„Забавник” и ја – Небојша Брадић, редитељ

СА ПОЛИТИКИНИМ ЗАБАВНИКОМ, ПОНОВО

Постоји једна тајна коју само дете зна, а то је да детињство не постоји

Своју прву представу за децу режирао сам пре тридесет пет година. Била је то драматизација песама Јована Јовановића Змаја под насловом „Лажди – пажди”. У њој је једну од својих првих улога одиграо Сергеј Трифуновић, тада деветогодишњак. На позоришну сцену сам још раније крочио у школској приредби посвећеној Чика Јови Змају. Тада сам играо лик Феруз-паше у адаптацији песме „Три хајдука”:
   „У по бурне црне ноћи, Феруз-паша из сна скочи...”
   Змајеве стихове сам открио у „Политикином Забавнику”. Био је то недељник са којим је почело моје описмењавање: занимљиви текстови, „Веровали или не”, стрипови, стрипови... Сећам се да сам у време једног школског распуста пешачио до трафике више од десет километара, да бих продавачици пружио новац и затражио свој „Забавник”.
   Принц Валијант је био омиљени јунак који ме је касније водио ка романима Валтера Скота. Помишљао сам да бих једног дана и сам могао да постанем стрип цртач. Увек ме је привлачио поднаслов: „Од 7 до 77 година”. Осећао сам се помало на добитку и своју тајну нисам никоме откривао: наиме, „Политикин Забавник” сам почео да читам пре него што сам напунио седам година.
   Пре две године ме је Зефирино Граси, уредник „Политикиног Забавника”, позвао да будем члан жирија који додељује награду за најбољу књигу за младе. Са великим задовољством сам прихватио „Забавников” изазов и поново почео да размишљам о томе шта је то књига за децу, а шта књига за тинејџере.
   Питање које сам себи поставио било је:
   „Каква је разлика у писању за децу у односу на писање за одрасле?”
   У томе не видим много разлике. Писање за децу је веома тешко и добре књиге за децу су подједнако сложене, колико и књиге за њихове старије партнере. Због тога би их требало разматрати са подједнаким поштовањем. Када „озбиљни” писци пишу за децу, чине управо тако и у праву су због тога, иако понекад добијају коментаре да су „подетињили”.
   Познајем једног аутора који је за непун сат правио веома успешне сликовнице, али ту се само радило о посебној врсти надахнућа. Нема много разлике између једне књиге и друге, или између једног читача и другог. Постоје само разлике између начина писања и начина читања.
   За мене – и то је можда једина разлика – у добу кад имате 8 или 12 година, ви још не знате шта је то смрт, тада још увек не разумете шта је то рак или нервни слом. Није то она литерарна смрт када јунак у књизи или стрипу умире или је убијен, већ се она види у оним малим наговештајима: болест, неуспех, губитак. Иронија је да сви ми док смо млади имамо снове о бесконачности, али временом откривамо да смо заробљени у једну тело или један живот.
   Ужасне ствари се могу десити деци. Режирао сам адаптацију Дикенсовог романа „Оливер Твист” и поново откривао злостављање и злоупотребу деце. Чак и најсрећније детињство може бити препуњено тугом. То сам нашао у комаду „Клаус и Ерика”, о породици Томаса Мана, чаробњака писане речи, у чијој су сенци расла запостављена деца.

Да ли постоји неко раздобље у животу када мрзите вашег најбољег пријатеља у понедељак, а поново га волите у уторак? То је детињство. Међутим, у времену када имате 10 или 12 година, ви још не схватате да ћете умрети. Тада вам изгледа да постоји могућност да ћете то успети да избегнете. Увек постоји нешто друго и далеко, и то је чињеница коју у том годишту никада довољно нисте разумели.
   Са 20 или 30 година схватате да су могућности за бекство нешто мање. То је време у коме наш живот није негде другде и негде далеко. У том добу имамо посао, партнере, децу, кредите у банци, одговорности. И, премда неке од ових ствари немерљиво обогаћују наше животе, оне истовремено постављају границе нечега до чега сви долазимо. Са 50 година ми свакако не постављамо питање сопствене смртности, али нас то не зауставља да читамо „Убити птицу ругалицу” или „Ловца у ражи”.
   Рођен сам касно да бих био витез или морнар на парном броду, а моје слабије око ми је на време указало да нећу бити астронаут. Због тога сам читао књиге из физике како бих открио део сфера које нас окружују. Не сећам се када сам решио да постанем редитељ. Ви можда тачно можете да одредите тренутак када сте решили да будете поштар или зубар. Али у тренутку када признате да сте писац или редитељ, изађете на улицу и погледате за вама да вас неко не јури. Много времена сам размишљао о тајни тог открића, покушавајући да својим студентима пренесем своја искуства.
   Радећи представе за младе трудио сам се да илуструјем свет сећања из детињства и приче које носим, као и да поново откријем свет невиности. Мислио сам да млади гледаоци треба да буду научени одређеним порукама. Грешио сам. Ниједно дете не чита романе нити иде у позориште зато што мисли да ће га они направити бољом особом. Такве књиге и представе замарају младе и они престају да их читају и гледају.
   Режирајући мјузикл „Буђење пролећа” имао сам на уму Бодријарову реченицу:
   „Постоји једна тајна коју само дете зна, а то је да детињство не постоји.”


Небојша Брадић (1956), позоришни редитељ, дипломирао је позоришну и радио-режију на Факултету драмских уметности у Београду. Радио је као уметнички директор и управник Крушевачког позоришта, Атељеа 212, Народног позоришта у Београду и Београдског драмског позоришта. Био је министар културе и информисања Србије од 2008. до 2011. године. Режирао је више од 70 представа, опера и мјузикла, а аутор је драма „Мој брат” и „Ноћ у кафани Титаник”, као и бројних есеја о позоришту и књижевности. Добитник је најзначајнијих домаћих позоришних награда за најбољу режију, драматизацију, сценску адаптацију. Оснивач је Београдског фестивала игре. Од 2015. године главни је и одговорни уредник Културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије. Председник је жирија „Политикиног Забавника” за избор најбољег књижевног дела намењеног младима.

   Ова мисао ми је помогла да решим загонетку. Мој проблем у раду за децу је био у томе што нисам схватио да то што радим није о мени. Нико не жели да сазна колико смо ми паметни. Као и одрасли, деца желе да се забављају. Чак и она деца која верују да ће читање књига и одлазак у позориште од њих створити боље људе, желе да уживају у процесу. Они не желе унутрашњи поглед у нашу свест, ма колико он био узбудљив. Они желе поглед у сопствену свест.
   Читање је разговор. Све књиге говоре. Али, добре књиге такође и слушају. Животност позоришта управо је у том и таквом дијалогу. Књиге или представе које су добре воде нас у додир са делом себе или света за који нисмо знали да постоји. Оно што желимо од добре књиге или добре представе јесте да буду путоказ до границе новог открића. Наука и књижевност нам стално сугеришу одређене одговоре и стално нам постављају питања на која ћемо можда моћи да одговоримо.
   Мислим да сам ту лекцију учио и од
„Политикиног Забавника”.

Број: 3397 2017.
Аутор: Небојша Брадић
Илустратор: Драган Максимовић