Возећи господина Алберта

С МОЗГОМ У ЏЕПУ

Како је један патолог одлучио да украде део тела Алберта Ајнштајна и својеручно утврди у чему се састојала његова генијалност...

Када је на столу за обдукцију угледао тело чувеног немачког физичара Алберта Ајнштајна (1879–1955), патолог Томас Штолц Харви (1912–2007) знао је да пред њим није уобичајени радни дан. Научник је преминуо 18. априла у Принстонској болници у Њу Џерзију, услед унутрашњег крварења изазваног прскањем анеуризме аорте. У извештају је стајало да је примљен вече раније, када се пожалио на болове у грудима. И поред великог труда лекара, за седамдесетшестогодишњака није било спаса. Као што су правила болнице налагала, убрзо је заказана аутопсија како би се утврдио тачан узрок смрти.
   Задатак је додељен Харвију, који је већ неко време радио као патолог у Принстону. Приступио је новом послу стручно, као и много пута раније. Када је дошао ред да отвори лобању и измери мозак, као да му неки ђаво није дао мира. Вага је показала 1.230 грама, што је била тежина у нормалним вредностима за овај орган. Међутим, Харви није желео да се ту заустави. Сматрао је да би била велика штета за човечанство ако би вратио мозак и дозволио да буде покопан заједно са другим посмртним остацима. Желео је да науци пружи прилику да изучава ум једног од највећих научника у историји. Тако се у секунди предомислио и одважио се на незамислив корак који ће учинити да његово име остане запамћено и озлоглашено до данашњег дана.

Попустљиви син

   Харви није вратио мозак, већ је одлучио да га – исецка. Чувао га је у формалину у лабораторији, и постепено сецирао док на крају није добио 170 делова. За овај посао, који је обављао у строгој тајности, било му је потребно скоро месец дана. Патолог је сликао мозак док је још био цео, а затим и после обављеног посла, из различитих углова.
   Каква је била Ајнштајнова жеља што се тиче његових посмртних остатака, до данас није у потпуности разјашњено. У биографији енглеског писца Роналда В. Кларка из 1979. године забележено је да је физичар допустио да се његовим мозгом након смрти позабаве стручњаци, али је захтевао да му тело буде кремирано. Нека од каснијих истраживања указују на то да то можда и није тачан податак. Како било, Харвију нико није дао допуштење, нити је он имао било какво законско право да одлучи шта ће да ради са овим органом.
   Прва грешка коју је направио била је та што је неке од сачуваних делова дао другим лекарима у Принстону. Тајна је тако убрзо откривена, па је вест стигла и до новина и до Ајнштајнове породице. Син Ханс Алберт Ајнштајн (1904–1973) није крио бес када се сучелио са Харвијем. Патолог је после упорног убеђивања успео да га увери да се одлучио на овај корак само зарад науке. Млађи Ајнштајн је нерадо попустио и дозволио му да настави истраживања, а тело његовог оца је кремирано. Нису сви били тако попустљиви. Надлежни у болници наваљивали су да Харви врати сачуване комаде, па пошто овоме није падало на памет да се одрекне драгоцености, добио је отказ око месец дана након аутопсије.
   Тада је почео несталан живот Томаса Харвија, који се током наредних година неколико пута селио у разне крајеве и мењао послове. Са собом је свуда носио Ајнштајнов мозак, као обавезан део пртљага. Истина је била да ни сам није био сигуран шта да ради са њим. Очекивао је да ће се неки други научници позабавити умом генија. Његово је било само да га сачува. Ипак, потрага за заинтересованим стручњацима није била нимало лака. После отказа запутио се у Филаделфијску болницу где му је лабораторијски техничар помогао да мозак још више распарча. На крају је било 240 делова, који су стављени у материјал колоноид, као додатно заштитно средство.

Тегла у подруму

   Теглу је у почетку држао у подруму куће у Принстону. Следећи корак био је да заинтересује угледне истраживаче из свих делова САД. Повремено је слао писма, али ретко који научник је био спреман да се упусти у такав подухват. Једна од њих била је Алиса Дајмонд са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу. Може се рећи да је она међу првима детаљније анализирала и поредила Ајштајнов мозак са још 11 узетих од пацијената преминулих у болницама.
   Чланак је објављен 1985. године. И мада су се многи понадали да ће најзад добити јаснији одговор на то које одлике издвајају мозак генијалца од обичних људи, резултат није могао да буде озбиљно прихваћен. Не у научним круговима. Испоставило се да Алис Дајмонд није знала ништа о пореклу пацијената чије је мозгове поредила са Ајнштајновим. Зато таква анализа није могла да буде прихваћена. Било је ту још много грешака и пропуста на које су стручњаци указивали у наредним месецима, због чега је њен чланак врло брзо заборављен.
   Много радозналији били су новинари. Често су звали Харвија да би се распитали како напредују истраживања. Он би им готово увек давао исти одговор:
   „Још око годину дана рада и добићемо коначне резултате.”
   То се никада није десило. У међувремену се развео од супруге која је у једној свађи запретила да ће теглу бацити у ђубре. У потрази за новим послом Харви је стигао до града Вичите у држави Канзас, где је неко време радио у болничкој лабораторији за биолошка тестирања. Одатле је отпутовао у Вестон у Мисурију, где је наставио са медицинском праксом. У слободно време сам је испитивао Ајнштајнов мозак, како је знао и умео. Ова опчињеност коначно се одразила и на његову каријеру. Изгубио је дозволу да се бави медицином 1988. године, након што није положио обавезан тродневни тест који су сви лекари полагали с времена на време.

Различити резултати

   Пут га је даље одвео до градића Лоренса у Канзасу. Без довољно средстава за живот, Харви је био приморан да изнајми неугледан стан поред бензинске пумпе. Ајштајнов мозак је и тада био уз њега, очуван и у одличном стању. Бивши патолог запослио се у фабрици пластике, а слободно време проводио је опуштајући се уз алкохол. Убрзо се спријатељио са писцем Вилијамом Бароузом (1914–1997), познатим љубитељем чашице. Ушло им је у навику да седе заједно и уз пиће ћаскају о свему и свачему. Тако је дошло време и да му Харви открије своју највећу тајну. Не зна се колико је Бароуз поверовао у причу, али често се познаницима и пријатељима хвалио да може да набави део Ајнштајновог мозга кад год пожели.
   Почетком деведесетих година века за нама Харви се вратио у Принстон, баш тамо где је и започео своју пустоловину. Сусрет са новинаром Мајклом Патернитијем 1997. године изродио је нову замисао. Два мушкарца кренула су на пут који је требало да се заврши посетом Ајнштајновој унуци Евелин у Калифорнији. Харви је желео да јој поклони мозак. Евелин их је примила, али је одбила да узме пакет. Гости су га чак случајно заборавили када су кренули, али домаћици то није промакло, па га је вратила на време.
   После ове неуспешне мисије двојица путника су се растала. Харви опет ништа није постигао, али се зато Мајкл Патернити прославио захваљујући заједничком путовању. Написао је књигу „Возећи господина Алберта”, од које је зарадио прилично новца. Током 21. века урађено је још неколико анализа Ајнштајновог мозга, на основу правих узорака, као и на основу фотографија. Резултати су били различити, па и поред нових техника, нико до данас не може са сигурношћу да тврди по чему је мозак генијалца јединствен.
   Томас Харви умро је 2007. године. Последњи пут се појавио у медијима 2005. године, пола века након смрти немачког физичара. Тада је још једном са новинарима поделио целу причу. Његови наследници су 2010. године предали мозак Националном музеју здравства и медицине у држави Мериленд, заједно са 14 фотографија које до тада нису биле познате јавности.

Број: 3459 2018.
Аутор: С. Лазић