Мислим, значи, гледам

ШТА СЛЕПИ САЊАЈУ

Свет слепих људи мало је познат онима који виде. Многе тајне крију се и у њиховим сновима

Многи истраживачи људске душе посветили су године свог рада не би ли докучили природу сна, његове поруке и значење које има за наше здравље. Фројд је сматрао да је садржај снова непознат свести сневача, али да у себи крије скривена значења која је могуће открити тумачењем сна. То су поруке наше подсвести, тајни знакови онога што се догађа у дубини наше душе. Јунг је снове повезивао са несвесним делом наше личности сматрајући да је улога снова да надоместе оне делове наше психе који се нису довољно развили када смо били будни.
    А да ли слепи људи сањају? Да, сањају, али њихови снови налик су стварности коју доживљавају. Дакле, баш као и у стварности, и у сновима особе које су слепе од рођења не виде и немају визуелне представе о свету који их окружује. Оне у сну не сањају боје предмета, гардеробе нити боју косе и очију особе из сна. Ликови у сновима слепих људи онакви су каквим их они замишљају или, уколико су блиски са особом из сна, она ће у сну изгледати управо онако како је у стварности слепа особа опажа. То значи да ће слепа особа сањати члана своје породице или своје пријатеље у складу са својом представом о њој.

Особа која је слепа од рођења ствара представу о физичком изгледу неке особе на основу додира, висине са које глас долази и осталих чула. Но не брините, слепа особа вас сигурно при првом сусрету, а ни касније, неће питати да ли може да вам додирне лице или тело како би стекла представу о томе како изгледате. Представу о физичком изгледу других људи слепе особе граде постепено кроз везе са њима.
   Уколико пак никада није имала прилике да се лично сретне са особом из сна, слепа особа сањаће тај лик онако како га замишља у својој машти. Доделиће му у сну висину, дужину и мекоћу косе, текстуру коже и друге физичке одлике на основу гласа те особе, који је негде чула, начина на који говори и садржаја онога што обично изјављује. Тако лик из сна који слепа особа лично не познаје може да изгледа супротно свом изгледу у стварности. На пример, Мадона у сну може бити ниска, кратке косе и другачијег облика лица. Слепи људи стварају представу о нечијем изгледу и на основу тога шта су им блиски људи рекли о тој особи, па се тај опис особе може пренети и на сан.

ШТА САЊАМ, ШТА МИ СЕ ДОГАЂА

   Као слепу особу људи ме често питају како изгледају моји снови. На који начин у сновима доживљавам људе, градове, простор око себе.
   Моји снови су попут снова већине слепих људи прилично богати детаљима који се тичу изгледа простора у коме се сан дешава, као и оних који се тичу људи које сањам. Иако ликови из мог сна немају боју косе или очију, њихова гардероба није у бојама, људи у мом сну нису само скупина гласова, нешто попут доживљаја као када пустите радио. Њихов изглед је више налик фигурама које се крећу. Они имају своју висину, дебљину, њихове косе су различите дужине и најчешће носе гардеробу у којој их свакодневно срећем. Некада су снови толико детаљни да тачно могу да доживим величину њихове шаке, дужину и пуноћу прстију, мекоћу коже, понекад и топлину руку. Њихови гласови, речи и ритам говора управо су онакви каквим говоре и у стварности, а уколико је мој лик из сна мени непозната особа на јави, онда је машта задужена за осмишљавање детаља.
   Доживљај предмета у сновима сличан је доживљају као када их држим у руци. Они имају своју величину, пуноћу, сачињени су од различитих материјала и разликују се по тежини. Понекад у сновима чујем звук који производе, али и осетим покрет којим их спуштам негде или подижем са подлоге.
  Када је о простору у сновима реч, он је управо онакав каквим га доживљавам када се у њему крећем или боравим. Собе могу бити мале или простране, у облику квадрата или правоугаоника, са глатким или на додир храпавим зидовима, бродским подом, паркетом, ламинатом или тепихом који се простире читавом њиховом дужином. Прозори су велики или мали, дрвених оквира или од пе-ве-це столарије – баш онакви каквим сам их под рукама осетила док сам их у стварности отварала или затварала.
   Улице имају своју ширину. На њима је мање или више промета и људи који их прелазе или по тротоарима пешаче. Тротоари су поплочани или направљени од бетона.
   Но ипак, у зависности од теме сна некада ће фокус бити на изгледу тротоара, понекада на архитектури објеката који се поред њих налазе, а у неким сновима на ширини пешачких прелаза и трака којима се аутомобили и друга превозна средства крећу. Дакле, у сну се приказује само онај део улице који је важан за радњу одређеног сна.
   Вероватно ће се многи запитати како се улицама и унутар објеката крећем, да ли сам најчешће сама или у друштву, ходам ли помоћу белог штапа или можда имам пратиоца који ме води. Број особа којима сам окружена зависи од радње самог сна, али морам признати да сам најчешће сама или у мањем друштву. Иако се свакодневно градом крећем користећи бели штап, он никада није присутан у мојим сновима. Чак и када сам сама, ходам без њега, пса водича или било ког другог помагала. Градом се крећем оним путањама које памтим или уколико се радња сна дешава у непознатом граду, објекту или пределу, машта је та која измисли мапе и макете окружења.
   У сновима корачам сигурно и никада се нисам саплела или пала због тога што не видим или немам бели штап. То је вероватно због тога што мапу тог простора имам у глави, па се то преноси и на сан, а неочекиваних препрека које би се приликом свакодневног ходања могле наћи на путу у сновима нема. У сну не видим простор, али тачно знам раздаљину између објеката, када треба подићи или спустити ногу јер долазим до ивичњака или места на коме се налазе степенице. Чини се као да се цео простор претворио у једну макету чије све делове одлично познајем.
   У мојим сновима семафори у оном правом смислу не постоје. Нема чекања да се зелено упали или пак звука или говора који ми указује на време када је безбедно прећи на другу страну. Док стојим на пешачком прелазу, сва возила се у неком тренутку зауставе и по звуку тачно знам када је безбедно прећи улицу.
   У сновима, као и на јави, слепа сам особа, немам визуелни доживљај окружења, нити неко посебно осећање у вези са тим. Равнодушна сам према томе што не видим, ни срећна ни тужна, баш као и у свом свакодневном животу. Недостатак вида прихватила сам као део себе, део личности који ме не одређује као особу ни у сновима ни у стварности.
   Не сећам се често својих снова, али када их се након буђења сетим они су живописни и причају причу попут ове коју сам са вама поделила.

   Понекад, физички изглед мање блиске особе коју сневач са недостатком вида сања може да буде обојен и осећајним односом који има према тој особи. Моћ улепшавања на основу доброг мишљења, али и поружњавања на основу лошег јесте неограничена, па се поставља питање на који начин слепи људи доживљавају појам лепог. На овом месту свако од нас може да запита себе шта значи лепо и разликује ли се тај доживљај од особе до особе, као и то да ли увек сањамо све онако као што изгледа у стварности.
    Знатижељни читалац вероватно се пита како у сновима људи који никада нису видели изгледају куће, улице и други предмети? Простор у коме се у сну налази слепа особа сања на основу мапе тог простора коју је раније направила у својој глави. Уколико никада у стварности није била у простору из сна, границе маште не постоје, баш као ни код сневача без оштећења вида.
    Када је реч о кретању у простору, занимљиво је да слепе особе , чак и ако се сваког дана крећу користећи бели штап, у сну најчешће ходају без њега и ретко када сањају да се саплићу о степенице, жардињере и остале предмете или ствари у свом дому. Зашто је бели штап, иако основно помагало за кретање слепих особа, готово изостављен у њиховим сновима, недоумица је коју би психологија требало да објасни.

У сновима слепих људи преовладавају подаци који се опажају путем чула слуха, затим следе они које долазе преко чула мириса. Истраживање проведено на Универзитету у Копенхагену и објављено у часопису „Слипинг медисин” показало је да су доживљаји који су се односили на осете путем чула слуха, додира, мириса и укуса били јачи у сновима слепих особа него код људи који виде. Ово истраживање показало је такође, да су слепе особе нешто чешће имале ноћне море. У тим сновима најчешће су сањали како их ударају кола, да су се изгубиле или изгубиле свог пса водича.
   Још се са сигурношћу не може рећи шта би био узрок већег броја ноћних мора код слепих особа, али научници су понудили теорију према којој су кошмарни снови симулација опасности која може задесити особу у стварности те да је њихова сврха у томе да припреме особу за суочавање са изазовима у свакодневном животу.
   Већина слепих људи је у нашој анкети своје снове описала као живописне, а теме снова су се у највећој мери тицале околности из свакодневног живота и односа са пријатељима. Анкета је показала извесне разлике међу половима. Сваки други мушкарац рекао је да се једна од најчешћих тема у њиховим сновима односи и на сексуалност, док су жене знатно ређе имале снове са овом тематиком. Истраживање на Универзитету у Копенхагену показало је да између слепих и људи који виде не постоје разлике у погледу теме и осећајног доживљаја сна.
   На крају можемо да закључимо да слепи људи углавном сањају на исти начин на који и доживљавају свет око себе. У сновима особа слепих од рођења нема доживљаја и утисака које не могу да искусе у свом свакодневном животу. Нема боја, слика залазака сунца или необичних преламања светлости, јер их ове особе никада нису доживеле, а визуелне ствари за сневача који је слеп од рођења не могу се измаштати.