За читање и уживање – Антон Павлович Чехов

ПУТНИК ПРВЕ КЛАСЕ

Путник прве класе тек што је ручао на станици. Загрејан мало, леже на плишано канабе, слатко се испружи и задрема. Пошто је продремао не више од пет минута, погледа чежњивим очима свога суседа, који је седео према њему, осмехну се и рече:
   – Мој покојни отац волео је да му после ручка сељанке чешу табане. Сав сам се на њега уметнуо, али само с том разликом што мене после ручка не сврбе табани, већ језик и мозак. Волим, сирома’, да млатим празну сламу после доброг ручка. Дозвољавате ли ми да поразговарам с вама?
   – Будите тако добри — одговори визави.
   – После доброг ручка мени је довољан најмањи повод да ми се у главу увуку ђаволски крупне мисли. На пример, малочас смо ја и ви видели крај бифеа два младића, а ви сте чули како је један од њих честитао другоме. „Честитам вам”, вели, „ви сте већ омиљени и почињете да стичете славу.” Свакако, то су глумци или нека мала новинарска пискарала, али није у томе ствар. Мене, драги господине, занима сад шта треба управо разумети под речју слава или омиљеност? Шта ви мислите? Пушкин је славу називао закрпом од злата на старој одори и ми је сви схватамо као Пушкин, више или мање пристрасно, али нико још није дао јасну дефиницију те речи. Не знам шта бих дао за такву дефиницију!
   – Шта ће вам она сад?
   – Видите, кад бисмо знали шта је слава, нама би можда био познат и начин како се до ње долази – рече путник прве класе размисливши мало. – Треба да напоменем да, кад сам био млад, драги господине, тежио сам свом својом душом да постанем познат. Слава је била, такорећи, моје лудило. Због ње сам учио, радио, проводио бесане ноћи, остајао без коре хлеба и губио здравље. И, чини ми се, ако могу да закључим, имао сам све услове да дођем до ње.

Прво, по занимању сам инжењер. Досад сам направио у Русији двадесетак величанствених мостова, увео сам водовод у три вароши, радио у Енглеској и у Белгији... Друго, написао сам безброј посебних огледа из своје струке. Треће, господине мој, још од детињства осећао сам склоност према хемији; бавио сам се у слободним часовима том науком, нашао сам начин да добијем неке органске киселине, тако да ћете моје име наћи у свим страним уџбеницима хемије. Све време био сам у служби, догурао до редовног државног саветника, и мој службенички лист ничим није умрљан. Нећу да замарам вашу пажњу набрајањем својих заслуга и радова. Рећи ћу само да сам учинио кудикамо више од многих познатих људи. Па шта? Ето, већ сам стар и ту сам да умрем, такорећи, а вољен сам исто толико колико, ето, оно црно псето што јури насипом.
   – Ко зна... Можда и јесте.
   – Па, ето, да наведемо пробе ради... Реците, јесте л’ чули кадгод за Крикунова?
   Визави диже очи увис, размисли и засмеја се.
   – Не, нисам чуо...– рече он.
   – То сам ја. Ви сте човек паметан и у годинама, а нисте чули ниједном за мене, то је веома убедљив доказ! Вероватно, борећи се да будем признат, ја нисам уопште радио оно што је требало. Нисам знао праве начине и, желећи да ухватим славу за реп, нисам јој пришао с праве стране.
   – Који су то прави начини?
   – А ђаво би их знао! Рећи ћете: даровитост? Генијалност? Ретке способности? Уопште не, мој господине... Упоредо са мном живели су и стварали каријеру људи прилично празни у поређењу са мном, ништавни, чак и рђави. Радили су милион пута мање од мене, нису баш били ревносни, нису се истицали даровитошћу, нити се борили, а погледајте их само! Њихова имена стално се срећу у новинама и у разговорима! Ако вам није досадно да слушате, објаснићу вам и на примеру. Пре неколико година радио сам мост у граду К. Треба да знате да је у том одвратном месту било очајно досадно. Да не беше жена и карата, чини ми се да бих полудео.

Елем, пошто је то одавно било, знајте да сам се из досаде спанђао с једном певачицом. Ђаво би је знао, али сви беху одушевљени њоме, а ја мислим, како да вам кажем, да је то било најобичније, осредње створење, каквих је безброј. Девојка лакомислена, каприциозна, грамзива, а уз то и луцкаста. Много је јела, много пила, спавала до пет часова увече... И то је све. Сматрали су је за кокету, то је било њено занимање, а кад су хтели да се о њој изразе књижевно, звали су је глумицом и певачицом.



   Некад сам страсно волео позориште и зато ме та пустоловна дрскост да се неко назове глумицом разбеснела, ђаво би га знао колико! Називати себе глумицом или чак певачицом, моја певаљка није имала ни најмање права. То беше створење сасвим без дара, неосећајно, може се чак рећи бедно. Колико се ја разумем, она је певала одвратно. Сва драж њене „уметности” састојала се у томе што се ритала ногом кад је било потребно и није се збуњивала кад се улазило код ње у будоар. Водвиље је бирала сама, обично преведене, и то оне у којима је могућно разметати се у тесном мушком оделу. Једном речју, фуј!
   Елем, молим да ме слушате. Памтим као да је данас било. Беше свечано отварање новоподигнутог моста. Држани су говори, добијани телеграми. Ја сам, знате, дрхтао пред својим делом и стално сам се плашио да ми срце не препукне од ауторског узбуђења. Ствар је прошла и не треба бити скроман, па ћу вам зато рећи да ми је мост испао сјајан! То није био мост, већ дика и права дивота! Па ко да се не узбуди кад отварању присуствује цела варош. „Е, мислио сам ја, сад ће публика све очи упрти у мене. Куда да се скријем?”

Али узалуд сам се, господине мој, узнемиравао. Авај! На мене, сем званичних лица, нико не обрати ни најмању пажњу. Стајали су као руља на обали, гледали као овнови у мост и нимало им не беше стало ко га је градио. Ђаво их однео, узгред буди речено, од тог дана презрео сам ту нашу уважену публику. Али да наставимо... Наједном, публика се узнемири: о, о, о... Лица се развукоше, рамена заталасаше. „Мора бити да су ме опазили”, помислих. Ма какви! Погледам, а кроз гомилу се пробија моја певаљка и за њом руља мангупа. Ка овој поворци ужурбано јуре погледи гомиле. Отпоче шапат хиљаде гласова: „То је та и та! Дивна је! Чаробна!” Том приликом и мене приметише... Нека два жутокљунца, мора бити тамошњи љубитељи сценске уметности, погледаше ме, згледаше се и прошапуташе: „То је њен љубавник!” Како вам се то допада? А некаква неугледна личност у цилиндру, с давно необријаном њушком, дуго је облетала око мене и затим ми се обратила речима:
   – Знате ли ко је она дама што иде оном страном обале? То је таква и таква. Глас јој је испод сваке критике, али влада њиме до савршенства!
   – А да ли ми ви можете рећи – упитам ја – ко је градио овај мост?
   – Заиста не знам! – одговори особа – Некакав инжењер!
   – А ко је – питам – у вашем К. зидао Саборну цркву?
   – Ни то не могу да вам кажем.
   Даље сам питао кога у К. сматрају најбољим педагогом, ко је најбољи архитекта, а на сва моја питања неугледна личност одговарала је да не зна.
   – А јелте, молим вас – упитам на крају – с ким живи ова певачица?
   – С неким инжењером Крикуновим.
   Е, господине мој, како вам се то допада? Уличних свирача и гуслара сад више нема на белом свету, и слава се ствара искључиво преко новина. Сутрадан после освећења моста нестрпљиво узимам „Гласник” и тражим у њему о својој личности. Дуго прелећем очима све четири стране... Најзад, ту смо! Ура! Почињем читати: „Јуче, по лепом времену и у присуству огромне масе скупљеног света и његовог превасходства господина начелника губерније тог и тог, освећен је новоподигнути мост.” А на крају: „Освећењу је, блистајући лепотом, присуствовала и љубимица овдашње публике, наша даровита глумица та и та. По себи се разуме да је њена појава изазвала узбуђење. Звезда је била обучена тако и тако.” О мени да је било бар једне речи! Бар пола речи! Ма колико да је то недостојно, верујте ми, ја сам тада заплакао од једа!

Умирио сам себе тиме што је то глупа провинција, од ње не треба ништа очекивати, а за славу ваља ићи у духовна средишта, у престонице. Узгред, у то време у Петрограду је био један мој рад послат на конкурс. Ближило се време конкурса.
   Опростих се од К. и кренух у Петроград. Од К. до Петрограда пут је дугачак. Да ми не буде досадно, узех засебан купе и, наравно, поведох и певаљку. Путовали смо и целог пута јели, пили шампањац и тралалисали! Па се и приближавамо духовном средишту. Стигнемо тамо на дан конкурса. Имао сам, господине мој, задовољство да победим! Мој рад добио је прву награду. Ура! Сутрадан идем ја Невским проспектом и купујем за седамдесет копејки неколико листова. Журим у своју хотелску собу, лежем на канабе и, савлађујући дрхтање, журим се да читам. Разгледам једне новине – нема ништа! Разгледам друге – ниједне речи! Најзад, у четвртим набасам на овакву вест: „Јуче је брзим возом у Петроград допутовала позната провинцијска глумица та и та. Са задовољством бележимо да је јужна клима благотворно деловала на нашу општу познаницу и њену дивну сценску појаву” – и не памтим шта још! Много ниже испод те вести, најситнијим слогом, објављено је: „Јуче на том и том конкурсу прву награду добио је инжењер тај и тај.” И ништа више! Сем тога, још су ми и презиме преокренули. Уместо Крикунов написали Киркунов. Ето вам духовног средишта. Али то није све... Кад сам после месец дана путовао из Петрограда, све су новине без изузетка писале о „нашој неупоредивој, божанственој, најдаровитијој” и моју љубавницу титулисали су не по презимену већ по њеном и очевом имену...

После неколико година био сам у Москви. Позвао ме тамо својеручним писмом председник општине, и то послом о коме Москва галами већ више од сто година. У свом слободном времену одржах тамо у једном музеју пет јавних предавања у добротворне сврхе. Чини ми се да је то довољно да се човек прослави у граду макар за три дана, зар не? Али, авај! Мене чак не поменуше ниједне московске новине. О пожарима, о оперети, о заспалим одборницима, о пијаним трговцима, о свима, а о моме послу, пројекту, о предавањима – ама ни слова. О, драга московска публико! Возим се коњским трамвајем... Кола препуна: даме, официри, студенти, студенткиње... Од сваке врсте по пар.
   – Веле да је градска дума позвала инжењера за то и то! – кажем суседу тако гласно да цела кола чују. – Да ли знате како се зове тај инжењер?
   Сусед заврте главом. Остала публика погледа у мене летимице и у свим погледима прочитах „не знам”.
   – Веле да неко држи предавање у том и том музеју! – узнемирујем ја и даље публику да бих отпочео разговор – Кажу, занимљиво је!

Антон Павлович Чехов (1860–1904) један је од најзначајнијих руских приповедача и драмских писаца. Прве приче објавио је да би могао да се издржава током студија медицине. Почео је с кратким хуморескама, а затим прешао на новеле и приповетке у којима тужни хумор често прелази у скрушеност и очај. Слично је и у драмама („Галеб”, „Ујка Вања”, „Вишњик”, „Три сестре”), у којима нема заплета и расплета, већ је све у тужној лирској атмосфери несрећних ликова. Многи га сматрају најбољим новелистом европског реализма, уз Гија де Мопасана (1850–1893), док драмским текстовима до данас знатно утиче на позоришну поетику.

   Нико ни главом да мрдне. По свој прилици нису чули о предавањима, а уважене даме нису знале чак ни да постоји музеј. То још није ништа, али замислите, господине мој, публика наједном скаче и пробија се према прозору. Шта ли је то? У чему је ствар?
   – Погледајте, погледајте! – муну ме сусед – Видите ли оног црномањастог што се вози фијакером? То је познати најбржи тркач Кинг!
   И цела кола, грцајући од задовољства, почињу причу о брзом човеку који је занимао московске духове у то време.
   Могао бих вам навести и многе друге примере, али мислим да је ово доста. Сад, претпоставимо да сам ја у вези са самим собом у заблуди, да сам хвалисавац и недаровит човек, али сем мене могао бих вам навести безброј мојих савременика, људи изванредних по радној способности који су умрли као непознати. Сви руски морепловци, хемичари, физичари, механичари, пољопривредници — да ли су они славни? Да ли су познати нашим ширим културним слојевима руски сликари, вајари, књижевници? Понеко старо псето, вредно и даровито, тридесет година обија прагове уредништва, исписује боктепита колико хартије, по двадесетак пута суди се за клевету, па ипак не оде ни корака даље од свога мравињака! Наведите ми макар једног корифеја наше књижевности који је постао омиљен пре него што се почело причати да је убијен у двобоју, полудео, отишао у изгнанство, варао на картама!
   Путник прве класе толико се занесе да испусти из уста томпус и устаде.
  – Дабоме – настави јетко – а упоредо с тим људима навешћу вам стотине разних певаљки, акробата и кловнова, који су познати чак и бебама у пеленама. Дабоме!

Шкрипнуше врата, јурну промаја и у вагон уђе човек туробна изгледа, у огртачу, цилиндру и с тамним наочарима. Погледа места, натушти се и оде даље.
   – Знате ли ко је ово? – зачу се бојажљиви шапат из далеког угла вагона – То је Н. Н, познати коцкар који је одговарао пред судом по делу банке.
   – Ето вам! – засмеја се путник прве класе. – Тулског коцкара зна, а упитајте га да ли зна Семирадског, Чајковског или филозофа Соловјова. Та он ће само главурдом почети да врти... Безобразлук!
   Прође три минута у ћутању.
   – Дозволите да вас упитам са своје стране – бојажљиво закркља сусед – да ли вам је познато име Пушков?
   – Пушков? Хм, Пушков... Не, не знам!
   – То сам ја... – рече сусед збуњујући се – Дакле, не знате? А ја сам већ тридесет пет година професор једног од руских универзитета, члан Академије наука. Стално објављујем...
   Путник прве класе и његов визави погледаше се и почеше грлено да се смеју.

(1886)