ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

РОВОКОПАЧ НА ПЛЕЋИМА

Сакупио је последње атоме снаге и одгурнуо се. Руке су му улетеле у блато, али је осетио да се полако диже. Само да нос буде на ваздуху. Само то. Да удахне. Онда је опет завршио у блату.

Откако су се први пут видели, Данијел и Саима знали су да су једно за друго. Било је то 2007. године. Убрзо су се венчали, Саима је постала Милер. Нашли су лепо имање у Шарлот Беју, у Аустралији. У близини је било много скупих хотела, па им се место чинило одличним за оно што су намерили. Наиме, Саима је желела да отвори јога-центар. Данијелово је било да јој то омогући, као што је обећао. А заклео јој се на још нешто. Неће умрети пре ње. Саима је остала сироче у тринаестој години, и јако се плашила да ће опет да остане сама. И муж јој се заклео. Никада је неће напустити.
   Сређивање запуштеног имања полако су приводили крају. У међувремену су стигли и син и кћерка. Још један разлог да се центар што пре отвори. Данијел се трудио да не изгуби ни секунду. Чак је купио мали ровокопач, који му је убрзао посао.

Тако је било и тог 12. фебруара прошле године. Одвезао је децу у школу, Саима је била у Сиднеју. Таман да он прионе на посао. Довезао је машину до језерцета на имању. Заправо, зајазио је поток. И сада је намеравао да среди ту брану, да набаца још мало камења, тек толико да је учврсти.
   Од силних радова и маневрисања тротонском машином, тло око језерцета се убрзо потпуно разблатњавило. Ровокопач би повремено проклизао, али Данијел није превише обраћао пажњу. Навикао је да рукује тешким машинама, па му мали ровокопач није стварао тешкоће. Кашиком је захватио велике стене. Довезао је машину до ивице језера. Одједном, почео је да проклизава. Стене су претегле.
   Брзо је спустио кашику. Мислио је да тако поврати равнотежу. Успевало му је хиљаду пута до тад. Али онда се зид земље одронио. Ровокопач је завршио у води и блату. Данијел у њему.
   Још док је био опасно накренут, покушао је да изађе. Секунд касније, већ је био у блату. Машина је лежала преко њега, шипка кабине притискала му је леђа, баш испод лопатица. Био је буквално закуцан у блату.
   Одмах је покушао да се некако извуче. Батргао се, вукао напред. Само да подигне главу изнад воде. Секунд касније, схватио је да то неће бити тако лако. Успео је мало да се извуче испод шипке, али никако да се сасвим ослободи. Заглавио се.
   Копао је и рукама и ногама по блату. Батргао се. Гурао је из све снаге. Машина ни да мрдне. А и како би? Има три тоне! Ипак, успео је да главу подигне изнад воде. Удахнуо је, а кроз главу му је пролетела заклетва. Не сме да умре, не сме да напусти Саиму. Обећао је. Има да одржи реч по сваку цену.
   Успео је да подбаци руку испод тела. Покушао је да се придигне. Не вреди, машина је и даље изнад њега. Глава би му свако мало одлетела под воду. Никако није успевао да макар нос задржи изнад површине. А вода се опасно брзо мешала с одроњеном земљом и претвара у житко блато. Оном руком наставио је да гура из све снаге. Полако је подизао главу. За неколико секунди брада му је била изнад воде. Опет је удахнуо.

Данијел је годинама сурфовао. Сетио се да је једини начин да преживи у води да се смири и да хладно размишља. Ако дозволи себи да се успаничи, то је сигуран пут у једном правцу.
   Машина је још увек радила. Цурило је хидраулично уље и дизел гориво. Ако још и та мрља дође до уста, мртав је. Мора још да се одгуркује. Рука о дно, глава увис. У тренутку се насмејао. Положај је врло наликовао ономе из јоге, „Пас који гледа горе”. Саима је волела да га тера да ради јогу, а он је избегавао из све снаге. Ипак, ето неке користи и од тог њеног „малтретирања”. Успевао је да држи нос неколико центиметара изнад површине. Тада му је кроз главу прострујало да на имању нема никога. Колико ће проћи док га неко не примети и прилети у помоћ?



   Саима је у Сиднеју. Комшија Мел је тог јутра отишао на оближњи базен. Знао је, видео га је како се одвози. Још га је звао да крене са њим. Баш је могао да пристане. Ко ће онда да га вади?
   Вероватно ће први да примете учитељи у школи, када се не појави да узме децу. Само, ставиће их у боравак, и пре шест по подне нико неће да огласи узбуну. А још није ни подне. Можда се Мел врати раније?
   За дивно чудо, шипка машине није га превише притискала. Није осећао као да носи цео терет на леђима. Мора да настави да се откопава.

Полако је подвукао и другу руку. Разгртао је блато. А то је било најгоре што је могао да уради. Што је више копао, машина је тонула све дубље. И он с њом. Убрзо су му уста опет била испод површине. За њима, и нос. Давио се.
   Сакупио је последње атоме снаге и одгурнуо се. Руке су му улетеле у блато, али је осетио да се полако диже. Само да нос буде на ваздуху. Само то. Да удахне. Онда је опет завршио у блату.
   Знао је да има само две могућности. Да се бори или да умре. Гурао је из све снаге. Сетио се старе технике: да подели бол. Бројао је до шездесет и гурао из све снаге. Онда се одмарао. Па опет бројао и гурао. Пребацивао је тежину с руке на руку, морао је да издржи што дуже. Помоћ ће стићи, само он да не поклекне.
   Није знао колико је прошло. Више није могао ни да мрдне. Уста су му, на сву срећу, била изнад воде. Уши пуне блата. Ка њему се ширила масна мрља. Дувао је, не би ли је мало скренуо. Сунце га је пржило право у главу. Ипак, оно бројање одржавало га је живим.

Потом се усредсредио на скакавца који је стајао на травци. Макар мало да скрене мисли. Мислио је да је прошло много времена. Како је могуће да се скакавац сатима не помера? Када ће неко да стигне? Машина је и даље тонула и притискала га. Сада је и те како осећао тежину челика на леђима.
   Да све буде горе, присетио се и временске прогнозе. Најавили су пљусак у току дана. Само му је то недостајало. Само двадесет милиметара кише биће довољно да га удави. Ништа од црних мисли, мораће и даље да броји. Машина је тихо брујала.

Око пола три по подне већ је нагонски понављао радње. Гурај, броји, удахни, опусти се. У неком тренутку схватио је да тако може до смрти. Блиске. Мора да виче. Можда га неко и чује. Сакупио је сву преосталу снагу и одгурнуо се. У оној секунди када му је глава била изнад воде из уста је излетео урлик. То га је потпуно исцрпело. Рука је одлетела у страну. Поново је био у води.
   Тек што је поново избацио главу, учинило му се да крајичком ока види неки покрет. Полако је окренуо главу. Мелов аутомобил приближавао се путељком. Видео је како комшија истрчава из кола, очигледно у паници. У руци му је био мобилни телефон. Кроз главу му је пролетело да ће ипак да преживи.
   Десетак минута касније око језерцета су се окупиле комшије. Сви су се одазвали на Мелов позив. Неки су загазили, покушавали да помере ровокопач. Ни да мрдне, ни за милиметар. Други су држали Данијелову главу изнад воде. У једном тренутку се уплашио да ће тако да му поломе врат. Зачуле су се сирене. Стижу ватрогасци.
   Они су сајлом везали машину за свој камион. Морали су полако да вуку, како не би смрвили човека испод. За то време, други су укључили пумпу, да избаце воду из језера. Назирао се крај.

Сат касније доспели су до Данијела. Отрпали су му ноге и ослободили га из блата. Готово да му се квадратни центиметар коже није видео. Одмах су га убацили у амбулантно возило. Уз сирене су појурили ка најближој болници.

Данијел се брзо опоравио. Неколико дана касније, наставио је посао. Поносан. Испунио је обећање дато Саими. Преживео је.