Превара која је уздрмала свет књиге

ШЕКСПИР ИЗ САНДУКА

Када је приметио да његова кривотворења имају добру прођу, млади Вилијем Арјланд бацио се на посао из све снаге

Од дечачких дана Вилијем Хенри Ајрланд (1775–1835) маштао је да постане прослављени уметник. У почетку га је највише привлачио глумачки позив, да би се нешто касније усредсредио на књижевност. Песник или писац драмских комада, и једно и друго му је звучало подједнако узбудљиво. Постојала је, међутим, мала „зачкољица” – Вилијем није био довољно надарен ни за један од ових послова. Лоше се владао у школи, био је просечан ученик, често кажњаван због несташлука и непримереног понашања. Једном приликом је наставник обавестио оца да је дечак „толико глуп да представља срамоту за њихову установу”. Ни родитељи нису у њему видели нарочите способности. Отац Семјуел Ајрланд, познати лондонски антиквар, гравер и колекционар, више него једном поверио се пријатељима да дечак вероватно и није његов син. Мајка је живела са њима, али се пред светом представљала као кућна помоћница.
   Без обзира на то што није имао никакву подршку околине, Вилијем је 1794. године чврсто решио да оствари своје снове. Како није имао природног дара за оно што га је највише привлачило, деветнаестогодишњак се окренуо нечему што му се чинило као лакше остварљив план – лажима и кривотворењу. У децембру, неколико дана пред Божић, поносно је стао пред оца држећи стару, пожутелу хартију у рукама. Није то било каква хартија, нагласио је младић. Оно што је пружио свом оцу био је лични документ великог писца Вилијема Шекспира.

Просторијом је најпре завладао мук. Онда је Семјуел, као искусни антиквар, узео папир, дуго га окретао и гледао на јакој светлости. Његова „пресуда” била је оно чему се Вилијем надао – нема никакве сумње да је у питању прави спис славног писца. Када је узбуђење мало спласнуло, захтевао је да му син исприча како је дошао у посед такве драгоцености.
   За то је Вилијем имао припремљену измишљотину: извесни господин Х., који је желео да остане анониман, дозволио му је да „копа” по његовом старом сандуку и узме оно што му се учини занимљивим. У питању је богат и угледан грађанин Лондона ког таква старудија није занимала.
   Истина, наравно, није имала никакве везе са овом причом. Неколико дана раније, на једној од очевих старих књига, младић је видео избледелу копију Шекспировог потписа. Данима је вежбао рукопис и сам се потписао као познати писац на десетине пута док га није усавршио. У томе му је од користи било оно мало радног искуства које је стекао у ранијим годинама. Наиме, како је отац мислио да му син није довољно вредан да наследи његову радњу, послао га је да ради као помоћник код његовог пријатеља адвоката. Вилијем није био строго надгледан у канцеларији, па је често листао стара правна документа и већ тада учио како да лажира туђе рукописе и потписе.

Следећег јутра Семјуел је позвао свог пријатеља Фредерика Идена, иначе стручњака за старе печате, да погледа папир и додатно га увери у његову аутентичност. Иден је закључио да су и печат и потпис, без икакве сумње, оригинални. Антиквар је у овом невероватном открићу одмах видео велику зараду, али није желео на томе да заврши посао. Натерао је сина да се врати код мистериозног господина Х. и нађе још материјала. Вилијем се није бунио. Била је то јединствена прилика да докаже својим родитељима да није неспособњаковић за каквог су га држали од детињства.
   Одједном су почели да се појављују нови Шекспирови списи: уговори са глумцима, писма, прва верзија „Краља Лира”, одломак из „Хамлета”, љубавна песма посвећена пишчевој вереници Ен Хатавеј са све праменом њене косе! Да би фалсификати изгледали довољно старо и уверљиво, младић је користио празне стране исцепане из очевих антикварних књига.
   Најдрскији корак на који се Вилијем одважио било је наводно откриће давно изгубљене Шекспирове драме „Фортигерн и Ровена”. Ову лаж је изрекао оцу а да при том није имао написано ни слово измишљене драме. Брзо се бацио на посао. У Шекспировом стилу, представио је легенду из 5. века о краљу Фортигерну који се заљубљује у младу Ровену. Споредни ликови углавном су били бледе копије Шекспирових јунака из других драма. Делови су били потпуно збуњујући и неповезани, стихови слаби и недостојни великог писца. Ипак, и ова лаж „прогутана” је без много питања. Младић се толико уживео у обману да је чак написао и писмо у ком Шекспир објашњава да ову драму види као врхунац свог стваралаштва, те да је није објавио само зато што му није понуђена задовољавајућа свота новца.

Улица Норфолк, у којој је живела породица Ајрланд, убрзо је постала стециште угледних лондонских грађана и интелектуалаца. Сви су желели да виде и додирну хартије које су некада биле у рукама највећег енглеског писца. Занимање је било толико да је Семјуел морао да ограничи посете на понедељак, среду и петак, до 15 часова. Међу гостима су били и учени људи са универзитета који су, после детаљне анализе, тврдили да само будала може да посумња у веродостојност докумената. Поносном антиквару то је било довољно да на Божић 1795. године изда књигу са факсимилима Шекспирових списа и тако са светом подели „непроцењиво благо”. Што се тиче „Фортигерна и Ровене”, у току су били преговори око премијере.

Цео овај циркус са стране је посматрало неколико сумњала који су били убеђени да је у питању велика обмана. Један од њих био је Џозеф Ритсон, критичар оштрог језика, ком је био довољан један поглед на списе да утврди како су у питању кривотворине неког даровитог и врло темељитог преваранта. Он је, додуше, ово мишљење неко време задржао за себе. Први је гласно проговорио Едмонд Малоун, један од најпознатијих шекспиролога тог времена. Написао је студију од 424 стране у којој је, тачку по тачку, оповргао сваки спис који је Семјуел објавио. Да ствар буде гора, Малоунова књига изашла је из штампе само неколико дана пре премијере „Фортигерна и Ровене”, заказане 31. марта 1796. године.
   Ричард Бринзли Шеридан, власник позоришта “Друри Лејн” у ком је комад требало да буде изведен, такође није био сигуран да ће публика видети праву Шекспирову драму. Није изнео своје сумње само зато што је био у огромним дуговима, па се надао да ће му пуно позориште бар мало олакшати муку. Ни глумци нису веровали у њену веродостојност и о томе су сасвим отворено говорили на пробама. Упркос свему, на премијери није било ниједног слободног места.
   Прва два од укупно пет чинова прошла су глатко. А онда је један од глумаца изговорио део реченице који није био у драми: „Кад ова свечана спрдња буде завршена...” (Аnd when this solemn mockery is ended). Публика је на тренутак заћутала, а онда је већини постало јасно да се ове речи односе на комад коју су гледали. Представа је некако приведена крају, пропраћена мешавином аплауза и узвика негодовања. Почели су кошкање и псовке у гледалишту, између оних који су веровали у оригиналност драме и оних који су се осећали превареним. Једва је спречена већа туча. Шеридану је одмах било јасно да репризе представе неће бити...

У наредним данима уследиле су немилосрдне новинарске критике, неке од њих поткрепљене деловима из Малоунове студије. Комад је назван небулозном мешавином „Магбета”, „Хамлета”, „Јулија Цезара” и „Ричарда Трећег”, са сировим и аматерским стиховима неког недаровитог писца. Вилијем је касније забележио да је осетио олакшање када је цела превара била обелодањена. Толике лажи постале су исцрпљујуће. Неколико месеци касније јавно је признао да је све текстове, укључујући и драму, сам написао. Отац Семјуел одбио је да поверује да је његов неспособни син био у стању да измисли тако замршену превару. До гроба је веровао да су у његовом поседу били прави Шекспирови списи.
   Иако је део јавности био до те мере гневан да је један писац чак захтевао казну вешањем, Вилијем није завршио на суду. Пошто се није обогатио од својих лажи, пустили су га да живи на слободи и у сопственој срамоти. Написао је 1805. године „Исповести Вилијема Хенрија Ајрланда”, књигу у којој је отворено говорио о свом младалачком греху, али то му није нарочито помогло да спере љагу са свог имена. У наредним годинама мучио се да поново стане на ноге. Успео је да објави неколико осредњих књига поезије и готских романа који су штампани само захваљујући незавидном угледу који је стекао као „лажни Шекспир”.

Број: 3426 2017.
Аутор: С. Лазић