Стварно, или ми се привиђа

САЊАМ ДА ТЕ ИМА

Од чулне обмане знатно је моћније када мозак види оно чега нема!

Колико пута се догодило да вам је неко рекао:
    „Ма, немој сад да халуцинираш!”
   Шта заправо тиме људи хоће да нам кажу? Вероватно да умишљамо нешто чега у ствари нема. Реч халуцинација потиче од латинске речи hallucinatio, што значи бунцање. То је медицински израз за привиђење, самообману, у сваком случају, ненормално душевно стање када се човеку свашта причињава.
   Међутим, не причињавају се само душевно оболелим особама неке ствари. На пример,
   загледамо се у небо и пажњу нам привуче облак који неодољиво личи на професорку музичког: иста фризура, сличан облик носа... Па ипак, то је само оптичка варка, обмана наших чула чије је знаке забележио мозак погрешно их тумачећи...
   Али, постоји нешто знатно моћније од једноставне чулне обмане: јасно видимо неко лице, чујемо неки глас, сасвим одређену музику, шум, неодољиво осећамо нечији мирис... а свега тога у стварности – нема. То онда није само варка. То је самообмана. Халуцинација.

Узроци самообмана могу да буду различити. На пример, повреда мозга која подстиче нерве за опажаје. Или снажна потреба нашег ума да сопствене страхове пројектује изван себе. Или употреба неке дроге.
   Али, постоји и посебна врста самообмана својствена свим људима која није знак болести. Напротив, понекад може да доведе и до излечења. Реч је о сну.
   У сваком случају, доживети самообману не значи опазити чулима нешто што не постоји, већ доживети промену, искривљену слику укупне стварности. Не дешава се, додуше, свакога дана и не свима, али није ни тако ретка појава. Рецимо, болу у глави, добро познатој мигрени, често претходи стање које се назива ауром. Ту није реч о поремећају осета, већ о настајању „грешака” у виђењу околине будући да је дошло до промена у кори мозга. Човек тада пред собом опажа сјајне лопте, испрекидане линије, подигнуте зидове. У појединим случајевима руке „постају” веће (или мање), као и ноге, односно стопала. То је синдром познат под називом Алиса у Земљи чуда. Многи научници сматрају да је и сам Луис Керол патио управо од ове бољке која је много година касније добила име по његовом роману.
   И многе друге болести, попут епилепсије, или Паркинсонове болести, могу да измене наше опажање предмета и околине: поједине ствари ови болесници виде као мајушне, а неке као огромне. Напад епилепсије у мозгу производи електрично пражњење. Уколико је обухваћен део мозга задужен за вид, човек опажа светлост, геометријске облике, предмете који лете, некад чак и животиње. Уколико напад обухвати део коре мозга задужене за осете, особа ће бити уверена да је мокра, да је нешто голица или штипа.

Опсене нападају и људе којима је угрожен вид, посебно оне са глаукомом. Ти људи пате од синдрома који носи име швајцарског научника Шарла Бонеа. Пацијент има веома пријатне визије, али је свестан да је све то нестварно. Шта се тада заправо догађа? Сматра се да нервни надражаји, уместо да прелазе пут од очију до мозга, иду у супротном правцу: од коре мозга према мрежњачи.
   У извесним случајевима халуцинације настају онда када мозак не прима довољно надражаја, па их сам ствара. Особе које дуже време проводе потпуно саме, издвојене од спољашњег света – затвореници, на пример – често их доживљавају.
    Душевна патња у стању је да призове опсене... Чувена је прича о Џерониму, поглавици Апача, који је, оплакујући смрт своје убијене породице, „чуо” глас:
   „Ниједан метак неће успети да те убије.”
   Од тог тренутка Џеронимо је био убеђен да ће заиста тако и бити и отуда његова
   огромна храброст у борби с непријатељима.
   Када је реч о душевним болесницима, опсене које они доживљавају углавном нису
   пријатне, а они су уверени да се све заиста догодило. Шизофреничари, на пример, најчешће чују претеће гласове. Поремећај настаје када особа сама халуцинира надражај. Ево и примера. Психотично љубоморна жена која с мужем шета улицом, постаје бесна као рис када „види” да је непозната дама у пролазу „намигнула” њеном мужу и тиме му „дала знак”. Или када „чује” да му је та жена, пролазећи, нешто промрмљала. Реч је о великом удаљавању од стварности које је особено за психозе.

Поремећаји у виђењу околине могу да настану и када надражај заиста постоји, али га та особа недовољно тачно опажа. Психопатолошки механизам тада је у служби обмане чула (или илузије), тако да су ова осећања у психологији позната као илузијске емоције. На пример, у полумрачој улици жена се ужаснула када је приметила крупног човека како јој се приближава. Смирила се када је видела да је реч о ниском старцу који је носио кутију.
 

ЧЕКАЈУЋИ ЧУДО

Групне халуцинације изазива снага нечије моћи убеђивања утичући на вољу људи. Најчешће настају у приликама када су осећања доведена „до усијања”, међу посвећеницима који беспоговорно слушају наређења политичког вође или верског поглавара. Нада да ће присуствовати некој  врсти чуда коме претходе дуги часови ишчекивања, умор и неспавање, могу довести до тога да се човеку привиђа да статуа плаче, да се слике померају, да се људи издижу са тла... То, дакле, могу да виде сви који ишчекују и верују у одређено чудо. Заправо, свако пројектује своје  унутрашње стање на ближњег снажећи заједничко уверење да ће се свакако „нешто догодити” .

   Алкохоличари, људи који су доживели делиријум тременс, такође  доживљавају самообмане. Осим што чују гласове, алкохоличари су у стању поново да „доживе” и „виде” тренутке из сопствене прошлости. Пијаницама се привиђају мале животиње и инсекти. Отуда потиче и веровање да виде беле мишеве.
   Сличне халуцинације имају и наркомани: они који су узели кокаин понекад имају утисак да црви гамижу по њиховом телу. Ако је реч о неким још тежим дрогама, онда је халуцинација снажнија: наркоман „види” огромне животиње како му прилазе и нападају га. То су такозвана наркоманска путовања ужаса (horror trip). Дроге изазивају и синестезију осета: одређени надражаји као да долазе из погрешног правца. Због тога наркоман „види” музику, „чује” боје, „осећа укус” неког мириса...
   Снажне халуцинације може да изазове и недостатак сна. Такву врсту мучења доживели су политички затвореници, логораши... После дана и ноћи проведених без одмора и сна, у одређеном тренутку сан дословце „упада” у стварност. Када је људско тело у таквом измученом стању, човек може да доживи дубок сан иако је будан!

Слично се дешава када особу изненада пробуде из таквог сна. Она се тада јасно сећа свега што је сањала као да се то заиста догодило. Значи ли то да сан може да се сматра неком врстом опсене? Могло би и тако да се каже. Али, за разлику од већине опсена, сан је углавном благотворан. Док спава, човек ствара својеврсно ноћно позориште.  Представа коју режира према свом тексту јесте приказ унутрашњег, душевног стања те личности. Снови преображавају чулне утиске претварајући их у искуства која су од велике важности за наше душевно стање, а поготово душевно здравље.
   Снови су, дакле, нека врста метаболизма свих наших искустава, штит од спољашњих надражаја, објашњење онога што на јави нисмо успели да приметимо или разумемо. Када не успевамо да спавамо и сањамо, гомила се вишак надражаја стварајући опасну неравнотежу. Тада се рађају опсене ту, пред нашим отвореним очима.