ХИТ СТРАНА

РОБОТИ НА ПУТУ!

Пионири електронике и свих поджанрова који су уследили, увек непоновљиви „Kraftwerk” овога пута забезекнутом свету нуде 3Д турнеју, после које више ништа неће бити исто...

Један од најпознатијих радијских диск џокеја, покојни Џон Пил, вероватно није ни слутио да ће погрдни термин „Krautrock” који је користио да би описао западнонемачку експерименталну музичку и уметничку сцену с крајa шездесетих година прошлог века, прерасти у светски музички феномен. „Kraftwerk”, један од најрепрезентативнијих бендова из земље тренутних светских фудбалских првака с којима „Krautrock” може да се повеже, долази по други пут у Београд, 24. фебруара, овога пута у „Штарк арену”.

ЛАБОРАТОРИЈА ЕЛЕКТРОНИКЕ

   Творци сензације знане као „Kraftwerk”, Ралф Хутер и Флоријан Шнајдер, вероватно нису ни помишљали далеке 1970. године када су основали бенд да ће деценијама касније њихово име стајати, по избору многих светских музичких часописа, раме уз раме с најпознатијом четворком из Ливерпула (Стивен Џерард ипак је био седмица) у категорији „Најутицајнији бендови у историји поп културе”. Да, тешко је било замислити тако нешто, поготово када се узме у обзир да још живахни протагониста „Kraftwerk” приче, Ралф Хутер, о прва три албума бенда прича као о „археологији”.
   Сходно таквом размишљању, свестан баш као и Индијана Џонс, Хутер је из археологије извукао оно најважније, податке који могу да му послуже за даље деловање, и са Шнајдером их искористио на најбољи начин. Овај двојац из Диселдорфа у тренутку стварања „електронског” а не експерименталног или авангардног албума 1974. године, дошао је у додир са Фортуном (што нема никакве везе са фудбалским клубом из истог града) и успех је, брзо као вожња по ауто-путу, почео да им долази усусрет. „Autobahn” је био албум којим су пробили границе жанра, запушили Џону Пилу уста и ушли у легенду.
   Индустријско и урбано окружење, однеговано на традицији „Bauhaus”покрета, нашло је своје сазвучје на албуму који је утро пут електро-фанку, синт-попу и амбијенталној музици. Електроника је кроз филтер који су сами чланови „Електране” осмислили у виду разних музичких помагала, постала њихов главни музички израз и начин за спровођење свих могућих технолошких новина, па чак и за патент „електронског бубња”. Пет песама у непуна 43 минута, од којих је насловна за потребе радијског сингла са 22:43 минута била сведена на „пристојно време”, означило је наставак давно започете музичке револуције.
   И то какав наставак. Поједностављене мелодије и минималистички текстови, отпевани кроз вокодере сопствене израде, понављајући ритмови и до тада „нечувене” фарбе са синтесајзера, органа и електричне гитаре, уз додатак виолине и удараљки, увели су свет у нешто ново, дотад неистражено, што чак ни Мајклу Олдфилду није пошло за инструментима. „Kraftwerk”, у том тренутку квартет, није се либио да се до коске заигра и звуком и тишином. Наставак пута јасно се видео. Стварајући музику и инструменте у свом студију (за који нико осим њих и даље не зна где се налази) „Kraftwerk” је наставио да ствара албуме вешто користећи и чак предупређујући технолошке новитете преко потребне за њихов израз.
   Шестим албумом „Trans-Europe Express” (1977) бенд је решио да песме до тада певане на немачком језику (што им није била препрека) публици понуди и на другим језицима. За почетак су били одабрани енглески и француски, језици земаља у којима су стекли (као и у Америци) велики број поклоника. Упоредо са развојем музике, „Kraftwerk” је пажњу посвећивао и визуелном утиску, стварајући тако неодвојиву целину која је залазила у домен перформанса.
   Цементрирање угледа дошло је после албума „Man-Machine”, са кога су се као најуспешније песме издвојиле: „The Robots” и „The Model”, које су заокружиле „дехуманизацију” музике од стране групације „Kraftwerk”. Роботи су преузели вођство, а бенд је у годинама које су уследиле могао само да ужива када чује „мало крадуцкања” и код покојних Дејвида Боувија, Марка И. Смита („The Fall”) и будућих синт-поп звезда као што су „Depeche Mode”, „Yazoo” или чак бендова као што су „Laibach”, „Nine Inch Nails”, „Daft Punk” и „Rammstein”. Њихова револуција настала у „Клинг Кланг” студију загосподарила је универзумом.

3Д РОБОТИКА

   Упркос признању критике и обожавању публике „Kraftwerk” је смањио гас иако су им сви путеви били проходни. Њихово последње студијско дело „Tour de France” објављено је 2003. године, али концертно деловање није престајало током свих ових година (треба се присетити само задивљујућег концерта на препуном стадиону „Ташмајдан” 2005) и заокружено је прошлогодишњим ретроспективним концертним албумом „3-D the Catlogue”. За свој минули рад, приказан и у одабраним светским галеријама („Tate Modern”, „MoMA”), и у концертним халама, „Kraftwerk” је ове године добио фамозну „Греми” награду за најбољи албум у категорији плесне и електронске музике.
   У слављеничком расположењу под сасвим оправданим називом турнеје „Gesamtkunstwerk” (дело свеукупне уметности), уз коју ће ускоро ући у пету деценију рада, „Kraftwerk” други пут долази у Београд. Роботи нападају, мало ко може да се одбрани, није Сара Конор свима мајка, али „Kraftwerk” јесу очеви многобројних музичара!