Било једном у „Политикином Забавнику”

С НЕБА ПОД... ВОЗ!

Да несрећа никад не иде сама, имао је прилике да се увери и Тихомир Младеновић када му је у ваздуху изгорео падобран

Капетан брода или пилот, била је недоумица Тихомира Младеновића. Мучила га је још од времена када је, како се то обично каже, изишао из кратких панталона. Дунав му се некако најлепши чинио гледан одозго, испод облака, а небеско плаветнило највише га је привлачило са дунавских обала. У том ломљењу између реке и неба прошло му је дечачко доба. А онда је дошло време да се одлучи: пријавио се за обуку на једрилицама.
   Целе недеље, од понедељка до петка, ни о чему другом није мислио осим о томе када ће недеља и када ће се винути пут неба. Мада је све то било помало и неизвесно: спортски аеродром у његовом родном Борову није могао да се похвали великим бројем једрилица. Летело се кад се могло. Годину дана после савладане обуке Тихомир је успео да сакупи једва четири и по сата лета.

   Мало, премало за заљубљеника висина. Исто су, само из других разлога, закључили и у управи Клуба: јесте да је Тихомир доста добро савладао вештину управљања, али то још није било довољно да га пусте да лети на високоспособним једрилицама. Морао би да се стрпи, накупи сате. А младост је, зна се, нестрпљива. Зато је Тихомир са 18 година решио да прође и обуку за падобранце. Да не дангуби.

Прве године када је почео да скаче имао је 30 скокова, следеће, 1967, већ 45. Које ли среће! А тек када је сазнао да ће, почетком јула, добити тада чувени амерички падобран „ирвин”! Први скок обећаним падобраном био је за њега прави догађај и требало га је, по његовом мишљењу, овековечити. Тако се једног врелог јулског јутра на аеродрому поред Тихомира појавио и његов отац са фото-апаратом о рамену: да направи „историјски” снимак.
   Пун себе од среће, с муком се обуздавајући да то не покаже, Тихомир је пажљиво склопио падобран, проверио везе и ушао у авион. Кад је на њега дошао ред, бацио је траку: ветар је био нешто јачи него што је очекивао, али, када су скочили сви пре њега, зашто то не би и он учинио? Уосталом, доле, крај самог крста, места где је требало да се приземљи, чекао га је отац. Сад, помислио је и скочио у бездан.
   Прошло је неколико секунди пре него што је повукао ручицу падобрана. Зачуло се шушкање, али падобран се није отворио. Имао је неправилан положај. И док се вратоломном брзином приближавао земљи, Тихомир је покушао да поправи шта се поправити могло. А то, како се показало, није било много. Купола је у међувремену почела да се пуни ваздухом, али су је конопци који су се нашли преко ње запалили због  трења. Синтетика се, а „ирвин” је био направљен од ње, незадрживо топила.
   „Аух, још ћу да се претворим у буктињу”, прострујало му је кроз главу. Чинило му се да би све било мање страшно да га одоздо није гледао отац. Можда још све и није изгубљено? Имао је, наравно, и резервни падобран.

У међувремену, земља је била све ближа: 400, 300, 200 метара! Био је последњи час да активира помоћни падобран. И опет оно уобичајено шуштање па снажан трзај. Хвала богу, овај се отворио! Међутим. несрећа обично не иде сама: управо у тренутку када му се отворио помоћни падобран дунуо је снажан ветар и понео га према прузи којом је ишао воз!
   „Е, ово се зове малер”, мислио је Тихомир безуспешно покушавајући да се одупре ветру. Зар сада, када је једва успео да се не разбије о земљу, да заврши под точковима захуктале локомотиве? Ако га је машиновођа уопште и видео, били су мали изгледи да ће успети да укочи на време. Помирен са судбином, затворно је очи. Од земље су га делила још само три-четири метра, од пруге не више од десет. Готово је, крај. Већ је могао да осети како му точкови прелазе преко тела кад га је преко лица ошинула грана.
   Хиљаду бодљи зарило му се у кожу остављајући за собом крвав траг. Једва је смогао снаге да отвори очи. Глог! Ветар га је нанео на једини грм у близини и конопци су се запетљали у гране. Да није њега, воз би већ тутњао преко његовог тела. Овако... Сузе радоснице сливале су му се низ лице: не мари што је имао утисак као да га је гребао чопор мачака. Огреботине ће проћи, само када је живу главу извукао. А „ирвин”? За њега више није хтео ни да чује. Било је и других падобрана.

(9. март 1990)

Број: 3450 2018.