С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

РАТ И МИР ГЕНЕРАЛА МАРИЋА

Како су се кроз једну породицу преламале све страхоте окупације и грађанског рата у Србији

У другој половини тридесетих година прошлог века политичка ситуација у Европи почела је да се усложњава. Велики белај слутио је и пензионисани генерал, бивши министар војни, Љубомир Марић. Зато се после оставке на место министра, 1938. године, потпуно посветио изградњи виле у Буковичкој Бањи, поред Аранђеловца. Као да је правио одступницу за селидбу из престонице.
   Вила „Љубица”, названа по генераловој жени, коначно је завршена у лето 1939. године. Тог последњег европског мирног лета у кући се окупила цела породица. Љубомир, Љубица, кћерке, син, снаје, зетови, унуци. Душица Бојић у књизи „Сећања породице и мемоари генерала Љубомира Марића (1876–1960)” наводи да су се унуци разочарали чим су видели кућу. Уместо замишљене виле у цвећу и дрвећу дочекала их је четвртаста зграда која је више личила на касарну. Метални шалони на свим прозорима осим на кухињском, на ком је била дебела решетка. Грађевина какву је могао да осмисли неко ко је малтене цео живот провео у војсци. Била је ту и површина предвиђена за ружичњак, а и травњак за дечје љуљашке. Део имања одвојен је за економско двориште и повртњак.
   Породица Марић проводила је у вили свако лето. А непуне две године касније показало се колико је генерал био далековид.

Рибентропов потпис

   По неким сведочењима, на демонстрацијама 27. марта 1941. године, у маси грађана виђен је и генерал Марић. Бомбардовање га је затекло у престоници, али се убрзо цела породица пребацила у Аранђеловац. Ако ништа, лакше ће да преживе у унутрашњости. Ту су имали и први сусрет с правим лицем рата.
   Био је 14. април када им је у кућу банула једна чета краљевске војске. Војници мокри, промрзли, униформе и цокуле су се распадале на њима. Љубица Марић, генералска кћерка и жена, одмах је наредила да се испразни трпезарија, да се донесу душеци, како би се војници мало угрејали и одморили. Кћерке су спремале храну, а фина постељина породице Марић исечена је за обојке.
   Уследио је крах тако опремљене војске, окупација. У београдски стан генерала Марића, у Улици Проте Матеје, уселили су се немачки официри. Љубомир и Љубица нису могли да трпе такве цимере, па се више никад тамо нису вратили.
   Већ 10. маја у кућу Марића стигла су четири фелджандарма. Имали су наређење да приведу бившег министра војног. Тако се овај обрео у логору на Бањици. Иако тешко оболео, чекао га је пут у Немачку. Генерал је оштро протестовао. Спочитавао је Немцима нељудски однос према заробљеницима, поготово оним болесним. Зато су 23 болесна официра скинута с воза и упућена у болницу. На основу налаза лекара специјалиста, Марић је отпуштен кући.
   То никако није био једини генералов сусрет с немачком окупационом силом. Одмах по успостављању власти у Аранђеловцу, Немци су разрезали порез. Свако домаћинство имало је да плати 3.000 динара. Само кућа генерала Марића 30.000. Новца нигде, а позајмица није долазила у обзир. Зато је генерал попаковао најнужније ствари. У последњем тренутку, уз четкицу за зубе и бријач, ставио је и орден, Немачки крст, Ред немачког орла, који је као министар војске добио 1938. године. Уз то и указ. Потписао Јоахим фон Рибентроп.
   Са супругом и најстаријом кћерком Вером отишао је до команде. Тражио је да види команданта. Објаснио је да нема новац за порез, па је дошао да буде талац. Официр је већ писао наредбу кад је Марић извадио орден. Немац је само бацио поглед, скочио и салутирао. Пустио је генерала, уз напомену да ће они да испитају његово имовинско стање.

Црне салвете

   Три дана касније Немци су позвали Марића. Извинили су му се, разрезали порез као и осталима. Командант је објаснио да су порез одредили на основу дојава грађана. И показао сто прекривен ковертама. Све дојаве које грађани шаљу једни против других. Неке врло озбиљне. А за генерала су јавили да је имућан, да има златне кваке по кући. Заправо, месингане, добро углачане. Ово објашњење генерал је једва преживео. Стид и срам.
   Живот под окупацијом је текао, како-тако. Највећа мука било је снабдевање. Храна је била оскудна. Оно економско двориште у домаћинству Марића показало се и те како корисно. Генерал је брижљиво бринуо о повртњаку, а потомци памте да је стално  понављао:
   – Родио сам се с мотиком, с мотиком ћу и умрети!
   Да би унуке некако отргао од сурове стварности, налазио им је послове у повртњаку. А и одраслима је ваљало да некако скрену мисли с окупације и рата. Полицијски час почињао је рано, нико није смео на улицу. Зато је генерал унуцима давао задатке из математике. Убрзо се то претворило у забаву. А када се прочуло да Марић подучава математику, многи непознати Аранђеловчани почели су да му доводе децу. Молили су да им генерал помогне, а овај је то радо прихватао. Многи су тако поправили оцене.

                                                  ЉУБОМИР МАРИЋ

   Рођен је у селу Галовићи, код Косјерића, 18. јануара 1878. године. Завршио је гимназију у Ваљеву, потом и Војну академију у Београду. У Балканским ратовима био је помоћник начелника штаба Моравске дивизије, а почетак Првог светског рата дочекао је као начелник штаба Брегалничке дивизијске области, односно дивизије. У рату је био начелник оперативног одељења штаба Врховне команде, па начелник штаба Дринске дивизије.
   По ослобођењу и уједињењу, командовао је Корушким одредом, који је бранио границу према Аустрији 1919. године. Начелниковао је и у Оперативном одељењу Главног ђенералштаба, па био командант Четврте армијске области. Начелник Главног ђенералштаба био је 1935. и 1936. године, а онда је постао министар војске и морнарице. Оставку је поднео 1938. године и пензионисао се. Предавао је на Војној академији и написао више књига из стратегије. Његови мемоари „Ко сам и шта сам био” објављени су тек 2012. године. Умро је у Београду 11. августа 1960. године. Подигнут му је споменик у Косјерићу 2012. године.
 

    Исхрани породице доприносила је и Љубица. Она је сељанкама из околине давала своје салвете. Оне њој млеко, брашно, сир, кајмак, јаја. Па и понеко пиле. А зашто баш салвете? Зато што су их сељанке бојиле у црно и користиле као повезаче. Готово свака жена из околине имала је некога за ким је носила црнину. Грађански рат се распламсао.
   А кућу генерала Марића походили су и четници и партизани. Деца су се сећала да је чест гост био Душан Петровић Шане, заменик комесара Шумадијског партизанског одреда. Затицали су га како с генералом слуша радио, и то савезничке станице. Нешто што је врло лако могло целу породицу да отера у логор. Ипак, генерал није престајао да слуша вести с бојишта, да на својим картама прати стање. Када је дошло до опсаде Стаљинграда, Марић је само узвикнуо:
   – Сад је готов!
   Шане се редовно с генералом саветовао око тактике коју би требало да спроводе партизани у околини. Повремено би кућу посетили и четници, који су такође оперисали по оближњим селима. И једну и другу војску укућани су хранили како су знали и умели. Тада су се показале и све предности стазе коју је генерал поставио још пре рата. Пролаз од капије до куће посуо је разним грађевинским отпадом, каменом и циглом, како би се што мање блата уносило у кућу. А како су војске долазиле и одлазиле, укућани су се извештили да по звуцима процене ко долази. Један звук за опанке, други за гумењаке, а трећи за војничке чизме. Ваљало је бити стално на опрезу.

Лична мржња

   А ти који носе чизме су се проредили. Током 1943. године смењивале су се окупаторске снаге у граду. Немаца је било све мање, а генерал је коментарисао да елитне немачке јединице гину у Русији, а код нас стижу трећеразредне посадне дивизије. Било је ту Бугара, Италијана, па све могуће и немогуће овдашње војске. И сви су знали да је генерал, као један од угледнијих људи Краљевине Југославије у Аранђеловцу. Трудили су се да га придобију за своје планове, али је Марић увек остајао неутралан. А то ће рећи, свима сумњив.
   Тако су га 1. јануара 1943. године четници скинули с воза и одвели у Белосавце. Успостављен је преки суд, коме је председавао пуковник Јеврем Симић звани Дршка, тада инспектор Југословенске војске у отаџбини. Окривио је генерала Марића да је помагао комунисте, лечио њихове рањенике, спасавао комунистичке јатаке. А овај је само покушавао да гарантује за многе појединце и читаве породице код Немаца. Тако је спасао многе из околине Аранђеловца, били криви или не. Генерал је био убеђен да је код Симића било и много личне мржње, пошто га је пре рата пензионисао. Ипак, преки суд није имао баш никакве стварне доказе, па су морали да пусте окривљеног генерала.
   Већ неколико месеци касније, усред ноћи, зачуо се лавеж пса. Неко је газио преко оне „аларм-стазе”. Тешки кораци, цокуле. Уследило је лупање. Испред куће је стајало неколико наоружаних људи, брадатих и са великим шубарама. Генерал је морао да отвори врата и пусти их унутра. Тражили су Радмилу, његову најмлађу кћерку.
   Марић се попео на спрат, свео кћерку и унуке. Радмилина старија кћер Војислава пришла је једном од четника. Дете га је питало:
   - Чико, да ли ви све радите у име краља и отаџбине?
   Овај ју је помиловао и потврдно одговорио. Тада је девојчица наставила:
   – Заклињем вас у име краља и отаџбине да ми вратите живу маму!
   У соби тајац. Један четник изгурао је Радмилу напоље. Нестали су у мраку.
   После осам дана, Радмила се вратила. Укућанима је испричала да је била оптужена за сарадњу с партизанима, што и није било далеко од истине. Требало је да буде погубљена с групом жена. Док је чекала свој ред, један од четника ју је препознао. Отрчао је до команданта и рекао му да је то супруга његовог претпостављеног, пуковника Мишковића и да је немогуће да је комуниста. Тада су се и они који су је довели запитали да ли би се дете једног комунисте усред ноћи сетило краља. Та дечја реченица вероватно јој је спасла главу.
   А какав је заправо то рат био, можда најбоље сведочи сећање једног од потомака генерала Марића. Причали су о пламену који је букнуо на Букуљи. Толики, да се јасно видео и у граду. Нешто касније се дознало да су у родитељску кућу банули синови. Један четник, други партизан. Припуцали су један на другога, а у једном тренутку запалили су и кућу. Синови су се поубијали, а родитељи страдали у пожару.
   Ускоро је тај усуд закуцао и на врата Марића. Године 1944. у Аранђеловцу је извршена четничка мобилизација. Одвели су и генераловог унука, шеснаестогодишњег Александра Баћа. Овај се после савезничког бомбардовања Београда на Васкрс склонио код деде и бабе у Аранђеловац. Генерал је преклињао четнике да му не одведу унука, кратковидог и премладог за ратовање. Нису се освртали, па је младић прикључен јединици Николе Калабића.

Зачуђени Шане

   Нешто касније, партизани су после тешке борбе преузели Аранђеловац и Буковик. Четници су се повукли према Тополи. На улицама је остало много мртвих. Углавном младих људи у цивилу, који нису имали ни косе ни браде. Којој војсци припадају могло је да се закључи само на основу тога да ли на капи имају петкораку или кокарду. Долазили су сељаци из околине и међу мртвима тражили своје синове.
   Гоњен црним слутњама, прикључио им се и генерал Марић. Ни Александрова мајка Вера није могла да издржи по кући. Сатима су превртали лешеве. Младића нигде. Када су се вратили, генерал је понављао само једну реченицу:
   – Боже, тако нас је мало остало, а тако се упорно убијамо међу собом!
   Убрзо се сазнало да су четници у Тополи. Једна група родитеља упутила се тамо, да тражи своје синове. Међу њима и Вера. Нашла је Калабића и рекла ко је и шта је. И да је њен син неправедно мобилисан. Овај је био ганут њеним сузама, а знао је и да је генерал Марић многе породице спасао од Немаца. Био је спреман да пусти Александра, али су се тада појавили Јеврем Томић, бивши градоначелник Београда, и један адвокат. Напали су Веру да није добра Српкиња чим сина хоће да извуче из војске. Дигла се дрека до неба, окупљали су се четници, добацивали. Калабић ју је издвојио, објаснио да не може да пусти Александра. Али се заклиње да ће он лично да се стара о дечаку. Пустиће га чим уграби прилику.
   Неколико дана касније генерал Марић сазнао је да су те ноћи Јеврем Томић и онај адвокат своје синове одвели кућама. Александар је умро негде у Босни, вероватно од тифуса.
   Рат се завршио, а генерал Марић и његова жена донели су одлуку да остану у Аранђеловцу. Наставио је да подучава ђаке математику, а више пута су га нове власти звале на информативне разговоре. Слично су прошли и други чланови породице. Тако су кћерки Радмили одмах после ослобођења власти наложиле да има да чисти прометну улицу у Аранђеловцу. Ту ју је срео и Душан Петровић Шане. На зачуђено питање шта то ради, одговорила је:
   – Ето, уместо да ми дате орден, ви ми дадосте брезову метлу.
   Радмила је била један од поузданих Шанетових сарадника у том крају, током целог рата. А то је могло да кошта живота читаву породицу генерала Марића.