Краљ превараната

ШАЛ ОКО ПРСТА ВРЕН-ЛИКЕ

Успевао је да учене главе убеди да је био „на ти” с бројним великанима без обзира на време у ком су живели

Необично поглавље у француској историји 19. века обележило је име Денија Врен-Лике, једног од најодважнијих кривотвораца Француске. Његова „специјалност” била су писма познатих историјских личности – почео је са славним Французима, да би временом прешао на велика имена из целог света, па чак и она из Библије! Несмотреност и грешке, које су биле све чешће и глупље, на крају су га одвеле пред суд, али овај „краљ међу преварантима”, како га је назвао један биограф, „владао” је Паризом и успешно лагао једног научника скоро осам година.
   О његовом животу пре него што је ушао у посао кривотворења докумената не зна се много. Рођен је у градићу Шатодену 1818. године, у породици која се одувек борила са немаштином. Зато је Врен-Лика био приморан да од најранијег детињства ради на околним газдинствима. Тада је схватио да није створен за физичке послове и да себе у будућности види на неком угоднијем месту. А за то је било потребно завршити школе.


       Преварант: Дени Врен-Лике                                                                                                                                               Преварени: Мишел Шал

   Врен-Лика, испоставиће се убрзо, није волео да учи оно што му се каже, па и није догурао даље од основног образовања. Са 20 година указала му се прилика да живи од поштеног, и не нарочито напорног рада, као судски службеник. Ни то му није било нарочито привлачно. Највише је волео да проводи сате у библиотеци листајући старе књиге.
   Управо у жељи да и сам постане библиотекар, преселио се у Париз. Тридесетчетворогодишњаку су одмах ставили до знања да за остваривање снова није довољна само јака жеља. Сви су му тражили универзитетску диплому и одлично знање латинског језика, баш оно што он није имао. Тако је завршио у једној фирми која се бавила сумњивим пословима и издавала кривотворена документа. Ту је Врен-Лика почео да пече занат. Врло брзо је савладао технике кривотворења и, после неколико месеци увежбавања, био је сасвим задовољан коначним производом. Само је још ваљало наћи жртву вољну да добро плати.

Рукопис Александра Великог

  Пресудни догађај био је сусрет са познатим научником, астрономом и математичарем Мишелом Шалом (1793–1880). Врен-Лика имао је прилику неколико пута да разговара са њим, па је сазнао да је Шалова дугогодишња страст сакупљање старих историјских докумената. Врен-Лика тако нешто није имао, али је зато имао веште руке које су и раније правиле и потурале лажне хартије, па зашто не би окушао срећу? Сазнао је и да Шал нарочито воли писма, па се определио управо за њих.
   Почео је да их пише, и то најпре у име француских књижевних великана као што су Рабле, Расин, Молијер. Пошто овако вредни списи нису нешто на шта се свакодневно наилази, преварант је морао да смисли уверљиву причу, која је гласила отприлике овако: писма су део старе збирке која је била у поседу неколико француских племића. Када је избила Француска револуција 1789. године, била је у рукама извесног ерла Боажурдена, чији је план био да је однесе на сигурно, чак у САД. Међутим, током путовања брод је потонуо у страшној бури и цела посада је настрадала. Неким чудом, драгоцена збирка остала је готово неоштећена у добро затвореном сандуку и убрзо је враћена породици. Наследницима настрадалог ерла она више није потребна, па су овластили Врен-Лику да је понуди могућим купцима. Једини услов био је да цео посао остане у тајности.
   Не може да не зачуди како је Шал ову измишљотину прихватио тако олако, такорећи без трунке сумње. Ипак је у питању био врло учен човек, један од главних људи на Сорбони. Па опет, дозволио је да га приучени фалсификатор годинама вара, и то за огромне своте новца. Када је видео да Шал није шкртица и да обилато плаћа „вредне” хартије, Врен-Лика је постао незајажљив. Радио је неуморно на новим писмима, па је понекад имао 30 завршених за само један дан.
   Посао није био лак. Морао је да бира хартију која је деловала довољно старо, а њу је налазио у јефтиним половним књигама. Направио је и посебну мешавину мастила. Да би завршном производу додао још мало „даха” старих дана, држао је хартију изнад свеће док мало не потамни. На крају су изгледале сасвим веродостојно.
   Што се садржаја тиче, тек ту је морао да покаже сналажљивост. Сам није био ризница знања, али су му зато енциклопедије увек биле доступне. Узимао је мало из једног, мало из другог пасуса и другачије уобличавао реченице да би више личиле на нечију преписку. Из његовог пера свакодневно су излазила писма славних личности: Шекспира, Галилеја, Архимеда, Исака Њутна, Јованке Орлеанке, Александра Великог, Клеопатре, Марије Магдалене, Јуде Искариотског и многих других.
   Нека су била потпуно невероватна. Тако се у једном од њих француски физичар Блез Паскал (1623–1662) поверио италијанском научнику Галилеу Галилеју (1564–1642) да је открио универзални закон гравитације, неких 50 година пре него што ће до истог открића доћи Енглез Исак Њутн (1643–1727). На писму је стајао датум из 1633. године, што значи да је Паскал био десетогодишњак када га је написао. Без обзира на ову бесмислицу, Шал је радо откупио документ.
   Видевши да грешке пролазе неопажено, Врен-Лика је почео да их прави све више и све чешће. Понекад се дешавало да пошиљалац писма и онај који га је примио нису живели у истој епохи. Неретко је употребљавао хартију са воденим жигом који је јасно показивао да је направљен у модернијим временима, а писмо је „написао”, рецимо, Александар Велики. И још много нелогичности које би приметио било ко при чистој свести. Осим Шала. Играјући на карту његовог патриотизма, Врен-Лика је у писмима страних великана обавезно додавао покоју реченицу о томе како се диве Француској и њеном народу. Научник је прогутао сваку лаж.

(Под)смех јавности

   Ова превара трајала је скоро осам година. Врен-Лика је за то време написао око 27 хиљада писама. Није, разуме се, сва продао Шалу, али од оних које је успео да уновчи згрнуо је право мало богатство. Трајало би то унедоглед, само да је научник наставио да држи језик за зубима. Међутим, Шал је у једном тренутку одлучио да није праведно такво благо крити од очију јавности. Током посета другим земљама даровао је нека од писама угледним грађанима. Тако је и Фирентинцима на 600. годишњицу од рођења Дантеа Алигијерија (1265–1321) поклонио документ са својеручним потписом песника. Наравно, потпис је био Врен-Ликино дело. Затим је Шал решио да исправи дугогодишњу неправду, па је члановима Француске академије наука показао Паскалово писмо, које јасно указује на то да је његов закон настао пре Њутновог.
   Тада су почели да се размењују сумњичави погледи. Више очију, и више учених људи добило је прилику да проучи лажна писма. Упоредили су их са постојећим документима о Паскалу и врло брзо утврдили да постоје многе недоследности – од рукописа, па до самог стила писања. Коначно је дошло време да се кривотворац изведе пред лице правде.



   Процес је трајао две године. Мало је рећи да се научник од бруке једва појавио. А морао је, као кључни сведок тужилаштва. Сасвим супротно Шалу, Врен-Лика је пред судије стао самоуверено и до краја бранио сопствене лажи. Када би тужилац изнео један доказ, он би покушао да га оповргне новим кривотвореним документима. Имао је спреман одговор чак и када су му показали читаве делове енциклопедије које је преписао. Објаснио је да му је лично писац енциклопедије јемчио да је за своју књигу користио хартије из збирке измишљеног ерла.
   Како су почели да испливавају украдени делови других извора, Врен-Лика је имао мање снаге и маште како да се одбрани. Тужилаштво је послало једно од наводних Галилејевих писама стручњацима у Фиренцу. Након подробног изучавања, послали су недвосмислен одговор да је у питању кривотворен документ. То је било довољно да Врен-Лику осуде на две године затвора и новчану казну од неколико хиљада франака. Ништа боље није прошао ни Шал, који је још дуго после завршетка суђења био предмет подсмеха у јавности.
   Затворске дане Врен-Лика проводио је радећи оно што је најбоље умео. Наставио је да пише, овога пута мемоаре. У њима је покушао да оправда своје поступке. Како је објаснио, све је почело као шала, али када је видео да га Шал узима за озбиљно, да му се чак и диви, једноставно није могао да престане. Изгледа да му се незаконит посао превише свидео јер је наставио са њим чим је отпуштен из затвора. Правио је лажна породична стабла и крао књиге из библиотеке, због чега је опет завршио иза решетака.