Викиншка легенда o Брану

САМО ХРАБРИ ИДУ У РАЈ

Бран се родио 803. године као унук чувеног викиншког поглавице Ерика Храброг. Свештеници су му прорекли велику ратничку славу, посматрајући положај звезда на ноћном небу у тренутку када је дечак први пут удахнуо ваздух.

Порука беше записана и рунама, чије значење су само свештеници могли да протумаче. Бранов отац Харалд Високи био је такође храбар ратник, који ће достојно наследити свога оца на челу племена Синга у коме је њихова крвна лоза владала последњих седамдесет година. Област у којој су живели налазила се у залеђу јужних фјордова Скандинавског полуострва. Била је то земља богата зеленим пашњацима и шумама, али они су се бавили искључиво рибарењем, ловом и ратовањем. Није било потребе да саде, сеју и жању све док су у својим снажним рукама имали дуге гвоздене мачеве, најбоље које је тадашњи свет познавао.
   Иако малобројни, Синги су били познати као изузетно храбри ратници, чак и за викиншке појмове. Код овог народа се храброст и неустрашивост у животу уопште, а нарочито у ратовима и биткама, једноставно подразумевала. Они који су имали несрећу да се сукобе са њима, на болан начин долазили су до сазнања да Синги у борби своју малобројност успешно надокнађују храброшћу која се често граничила са лудилом.

Медаљон с вучјом главом

   Остала викиншка племена, иако су имала и троструко више ратника под оружјем, трудила су се да избегавају сукобе са њима колико год је то било могуће. Били су посебни по неколико ствари које су их разликовале од других племена. Прва особеност био је њихов физички изглед. Њихови мушкарци и жене бeху необично високи у поређењу с другим Викинзима а све их је красила дуга смеђа коса и тамноплаве очи. Синги су по својим обичајима пуштали бркове и браду тек после двадесете године и то је био знак да су ушли у зрело доба за ратовање и стварање породице.
   Друго обележје Синга беше одећа која није била шаренх боја као код других племена, већ потпуно црна, од дебље чоје, коју су носили током целе године. Таква одећа чинила их је, уз њихов особени накит, препознатљивим на први поглед. Ратници су носили широке наруквице од вучје или медвеђе коже украшене округлим нитнама од бронзе. Беху опасани кожним појасевима са металним копчама, на које су у време ратних похода могли да закаче мач, нож и мању бојну секиру са две оштрице. Носили су огрлице од танких кожних трака уплетених на различите начине на којима је висио бронзани медаљон са симболом племена, главом вука. Чврсто су веровали у предање да потичу од вукова које је Один у давним временима претворио у људе и назвао их Келти. Тај назив изгубљен је у времену, али Синги су знали да су њихови потомци управо због своје необичне храбрости.
   Само су поглавица и његови сродници могли да носе медаљон са вучјом главом начињен од злата. Носили су искључиво чизме од јелење или медвеђе коже које су им досезале до испод колена. Обојене у црно, стапале су се са остатком одеће а уједно то је била најбоља обућа за ратовање, што је њима било веома важно. За морске путеве користили су своје брзе дрвене дракаре, чије су прамце увек украшавали вратом и главом змаја разјапљених чељусти. Сваки брод могао је да прими између тридесет и педесет ратника под пуном ратном опремом а кретао се помоћу једара или десет пари дугачких весала. То је био један од важних разлога њихове надмоћи у ратовима које су водили са осталим викиншким племенима и у походима на друге народе.



   У борби су вешто баратали моћни гвозденим мачевима, оштрим ножевима са закривљеним сечивима и бојним секирама а ређе стрелама и копљима. Сматрали су да је само борба прса у прса прави окршај, достојан Викинга. Округле штитове правили су од дрвета пресвученог животињском кожом. Штит је на средини имао гвоздено ојачање у облику круга који није био само украс, већ и додатна заштита за руку на којој га је ратник носио. Неки су у борби носили једноставне округле шлемове, исковане од танких листова гвожђа. Били су без икаквих украса осим гвоздених нитни поређаних укруг на доњој ивици шлема. Ређе су на њима имали штитник за очи или нос.
   Треће и најважније по чему Синги беху другачији од осталих сународника – нису одсецали главе мртвих непријатеља и односили их својим кућама као ратни трофеј. Остали су то чинили због веровања да им лобање убијених непријатеља дају додатну моћ и снагу за наредне борбе. Због тога су Синги били прокажени и презрени од осталих племена, без обзира на храброст по којој су били чувени.
   Управо тај презир осталих натерао их је на нова доказивања. Због тога су кренули у походе на Енглеску и Ирску, знајући да ће им отимање великог блага најбрже повећати углед. Кренули су у потрагу за богатством које су у себи чували манастири у тим земљама, чија су племена постепено примила хришћанство у претходна два века. Изузетак су били Пикти, дивље племе на крајњем северу Енглеског острва. Викинзи су избегавали сукобе са њима, али не због тога што су ови ратници, тела обојених у плаву и белу боју, били превише јак противник, већ због чињенице да од њих није имало шта да се опљачка.

Почетак викиншког доба

   Са друге стране, манастири у Сасексу, Велсу, Кенту и Јорку били су веома лак плен. Управо се Бранов деда Ерик Храбри прославио пљачком и похаром изузетно богатог манастира који су Саксонци називали Линдисферн. Налазио се на Светом острву у близини североисточне обале Енглеске. Тачно десет година пре Брановог рођења, почетком лета 793. године Ерик је са пет дракара и сто педесет ратника изненада напао слабо брањени манастир.
   Није показао ни трунку милости према педесетак саксонских ратника који су га бранили. Још већу суровост испољио је према свештеницима који су у њему живели и обављали службу Божју. Презирао је ту нову веру, чије учење беше да постоји само један бог. Врло брзо се проширила међу многобошцима. И Викинзи су спадали међу пагане које су хришћански свештеници и мисионари сматрали за нижу врсту људских бића. Због тога је манастир на Светом острву прогутао велики пламен, заједно са телима његових свештеника и бранилаца.
   Овај догађај био је почетак онога што се касније назвало „Викиншко доба” а које ће потрајати у наредна три века. Опљачкано благо из Линдисферна учинило је да углед Синга међу осталим Викинзима значајно порасте. То је био разлог што је Харалд, после Ерикове смрти 812. године, владао над неколико племена која су се добровољно припојила Сингима. Број ратника којим је располагао када је Бран напунио двадесет година достигао је готово десет хиљада.
   Синги су, изградивши још тридесетак дракара, били спремни на много веће и дуже походе ка суседним острвима. Према пораженима нису показивали никакву милост, нити су је тражили за себе. Ускоро су постали страх и трепет за енглеска племена која их назваше „Црни гусари”. Више им није било довољно пљачкање источне обале Енглеске, већ су кренули редом на југ и запад острва. Међусобно завађени острвљани били су лак плен за Харалда и његову војску, тако да је у раздобљу од двадесетак година извео неколико већих упада у Велс, Корнвол, Јорк и Сасекс.
   Међутим, ратна срећа напустила је њега и његове ратнике у позну јесен 841. године. Средином новембра са двадесет дракара искрцали су се на обалу Велса, која је и на најприступачнијим деловима била веома тешка за прилаз. Требало је да, као и обично, сигуран плен буду два богата манастира у једној од седам малих краљевина на које је острво било расцепкано. До сада Викинзима није био познат ниједан случај било какве солидарности међу њима, нити покушаја да се заједнички бране од сурових гусара са севера. Бран је већ осамнаест година пратио свог оца на овим походима. Одавно је стекао довољно ратничке славе и искуства тако да је у сваком тренутку могао достојно заменити Харалда. Поглавица, иако је прешао шездесету, беше и даље завидне физичке снаге и без потешкоћа се носио и са далеко млађим ратницима.
   Овога пута то му неће бити довољно јер су њега и његове ратнике у Велсу сачекали здружени Велшани и Брити, потпомогнути чак и једним јачим одредом Саксонаца. Све у свему, Викинзи су упали у неочекивану заседу коју им је спремило преко осам хиљада удружених непријатеља. У жестокој борби која је уследила, Харалд је изгубио више од половине својих људи, тако да је свега три хиљаде њих успело да се дочепа дракара. Притом је и сам био тешко рањен са две стреле, од којих га је једна погодила у десно раме, а друга му се зарила у леву слабину. Ту није био крај њиховом страдању јер су, дошавши до обале, видели да је запаљивим стрелама уништено више од половине њихових бродова.
   Вукући рањенике укрцали су се на седам преосталих дракара и ношени снажним ветровима умакли на северозапад, у правцу ирске обале. Имали су срећу да их Велшани нису наставили гонити морем, очигледно задовољни својим успехом у обрачуну на копну. Пловили су целу ноћ а море их је нанело на пусту, мочварну обалу уз коју су, тешком муком, успели да пристану. И преостали бродови били су прилично оштећени, тако да је Брану било јасно да ће на овом месту морати да сачекају пролеће. Харалд је неко време бунцао у грозници а затим се нагло умирио и чинило се као да спава. Стреле су биле извађене а ране очишћене и превијене. Уз помоћ богова, а на велику радост Брана и осталих ратника, поглавица је успео да преживи а после два месеца потпуно се опоравио.

Тринаесторица у лову

   Остали су на овом месту све до маја идуће године. Назваше га Дуб Лин, што је на језику Синга значило Црна бара. Док су ту боравили, не само да су поправили и ојачали своје дракаре, већ су направили и два потпуно нова. Уз то на ободу Црне баре ниче право викиншко насеље са дрвеним пристаништем за бродове. Због његовог скривеног положаја, намеравали су да га користе у неким будућим походима на ово зелено острво. Оно се по богатству није могло мерити са малим краљевствима у Енглеској, али лепота природе одузимала је дах чак и тако суровим ратницима какви су били Синги.
   Харалд је озбиљно размишљао о томе да се Синги из својих сурових фјордова, окружених високим планинама у којима је зима трајала више од пола године, преселе на овај део острва. Вољу да ову замисао претвори у стварност давала му је и једнодушна подршка Брана и осталих људи. Готово сви су имали жељу да доведу породице и подижу своју децу на овом прелепом месту. Схватили су колико су погрешили када су му, приликом свог принудног доласка, наденули сасвим неодговарајуће име. Пред њиховим очима, пролеће је Црну бару претворило у прелепу зелену долину, али назив места ипак остао је непромењен.
   Почетком маја, када су припреме за повратак кући биле у потпуности завршене, Бран је једног сунчаног јутра предложио двојици својих другова из раног детињства да нешто улове у храстовој шуми. Желео је да те вечери направи велику гозбу у част одласка са смарагдног острва. Олаф и Ерланд са задовољством су прихватили да га прате у лову и брзо су сакупили још десет пробраних ратника. Добро расположени, кренуше ка шуми, наоружани ловачким оружјем.  
   Сигурни у богат и разноврстан улов, тринаесторица ловаца нису журила да се што пре дочепају шуме, али изненада приметише како се изнад ње појављују густи тамни облаци. Као да их је неко гонио, необично су се брзо кретали у њиховом правцу. Ниједног тренутка нису помишљали да крену назад и одустану од лова. Када су црни облаци прекрили небо изнад њихових глава, блештава бела светлост заслепила их је за тренутак али нису зачули никакав звук. Заслепљеност потраја врло кратко, а када им се вид повратио, изгледало је да је са њима све у реду. Али није било тако...
   Сви беху мртви у трену, убијени снагом грома који као да је створен ударцем чекића моћног бога Тора. Нису приметили да су мртви због страшне брзине којом их је смрт покосила и због које су сасвим неприметно прешли су у свет сенки. Дочепаше се шуме где су нашли заштиту од снажног пролећног пљуска, који је убрзо престао. Улазећи дубље у шуму, спазили су необичан пут који до тада никада нису видели. Ишао је сасвим право, као да га је неко нацртао међу стаблима. Наставили су даље, окружени тишином у којој се није чуо ни цвркут птица. Нешто им није дозвољавало да скрену са овог пута који их је изненада довео на необичну чистину.
   Била је у потпуности огољена, прекривена прашњавом земљом црвенкасте боје. Колико год да су често овуда пролазили, нису се сећали да је она постојала на том месту. Приметили су да у даљини нешто упадљиво сија, а када су пришли ближе, схватили су да се ради о маленој тврђави начињеној од сребра. За дивно чудо, ово им је деловало сасвим природно иако су у дубини душе знали да није тако. У том тренутку осетили су да их мучи неодољива жеђ, као да су читав дан ходали под врелим зрацима сунца. Испред полуотворене капије стајао је стражар на коме беше оклоп и кацига од истог племенитог метала. Чак му је и врх дугачког копља на које се наслањао био начињен од сребра.
   Викинзи су му лагано пришли док их је он посматрао равнодушним погледом. На његовом лицу није се могла приметити ни трунка изненађености нити забринутости због присуства непознатих ратника. Кроз одшкринуту капију приметили су сребром поплочани трг на коме се налазила златна фонтана из које је текла бистра, искричава вода.



   – Зовем се...
   Стражар грубим гласом прекиде Бранову реченицу на самом почетку. 
   – Знам ко си... Шта си хтео ?
   – Видим да имате златну фонтану у овој тврђави, а моји пратиоци и ја смо ужасно жедни.
   – Вода из златне фонтане хладна је као лед. Слободно уђи унутра и напиј се, али твоји ратници остају напољу.
   Док је ово говорио, стражар упери врх свога копља у правцу Олафа. Зачудо, ни Бран ни остали ниједним покретом нису одговорили на овај његов непријатељски поступак. Оштри шиљак готово је додиривао Олафов врат. Овај остаде потпуно миран, нетремице посматрајући стражарево лице изобличено од мржње. Ипак, Викинзима нека снажна а невидљива сила није допустила да казне његову дрскост онако како је заслужио.
   – Ако је тако, онда збогом... Не желим воду из твоје златне фонтане колико год да ме мучи жеђ, ако је и моји ратници не могу утолити заједно са мном.

Одинов бунар

   Лагано су окренули леђа незнанцу, убрзо се поново нашавши у шуми, на истом путу који их је и даље водио кроз њу. Чинило им се да читаву вечност пешаче између широких стабала, када су избили на травнати пропланак. И њега су видели први пут. На средини прекрасне ливаде стајала је мала тврђава од обичног камена, веома лепо исклесаног а боја му беше светлосива. Испред полуотворене дрвене капије поново је стајао стражар са дугим копљем које је имало сасвим обичан, гвоздени врх. Беше гологлав, па му је дуга плава коса падала на рамена. На себи је имао белу платнену кошуљу, беле сукнене чакшире и чизме од јелење коже тамносмеђе боје.
   Био је опасан широким појасом, начињеним од исте врсте коже као и чизме, али на њему није носио никакво оружје. Уместо тога, о десном боку висио му је велики златни кључ. Када му се приближио, Бран је видео да га младић гледа пријатељским погледом, са уснама развученим у благи осмех.
   – Претпостављам да и ти знаш ко сам?
   – Врло добро знам ко си, храбри викиншки принче...
   – Видим да на маленом тргу стоји бунар у коме, надам се, има хладне и питке воде, а моји људи и ја смо неиздрживо жедни...
   – Не можеш ни да замислиш њену свежину и благотворност, Бране.
   – Можемо ли моји ратници и ја да се напијемо те благотворне воде и угасимо жеђ која нас мучи ?
   Из стражаревих плавих очију, које су веома наликовале на Бранове, креснуше искрице радости и задовољства.
   – Наравно, добри мој...
   Бран крену ка капији праћен својим Викинзима и стражар је широм отвори. Тада га Бран тихо упита :
   – Кажи ми, какво је оно место сачињено од сребра, са златном фонтаном коју чува неки нељубазни и набусити стражар? Он није дозволио мојим људима и мени да утолимо жеђ.
   – То место зове се пакао... Тамо одлазе они који изневере своје пријатеље...
   Бран се осмехну говорећи :
   –Ако је иза нас остао пакао, онда ово мора бити Валхала?
   – Не, ово је тек улаз који води ка њој. Али, прво се морате напити Одинове воде, која вам једина може утолити паклену жеђ. Тек после тога ја ћу вам откључати дворану у којој вечно обитавају душе храбрих у друштву Одина, Тора, осталих Богова и божанских ратница Валкира...
   – То значи да смо ми мртви, а да своју смрт нисмо ни приметили... Ако је већ тако, зашто Валкире нису однеле наше душе у Валхалу ?
   – Мораш знати да оне односе у викиншки рај само душе ратника који су у борби погинули од непријатељске руке. Вас је убио гром и зато нисте ни приметили прелазак из света живих у свет мртвих. Ипак, због ваше велике храбрости, Один сматра да сте заслужили вечни боравак у Валхали. Као његов стражар и кључар рајске дворане, ја само извршавам своју дужност. Веруј ми, врло ретко се дешава да капију Валхале откључам некоме ко није погинуо у борби.
   Бран полако крену према бунару. Знао је да ће ускоро окусити воду са Одиновог извора и то сазнање га је преплавило неизмерном срећом и блаженством...
   Док је он жедно испијао гутљаје божанске воде, на земљи прође три стотине људских година. Рајско време и време како га људи мере и рачунају, веома су различити. У тренутку када је утолио жеђ, није ни слутио да је на Земљи „ викиншко доба” заувек прошло... Ипак, и данас један мали остатак некада непрегледне храстове шуме који се налази у предграђу Даблина носи назив Бранов парк. Само најстарији Даблинци чувају у својим сећањима стару викиншку сагу, коју су чули од својих дедова, готово заборављену легенду о Брану.

Број: 3408 2017.
Аутор: Данијел Илић