Кад нам је Везув намигнуо

ШЕШИР ПРОФЕСОРА АНДРЕЈЕВИЋА

Како су четворица, две цедуље и један „борсалино” пресудили да ли ће у финале Олимпијских игара 1960. године проћи Италија или Југославија

У омаленој, полумрачној одаји било је загушљиво.
„Но финестре?”
Поглед високог, проседог господина који је урођеном углађеношћу прикривао нервозу, лутао је по зидовима просторије тражећи прозор.
Преостала тројица присутних пратили су његов поглед. Најзад je елегантни црнокоси домаћин осетиo да је питање упућено њему.
„Но, сињор Раус. Но финестре”
Преостала двојица се згледаше. Један слегну раменима мирећи се са судбином.
„Страшно је вруће, господине Андрејевићу”.
„Нећемо дуго, Душане”.
Мекан, мелодичан глас на све је деловао умирујуће.
„Да се посветимо послу, господине Раус”, наоко спокојно рекао је господин правилних црта лица сакривених под ободом шешира по последњој моди и поново се окренуо човеку који је још тражио спасоносни прозор.
Напуљ, 10. септембра 1960. године. Четири човека који су се нашли у собици у утроби лепог фудбалског стадиона „Сан Паоло” били су Енглез Стенли Раус, Италијан Умберто Ањели и Југословени Душан Ђурђић и Михаило Андрејевић.
Раус је био секретар Фудбалске асоцијације Енглеске и високи функционер „Фифе”. У фудбалским круговима говорило се да ће ускоро наследити свог сународника Древрија на месту првог човека светског фудбала. Главни противкандидат за положај који је још тада постајао важнији од улоге председника многих држава биће му баш Андрејевић, сада тик уз њега. Андрејка, како су га звали у Београду, иако доктор медицине, фудбалу је припадао душом и телом.


То је онај исти Андрејевић, вођа пута фудбалске репрезентације Југославије на првом Светском првенству 1930. године у Уругвају. Професор на факултету, уз то изузетан дипломата и прави полиглота који је говорио седам језика, пуне три деценије био је десна рука Французу Жилу Римеу у настојањима да Земљину куглу претвори у фудбалску лопту.
Преостала двојица били су Умберто Ањели, председник италијанске Фудбалске федерације и млађи брат газде „Јувентуса” и „Фијата” Ђанија и председник Фудбалског савеза Југославије Душан Ђурђић.

Драма на терену

Изнад њихових глава дебео зид делио је ову просторију од првог реда трибина на стадиону. До пре десетак минута око тридесет хиљада темпераментних Наполитанаца дизало је дреку налик тутњави Везува.
У полуфиналу фудбалског турнира Олимпијских игара састале су се репрезентације Италије и Југославије.
Пуна два сата на терену се водила жестока борба. Велики Ривера и Томазини безуспешно су наваљивали ка голману Благоју Видинићу. Напади домаће селекције крњили су се и ломили на гранитном бедему који су чинили Дурковић, Јусуфи, Сомболац...
Италија је имала одличан тим. Али одличан састав имала је и Југославија. Исти ти момци који су се у Напуљу борили за пролазак у финале Олимпијских игара, неки месец раније освојили су сребрну медаљу на првом такмичењу најбољих европских селекција, Купу нација у Паризу.
Центаршут Феринија у наш шеснаестерац поново није уродио плодом и Југословени су прешли у противнапад. Бора Костић, Милан Галић и Томислав Кнез чине ударни тројац који је у претходне три утакмице до полуфинала постигао чак 13 голова.

Наше једино злато

На Олимпијским играма у Риму 1960. године фудбалска репрезентација Југославије квалификације је играла у А групи. Победила је Египат (6 : 1) и Турску (4 : 0) и играла нерешено с Бугарском (3 : 3). У полуфиналу се састала с домаћином Италијом и после продужетака било је 1 : 1. Финалиста је одређен из шешира, о коме је и овај текст.
У финалу је, на римском стадиону „Фламини”, тим у саставу: Видинић, Рогановић, Јусуфи, Жанетић, Дурковић, Перушић, Анковић, Матуш, Галић, Кнез и Костић савладао Данску са 3 : 1 и освојио једино наше фудбалско олимпијско злато.
Најбољи стрелац турнира био је Милан Галић са / постигнутих погодака, Занимљиво је да Галић, мада је играо у финалу и постигао први гол, никада није примио златну олимпијску медаљу као капитен (та част припала је Бори Костићу) јер га је судија Кончето Лобело искључио пошто га је наш фудбалер опсовао након поништеног поготка. Испоставило се, тврдили су касније неки сведоци, да је судија, након војевања у Другом светском рату у Далмацији, знао српскохрватски језик.


Публика на трибинама стрепи сваки пут кад Југословени пређу центар. Скаче и урла кад лопту преотму „азури”.
Са мора, из правца острва Капри, стиже свежина. На „Сан Паолу” она се не осећа. Вруће је као у казану.
Пролази осамдесет девети, па деведесети минут. На стадиону се све тресе – осим мрежа. Оне мирују. Утакмица се завршава резултатом 0 : 0. Голова нема ни у првом продужетку. У другом – шок за домаћина. Галић излази сам пред голмана Алфиерија и спретно шаље лопту иза његових леђа.
Југославија води са 1 : 0 и селектор Александар Тирнанић очима пуним наде тражи Андрејкин лик у свечаној ложи. Двојица „уругвајаца” сањају једно финале још из Монтевидеа.
У 110. минуту, недуго после Галићевог поготка, Розато је изједначио. Све је враћено на почетак.
Више никоме од играча није до фудбала. Више нико не напада. Лопта се шаље напамет, далеко, што даље од сопственог гола. Код свих играча на терену приметан је страх да би једна грешка, па и најмања, могла да буде прескупа.
Отегнуто и дуго огласила се пиштаљка немачког судије Кандлбиндера. Последњи пут на утакмици. Он је одрадио своје, баш као и играчи.
Правила су у то време била јасна. Ако и после два часа игре резултат остане нерешен, о победнику одлучује жреб. Некад новчић, понекад цедуља. Па, ко има више среће.

Није за музеј

„Да кренемо на посао, господине Раус”, поново се зачу Андрејкин глас.
Четири човека у собици на стадиону „Сао Паоло” свесни су значаја тренутка.
Енглез има спреман бели, чист лист хартије и наливперо. Хартију дели на пола. Читким, уредним рукописом на једној цедуљи исписује – Италија. Затим на другој – Југославија.„Имате ли неки суд? Може и пехар”, Раус се окреће Ањелију.
Италијан се у неприлици чешка по глави.
„Могу да пошаљем некога да потражи”, каже домаћин и не помера се. Као да одлаже неодложиво.
„Може ли да послужи шешир?”
Три пара очију сад гледају у човека који је поставио питање. Професор доктор Андрејевић полако, готово обредно, као да ће се у следећем тренутку наклонити некој познатој београдској дами, скиде шешир „борсалино” откривајући проређене власи које ће кроз коју годину сасвим нестати са његовог темена. Стенли Раус се учтиво насмеши и убаци обе исписане цедуље у шешир у Андрејкиној руци.„Господо, изволите”, окреће се Ањелију и Ђурђићу.Италијан и Југословен згледају се погледима двојице играча покера у партији са великим улогом.
„Прего, сињоре”, тихо прозбори Умберто Ањели кроз стиснуте, танке усне. „Ваша екипа је гост, а гости увек имају предност.”

Замбатин новчић

У време о којем је реч није било неоубичајено да фудбалске утакмице завршаване нерешеним резултатом буду одлучене срећним случајем – извлачењем коцке, цедуље или бацањем новчића. Један такав случај био је нешто другачији од других и ушао је у повест као „тајна Замбатиног новчића”.
У сезони 1966/67. загребачки „Динамо” је у 1. колу Купа сајамских градова – претечи Купа УЕФА, играо са „Спартаком” из Брна. У Чехословачкој је било 2 : 0 за домаћи тим, а на у Загребу је „Динамо” славио исти резултат и судија је позвао капитене да новчићем одлуче ко ће у наредно коло.
Легенда каже да је „Динамов” капитен Славен Замбата, сјајан играч и голгетер, чим је судија бацио новчић у ваздух, довикнуо својим саиграчима:
„Скачите, добили смо!”
Фудбалери „Динама” почели су да скачу, радују се и грле. На коју страну је новчић заиста пао, то у блатњавој трави „Максимира” више нико није проверавао. Чехословаци су тек током заједничке вечере у хотелу „Еспланада” говорили:
„Ала сте нас преварили, свака вам част.”
„Динамо” је те сезоне новчић претворио у пехар освојивши Куп сајамских градова.


Председник југословенског савеза осетио је како му избијају грашке зноја. Руком би радије да обрише чело него да је гурне у неизвесност Андрејевићевог шешира.
„Можда је поштеније, господине Ањели, да Ви бирате”, пребацује лоптицу.
„Не, не, само изволите...”
„Инсистирам...”
„Прекините више, за име Бога”, прекипе Енглезу. „Ако вас двојица нећете, ја ћу!”Помало љут на себе што је изгубио живце, Стенли Раус удахну дубоко и завуче руку у шешир. Осети хартијицу под прстима и састави длан.
Умберто Ањели и Душан Ђурђић су као омађијани гледали у његову песницу. Андрејевић је зажмурио.
Енглез Раус отворио је шаку, одмотао цедуљу, угледао лепа, читко исписана слова, затим је окрете према осталој тројици.
Ђурђић стави руку на уста, Ањели спусти поглед, а Андрејевићу се учини да му игра срце.
На хартији је писало – Југославија.
Италијан се окренуо према Андрејевићу.
„Да ли бисте били љубазни да ми поклоните Ваш шешир, сињоре? Волео бих да га као успомену на овај дан изложим у Музеју италијанског спорта”.
„Господине Ањели, поштујем Вашу жељу. Али, мени ће овај шешир представљати пријатнију успомену него посетиоцима музеја. А, Ви овакав 'борсалино' можете да купите у било којој радњи. Само у Венецији постоје две, а ја сам овај платио врло повољно на Тргу Светог Марка”, одговори Михаило Андрејевић брзо вративши шешир на главу.
Пет дана касније, раздрагани Андрејка махао је истим тим „борсалином” и поздрављао југословенске фудбалере. „Плави” су у финалу у Риму савладали Данску са 3 : 1 и освојили златну олимпијску медаљу. Али то је нека друга прича...

Број: 3402 2017.
Аутор: А. Станковић
Илустратор: Драган Максимовић