Живот пише драме

САПЛЕМЕНИК МАЛИХ МАЈМУНА

Цепајући дрва у шуми, жена је у даљини опазила двадесетак зелених замораца – и нешто веће и тамније од мајмуна...

Рођен под несрећном звездом, Џон Себунја из Уганде врхунац ужаса доживео је као четворогодишње дете. То се догодило 1986. године у селу Бомбо, окруженом језерима.

Желећи да побегне од сталних препирки својих родитеља, које су неретко прерастале у озбиљне свађе, па и туче, једне ноћи је потрчао ка шуми колико га ноге носе и – нестао. Нико га није видео следеће две године.
   Кад су га у тој истој шуми случајно нашли, био је потпуно го, мршав, али не и сам. Био је у друштву мајмуна, зелених замораца. Џон није био ни Могли из „Књиге о џунгли”, ни Тарзан – само несрећни дечак.

   Касније је психолозима испричао:
  „Сећам се да сам бежао према шуми. Много сам трчао. Онда сам се уморио. Легао сам испод дрвета и заспао. Кад сам се пробудио, видео сам мајмуне. Били су свуда око мене. Мали су ми се приближили. Велики су стајали даље. Нису се љутили. Ишао сам стално с њима. Радио сам исто што и они. Јео сам исто што су и они јели. Плодове, лишће и бубе. Они су ме бранили.”

Зелени заморци су мајмуни невеликог раста, високи тек четрдесетак центиметара. Често се крећу у близини насељених места и углавном се не плаше човека. Можда је управо ова чињеница пресудила да не побегну од „човековог младунчета”. И тако је Џон у њиховом друштву провео две године. А онда га је случајно угледала Мили.
   „Док сам у шуми цепала дрва”, сећа се она, „угледала сам у даљини групу од двадесетак зелених замораца. Неки су били на земљи, неки на дрвећу... Опазила сам како на грани седи нешто веће од зеленог заморца. Та животиња била је тамнија... Али, кад сам пажљивије погледала, схватила сам: па то је дечак! Обазриво сам им се приближила. Имала сам у рукама мотку којом сам покушала да га додирнем. Заурлао је. Видела сам да су му за кожу залепљене длаке. Мајмуни су се узнемирили, а ја сам се уплашила. Чинило ми се да ће ме напасти да би одбранили дете. Машући мотком, успела сам да их отерам док је дечак остао непомичан од страха.

 

ДИВЉА ДЕЦА НЕ ГОВОРЕ

Историја бележи десетине случајева нађене „дивље деце” чија је судбина била колико сурова, толико и узбудљива. Ниједно од њих није успело да врати нормалан начин говора.
Године 1798. у једној шуми у Француској нађен је једанаестогодишњак коме су дали име Виктор. Упркос дугогодишњем труду доктора Жана Итара, дечак није научио да говори, али понекад му је полазило за руком да напише неколико речи.

Почетком двадесетог века у Индији је случајно у вучјој јазбини нађена девојчица Камала: имала је осам година, а по свој прилици одгајили су је вукови. До краја живота научила је тек десетак речи.
Шестогодишњу Мирјам нашли су у шуми Сијера Леонеа 1979. године. Ходала је четвороношке и није говорила. Нажалост, преминула је 1993. године у наручју жене која ју је усвојила. Никада се није сазнало како је доспела у шуму и како је уопште преживела. Кад је најзад нашла љубав, разболела се и умрла, не проговоривши ниједну реч.
Амаду је нестао као трогодишњак 1992. године у Обали Слоноваче. Нашли су га деценију касније међу бизонима – живог и здравог, али немог ■


   Почела сам да дозивам помоћ и отрчала кући. Вратила сам се с породицом и комшијама и видела да су се и мајмуни вратили. Настала је борба.
   Нису хтели да нам дају дечака. Кад су га напослетку одвукли у село, схватили су да је то дечак који је нестао две године раније.
   Лекар је нашао бројне ожиљке на његовом телу. Имао је паразите, колитис, чиреве у желуцу, маларију... Потом су га одвели у Масаку, у сиротиште.”

Дечак није умео да говори. Држао се попут замораца с којима је проживео две године: исти положај руку, ногу, главе. Његов поглед био је усредсређен али празан. Плашио се свих и од свих се крио. С временом је ипак стекао поверење у друге и почео да тражи начин да се изрази. Психолошки тестови показали су да се ни после петнаест година није сасвим опоравио.
   Али, музичка обдареност довела га је до угледне школе у Кампали, познате у свету по чувеном хору „Прауд Африка”. Џон је постао заштитним знак ове установе. Кад би га питали нема у свету животиња, а има међу људима, одговорио би:
   „То је осећајност”.

Лекари дуго нису успевали да проникну у тајну овог младића: да ли је Џоново заостајање у развоју проистекло из живота с мајмунима, недостатка љубави или је реч о последици трауме коју је доживео провевши најраније детињство у несложном дому.
   Више пута посматрали су га у друштву зелених замораца. Иако су знали како је живео и шта му се догодило, неки су се ипак изненадили. Младић, наиме, није заборавио како да се споразумева с бившим „рођацима”. Показао је да познаје читав низ покрета којима се општи с овим животињама. Али, о тој својој вештини касније није успео ништа да каже.

Број: 3675 2022.
Аутор: О. М.