С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

ПУШКОМЕТ ОД 100 ДАНА

У напору да опреми војску кнез Михаило био је приморан да наоружање тајно и мукотрпно пребаци у Србију

Кнез Михаило Обреновић вешто је на Преображенској скупштини 1861. године успео да изврда одредбе Турског устава из 1838. године, који је ограничавао власт кнежева и практично доказивао да је Србија и даље у вазалном положају. Једна од новина било је то што је скупштина донела Закон о устројству народне војске.
   Подразумева се да Порта, османска влада, а ни велике силе, нису с одобравањем гледале на ове промене. Убрзо се испоставило да је и Србија у невољи. Донели су закон, али нико није знао какво је стање пешадијског наоружања, а камоли оног које се затекло у народу. Зато је јуна 1862. године почео опсежан попис пушака.
   Потрајало је то неколико месеци, а пописивачи су често наилазили на отпор. Људима никако није било јасно шта ко има да зна које они оружје имају, где је и у каквом стању. Оружје је ту за недајбоже, а њихова је лична својина за коју се увек покаже да у неком тренутку затреба. Држава ту нема шта да тражи. Ипак, после мукотрпног посла, пописано је 110.607 пушака, у чак дванаест калибара, од 14,4 до 18 милиметара.
   Тешкоћа је била и што је свега 7.000 дугих цеви било савременог типа, и то белгијске каписларе с изолученим цевима, набављане од 1856. до 1858. године. Све остало биле су застареле танџаре. Не нарочито добро одржаване, умеле су да буду већа опасност по стрелца него по онога у кога су уперене. Ваљало је и колико толико уједначити калибре. У супротном, оружје је корисно таман колико и мочуге. Немогуће је обезбедити толико различите муниције. А да се у заводу у Крагујевцу изводе преправке на застарелим пушкама, није имало смисла. Кнез је био свестан потребе да Србија мора да купи или добије савремено оружје. Или макар савременије. Само, где? Нико неће да прода.

Царева се не пориче

   Како у књизи „Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860–1868)” пише Данко Леовац, књаз је већ у октобру 1861. године покушао да пушке набави преко Париза. Поднео је захтев за куповину 20–25.000 пушака. Убрзо се показало да Француска није спремна да улази у дипломатски спор са Османским царством, који би продавање оружја Србији готово сигурно изазвало.
   Као за инат, кнезу су стизали извештаји о сталним чаркама становништва са посадама преосталих турских гарнизона у Србији. То је сваког тренутка могло да прерасте у озбиљне сукобе, а онда ето и рата. А у тренутном односу снага, слабо наоружана војска била би прегажена. Кнез је решио да се окрене Санкт Петербургу.
   Фебруара 1862. године Милан Петронијевић, дипломата и бивши капућехаја )посланик) у Цариграду, обрео се у руској престоници. Главни посао био му је закључење зајма, али је добио још један задатак. Да од руског цара покуша да издејствује одређену количину пушака. На руку су му ишли и извештаји руских агената и конзула из Османског царства. Упозоравало се на могуће устанке хришћана, на које би Порта реаговала казненим походима. Леовац у књизи наводи да је Русија тада променила став о испоруци оружја Србији, и то не зато што ју је гуркала у рат. Напротив, желела је да примири Србију. Ако испоруче пушке уједначене по калибру, потрајаће док се народна војска обучи за руковање. Па још док се увежба, очас прође година. А то је купљено време.
   Руски цар Александар II примио је српског изасланика 29. марта 1862. године. У дворцу Петерхоф Петронијевић се захвалио на одобрењу зајма, да би тек онда затражио и помоћ у оружју. Истицао је двоструку опасност по Србију, од Османског и Хабзбуршког царства. Цар је госта убеђивао да Србија не мора да брине, али се сагласио да су хришћани на Балкану у тешком положају. Тражио је и јасан план деловања српске владе у случају рата, али је Петронијевић направио вешт маневар. У Београду ће да израде план, али тек пошто се српска војска наоружа и буде спремна. Састанак је император завршио речима да је на Србију увек гледао с посебном наклоношћу. Издао је наређење министру војном да предузме кораке за испоруку пушака. Најпре, да се нађу поверљива лица за читав посао.
   Српски изасланик и руски представници сагласили су се да се оружје испоручи из кијевских магацина. Само, како обезбедити пут за превоз? Превоз Дунавом не долази у обзир, па се као једино решење наметнуо пут преко Влашке. Кнез Куза, владар Уједињених кнежевина, одмах је пристао. Захтевао је да сва питања око испоруке оружја иду преко њега, посредством лица које ће да одреди сам кнез Михаило. И овај је препоручио др Карла Пацека, управника кнежевих добара у Влашкој.

Шта са сабљама?

   За пут у Русију и преузимање оружја одређен је Атанасије Николић, професор и поверљиви човек Илије Гарашанина, председник Министарског савета и министар иностраних послова. Наоружан пуномоћјем групе трговаца, он је 18. јуна 1862. године отпутовао у Букурешт. У случају да неко открије посао с оружјем, то је скидало одговорност са српске владе, пошто је пушке званично набављао за њихов рачун.
   Николић је у Букурешту с руским конзулом и др Пацеком претресао неколико путева за испоруку оружја. Чак је и обишао два могућа – онај преко Браиле и Галаца до Болграда и други од Болграда преко Бирлада и Фокшана до Бузауа. Известио је Београд, а од руског конзула убрзо добио визиран пасош, па на пароброд, право за Одесу.



   Упозорен да тамо ни за живу главу не ступа у било какве личне везе, пошто град врви од шпијуна, одмах је отпутовао за Кијев. Већ 11. септембра састао се са пуковником Јаковом А. Слуцким, који је имао да спроведе превоз. Овај је имао наређење свог министра да припреми оружје и омогући пролазак конвоја без било каквих провера на руском тлу.
   Испоставило се да у наређењима нема само једне ситнице. Тачног броја пушака. Николић је тражио 60.000 пушака са глатким и 3.000 са изолученим цевима и око 3.000 сабљи. Руски пуковник се правда усменим наређењем према коме је требало да изда до 30.000 пушака, а сабље нико није помињао. Коначно, министар је одобрио већу испоруку, али из магацина у Одеси, Херсону или Николајеву. Тако су се Николић и Слуцки обрели у Херсону.
   Тамо су им издали 39.200 пушака и 3.000 сабљи. Од тога је било 36.200 глаткоцевних перкусионих пушака „М1845”, калибра 18,03 милиметра и 3.000 изолучених капислара „М1854”, калибра 17,78 милиметара.

Шпијуни у акцији

   Док су пушке паковане, Николић је смишљао како да цео посао сачува од непожељних очију и ушију. А њих је у Херсону и Одеси било тушта и тма. Зато је нашао америчког трговца, Адама Колбера. С њим је 15. септембра потписао уговор по коме је америчко предузеће требало да оружје испоручи Србима. Потом је Слуцки сачинио уговор по коме Колбер купује старо руско оружје, наводно за испоруку у САД. Ако се цела ствар открије, и Руси и Срби имају покриће.
   Оружје је спаковано у 1.702 сандука и укрцано на пароброд. Николић је брод чекао у Акерману, где је уговорио најам 430 кола, за превоз до влашке границе. Сада је само ваљало неопажено провести толико кола. А невоље су почеле малтене одмах.
   Пароброд је каснио, пошто су се шлепови услед јесењих киша заглавили на ушћу Дњестра. Када је оружје коначно утоварено и стигло до границе, кочијаши су одбили послушност. Одбијали су да пређу границу ван означених прелаза. Плашили су се руских војних власти. Умирили су их пуковник Слуцки и по један дукат преко плате.
   Чим су прешли границу и ушли у Влашку, морали су да чекају неколико дана. Нова кола стизала су из Браиле. За то време, влашки чиновници из околине Галаца су се узмували. Сумњичаво су гледали транспорт, врзмали се около, а напослетку, и поред писма кнеза Кузе којим је дозвољен пут конвоју, развалили неколико сандука. Запленили су део пушака, а ствар је једва умирио префект Галаца. Доцкан, пошто су аустријски и британски конзул већ сазнали за оружје. На Аранђеловдан, 21. новембра, Николићев конвој задесила је нова невоља. Таман што су прешли реку Серет, почела је мећава; снег и мраз. Шта ће, него да стану и чекају да прође?
   За то време, аустријски и енглески агенти слали су извештаје о конвоју са 1.200 сандука пушака за Србију. Беч и Лондон одмах су притисли на кнеза Кузу да заплени оружје. Овај покушава да одуговлачи, отписује да је послао једног официра да види о чему је реч. Порта захтева тренутно задржавање конвоја и објашњење руског амбасадора. Руси одуговлаче с одговорима, правдају се да немају појма о чему је реч. Кнез Михаило страхује да кнез Куза не подлегне притисцима. Умирило га је тек обавештење из Букурешта да Уједињене кнежевине неће да попусте и да конвој наставља пут.

Спасоносни лед

   Српска влада оштро је реаговала на притиске, поготово из Лондона. Ништа се не крши, имају слободу трговине и то је то. Тек на савет из Санкт Петербурга, кнез Михаило послао је писмо у коме је стајало да наоружавање војске није уперено против Османског царства. Притисак је мало попустио.
   Не и онај из Цариграда. Порта је поручивала Србији и Уједињеним кнежевинама да ће врло брзо да сносе последице за такав неразуман чин. Чак су српском капућехаји неки турски министри претили ратом. Узалуд објашњења. Коначно, Аустрија је предложила да се у Влашку пошаљу независни посматрачи, што су подржале и Велика Британија и Француска. Међутим, у Цариграду је избила министарска криза, па је све до јануара 1863. године трајао застој у државним пословима. Британија је постала свесна да неће ићи са притиском на Русију, која је стала на страну Србије и Уједињених кнежевина. А крајем јануара 1863. године у Пољској је избио устанак, против руске власти. На оружје су убрзо сви заборавили.
   Док је трајало дипломатско прегањање и размена бесних нота, конвој је путовао. Каснили су због ћуди природе, препрека. Највише их је ометао снег. Средином децембра 1862. године стигли су до Крајове. Николићу су Румуни скренули пажњу на покрете турске војске према границама Влашке и Србије. Уз војну пратњу отпутовао је за Грују, село на Дунаву насупрот Радујевца. Требало је да се оружје одатле пребаци у Србију. Ипак, ствар је била ризична, сви су очекивали почетак рата. На Светог Николу, 19. децембра, Румуни су Николића спровели до карауле Циганаш, наспрам Беле Паланке. Ту су га дочекали српски официри. Од њих је сазнао да се одустало од пребацивања код Радујевца, услед притиска турске војске од Видина. Нова тачка била је баш код карауле Циганаш–Брза Паланка.
   Већ сутрадан, под пратњом румунске војске, на границу су избили први делови конвоја. Испоставило се да је снег, који су недељама проклињали, сада би од велике помоћи. Дунавом су плутале санте леда. Турски бродови остали су залеђени код Видина, а аустријски војни пароброд није могао да се пробије даље од Турн Северина.
   Коначно, уочи Богојављења, 17. јануара 1863. године, и последњи сандуци с оружјем пребачени су преко Дунава. Од Брзе Паланке под јаком војном пратњом конвој је наставио до Зајечара. Одатле је оружје пребачено до коначног одредишта, Крагујевца.

Преправке у Крагујевцу

   Убрзо се испоставило да није баш све тако сјајно. Пушке „М1854” нису биле само  застареле, већ и добрано истрошене у време Кримског рата (1853–56). У крагујевачкој Пушкарници прионули су на посао и израдили нацрт измена. Кнез Михаило и Миливоје П. Блазнавац, управник крагујевачких погона, дали су одобрење, па се одмах кренуло са поправком. Урезивани су нови жлебови, па је калибар повећан са 18,03 на 18,3 милиметра.
   Пошто су пушке припремљене и преправљене, почело се с продајом народној војсци. Убрзо се показало да је то лош потез. Војници су купљено оружје продавали, мењали, залагали, а није једна пушка потпуно пропала због лошег одржавања. Због тога је децембра 1863. године одлучено да се пешадији прве класе, тобџијама и коњици оружје подели бесплатно, али да морају да га одржавају у бојевом стању.
   Поставило се и питање плаћања пушака. Руски конзул у Београду добио је налог од своје владе да никако не покреће то питање, док српска страна то не учини прва. Гарашанин и кнез почели су да се занимају, па је одлучено да се за обрачун користи најнижа цена, те да је укупна сума 328.000 рубаља. Ипак, Руси су врло брзо одлучили да не траже новац, пошто је сума била готово безвредна. Знатно вредније било је кнежево поверење.

Број: 3458 2018.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић