У измаглици повести Далеког истока

ПУСТОЛОВИНЕ ЈЕДНОГ САМУРАЈА

Као и о многим другим мање познатим јунацима историје, и о пореклу Јасукеа мало се зна.

Када чујемо реч самурај, свако од нас има другачију представу тог појма. Неки замишљају храброг витеза коме је само част важна и коме је једини излаз из срамоте пораза самоубиство – сепуку. Неки виде врхунског борца чији је мач савршенство, и готово је постао део њега. Некима је то само још један обичан ратник, плаћеник који се користи страхотама рата да би се овајдио. Неки виде Куросавине филмске хероје, а опет, некима је самурај светли јанг насупрот тамном јину нинџе.
   Ипак, како год схватали и видели самураје, свим тим представама једно је  заједничко – у питању је особа јапанског порекла. Међутим, међу самурајима је било  и странаца, а један од најзанимљијих био је Јасуке, самурај афричког порекла.
   Претпоставља се да је рођен почетком друге половине 16. века, око 1560. године. Најранији сачувани језуитски извори из 17. века као место његовог рођења наводе Мозамбик, тада под португалском колонијалном влашћу. Неки историчари данас верују да је Јасуке био пореклом из народа Јао, познатог по вештим ратницима. Такво порекло објаснило би и његово јапанско име, које би у том случају било спој имена његовог народа с јапанским суфиксом суке, често додаваног мушким именима.



   С друге стране, данас постоји и мишљење да је Јасуке био пореклом из Етиопије, где је такође постојала дуга војничка традиција, а одакле су Португалци узимали робове. Као додатни доказ наводи се да је међу Етиопљанима било често презиме Јасуфе, што би, такође, могло да објасни и његово јапанско име.
   Но, све су то само претпоставке, те вероватно никада нећемо сазнати одакле је Јауске дошао, нити које је његово право име. Сигурно је да је на неки начин у младости стигао до језуита, католичког реда који је ширио хришћанство на Истоку. Тако је као слуга, односно  роб, веома угледног језутиског мисионара Алесандра Валињана, стигао у Јапан 1579. године.

Као што би се дало претпоставити, појава човека црне пути међу Јапанцима 16. века није била честа. Неки историчари чак мисле да је Јасуке био први црнац у Јапану, иако нема доказа за ту тврдњу. С тиме на уму није било тешко замислити колико је његов изглед заинтересовао тамошње становништво. Када је 1581. године са својим господаром стигао у тадашњу престоницу Кјото, појавом је малтене изазвао нереде. Многи су се гурали да би га видели, и у том метежу неколико људи изгубило је живот. Сами језуити бојали су се да ће руља у том хаосу срушити и цркву у којој су се били Јасуке и Валињано.

Гужва коју је изазвао Јасуке привукла је пажњу и Оде Нобунаге, тадашњег најмоћнијег феудалног господара у Јапану. Међутим, он испрва није поверовао да је Јасуке природно црн, већ да је обојио кожу. Стога је наредио да се свуче до паса и ориба. Увидевши да је Јасуке заправо тамнопут, узео га је у службу као личног пратиоца, учинивши га тако првим црним самурајем у историји.
   Погрешно би било мислити да је тај положај добио само због боје своје коже. Нобунага га је описао као здравог, привлачног, и човека лепог понашања, што је међу Јапанцима увек било важно. Сем тога, остало је забележено да је био висок око 188 центиметара, што је било и више него горостасно за Јапанце тог доба. А највише од свега Нобунага је ценио Јасукеову снагу, говорећи да је равна снази десеторице људи.
   Пратећи Нобунагу у походима и борбама, Јасуке се спријатељио са новим господаром. Томе је допринело и његово познавање јапанског језика који је морао да научи по налогу Валињана. Захваљујући томе, брзо је напредовао у служби. Нобунага га је поставио за свог носиоца оружја, што је била ретка част међу самурајима. Поред тога, добио је и кратку свечану катану (дворучни мач) и сопствени стан. Чак су кружиле гласине да је добио и племићку титулу, мада то нигде није остало записано.

Јасукеова срећа, нажалост, није била дугог века, као ни његова каријера самураја која је трајала нешто мало више од годину дана. Током читавог 16. века у Јапану се водила борба међу племићима око превласти и титуле шогуна јер је цар био само фигура без праве моћи. И пре Јасукеовог доласка у Јапан, Нобунага је успео  да обезбеди превласт над осталим великашима, те се можда служба у његовим редовима чинила и најсигурнија и најисплативија. Међутим, средином 1582. године, Акечи Мицухиде, један од његових генерала, издао је и напао свог господара неспремног. Као Нобунагин највернији пратилац и Јасуке је био са њим, борећи се против Акечијевих снага. Надјачани Нобунага изгубио је битку и у поразу извршио сепуку.
   Оставши одан Нобунаги и после његове смрти, Јасуке одлази у службу његовог сина, Оде Нобутаде, који је покушао да сакупи војску за борбу против Акечија. Црни самурај остао је веран сину свог јапанског господара до његовог пораза у току лета те исте године, када је и Нобутада извршио сепуку. Тада се и сам Јасуке предао Акечију, који је преузео одлуку о судбини тог необичног ратника. Рекао је за њега да је безумна звер, да није Јапанац, те да због тога не треба да га убију. Стога је наредио да га пошаљу назад језуитима, које је назвао јужњачким варварима. Но, у овим његовим речима не треба тражити расизам данашњег времена. Овим чином Акачи је заправо показао самилост и оставио га у животу, давши својим подређенима  јасан разлог зашто Јасуке не заслужује смрт.
   Јасуке је тако преживео пораз својих господара, било из сажаљења Акачија, било из његове жеље да се превише не замера језутиима.  Они су га, с друге стране, радо поново прихватили у своје редове, захваливши Богу на његовом избављењу. Након тога Јасуке нестаје у измаглици повести, не оставивши ниједан траг о даљем животу и могућим пустоловинама. Крај његове животне приче можемо само да измаштамо.

Број: 3427 2017.
Аутор: Немања Јовановић