Реј Бредбери

ПТИЧЈА СИМФОНИЈА

Фентрис је седео у башти. Деловао је помало одсутно. Пиће које је држао у руци није испијао, са својим другом Блеком реч није проговорио, раскошну кућу није примећивао и о том дивном јесењем дану није размишљао...

– Боже мој, да ли чујеш?

– Шта? Птице? – Блек је збуњено погледао свог друга. За разлику од Фентриса, уживао је у свом вискију, благом јесењем поветарцу, кући испред које су седели. До тог тренутка на птичји пој није ни обраћао пажњу.

– Да! Не чини ли ти се да изводе читаве мелодије?

– Зар птице то не раде увек? – Блек је и даље био у чуду.

– Наравно да не. Понављају неколико нота, пет, шест, осам највише. Дроздови можда имају сасвим препознатљив репертоар, али ни они не изводе одређену мелодију. Ове птице су другачије. Блек, покушај боље да ослушнеш!

Сад је и Блек начуљио уши. Чудесни звуци као да су се сливали на њих са дрвета испод кога су седели.

– Морам да уђем у кућу и узмем папир и оловку – Фентрис је био као у бунилу. – Блек, молим те, не прави нагле покрете, немој да причаш! Не смемо да пореметимо овај божански склад – ово последње рекао је шапатом и упутио се према кући.

Као што је отишао, Фентрис се и вратио на врховима прстију. Сео је и жмурећи почео да исписује низове нота. Лице му је обливао зној, капци су му подрхтавали од узбуђења

– Ти стварно записујеш њихов пој. – Блек није могао да се опорави од шока. Гледао је свог друга као да га види први пут у животу.

– Као дете свирао сам виолину све док ми је отац није поломио – Фентрис није ни погледао Блека – Полако, молим вас, не могу да вас стигнем! – није се више обраћао другу већ пернатим створењима која се нису ни видела од лишћа које је тек почело да жути и опада.

А птице, баш као да су чуле шта им Фентрис поручује, запевале су пијано, уместо громогласног бравада. Онда је лишће зашуштало, као да се ради о неком невидљивом диригенту, и звук је замро.

Тек кад се сасвим уверио да се птице више неће огласити, Фентрис је погледао папир. Записао је читаву мелодију.

– Зар ово није помало чудно? – и Блек је гледао у ноте. Мада није знао да их чита, схватио је да се десило чудо. – Какве су то птице, ништа ми није јасно?

– Мора да се ради о јединственим пернатим створењима која припадају некој космичкој музичкој тајни. Нешто у ваздуху учинило их је другачијим... Блек, не знам ни сам шта да ти кажем, али зар је то уопште важно у овом тренутку. Пресудно је, човече, то да су те птице моје. Моје!

– Ти си стварно полудео! – Блек је очигледно настојао да у ту невероватну ситуацију унесе мало здравог разума. И сам се бранио од нечег што је било необјашњиво.

– Не смеш да доводиш у питање чудо уколико се оно већ одиграло, схваташ? Како ти нешто друго није пало на памет? – Фентриса је тресла грозница. – Можда ова божанска створења већ данима, месецима, изводе своје складне тонове, али то нико није приметио. Данас, први пут, неко их је коначно чуо. Ја! Признај да је то срећа и за њих, али и за мене. Ове ноте ја ћу...

– Фентрисе, не мислиш ваљда озбиљно да...

– Никад нисам био озбиљнији. И сам знаш да сам већ дуго без посла. Пензионисао сам се својевољно, напустио те глупе компјутере који су почели да ме мељу... Имам само 49, а то још нису године када треба да се помирим са судбином. Можда ћу постати...

– Немој само да ми кажеш да ћеш уверити себе да си нови Моцарт?

– Можда не Моцарт, али његов ванбрачни син – сад се и Фентрис насмејао.

– Прибери се, човече! – Блек се уозбиљио. – Прорадила је твоја подсвест које до овог тренутка ниси био ни свестан. Вероватно још из детињства имаш неостварену жељу да компонујеш, али те је отац у томе грубо спречио. Сад ме увераваш да из неког космичког хаоса, односно тајне, како си је ти назвао, успеваш да „прикупиш” тонове који чине одређени склад. Још ме убеђујеш да си у дослуху с птицама које су, од свих крошњи на овом свету, изабрале баш твоју. Освести се, Фентрисе, док не упаднеш још дубље у своју фантазију!

– Зар је могуће? – Фентрис је гледао Блека као да га први пут види. – После дванаест година колико се готово свакодневно дружимо, тек сад схватам да ти можеш да будеш љубоморан. Пошто обојица ништа не радимо, ти не можеш да поднесеш да сам ја нашао нешто што неће бити седење у башти, испијање хиљадитог пића, буљење у празно. Да, ја ћу наставити да ослушкујем и записујем ма колико то теби бесмислено изгледало. Боље би ти било да се одмах на то навикнеш и помогнеш ми, уколико желиш.

Блек ништа није одговори. Завалио се у лежаљку и гледао у крошњу дрвета као да у њој постоји одговор на питање које ни сам није знао да постави.

После извесног времена Блек се придружио Фентрису који се завукао у радну собу. Седео је за писаћим столом и исписивао низове и низове нота које Блек није распознавао

– Шта то радиш?

– Завршавам симфонију – Фентрис је био сасвим озбиљан. – На оно што сам „позајмио” од птица додајем само мале варијације.

Реј Бредбери (1920–2012), веома плодан амерички писац, објавио је готово 600 кратких прича и 30 књига, укључујући и „Марсовске хронике” о покушају колонизације Марса. Писао је и драме, као и поезију и есеје, аутор је и филмских сценарија („Моби Дик” у режији Џона Хјустона). Добитник је Пулицерове награде 2007. године за изузетан допринос стваралаштву из области научне фантастике и фикције. Кад су астронаути једне од мисија „Аполо” слетели на Месец, једну лунарну формацију назвали су Маслачков кратер, у част познатог Бредберијевог романа „Маслачково вино”. Неуморно је радио до последњег тренутка – последњи роман, „Фаренхајт 451”, написао је у 92. години.

Блек није знао шта да каже. Ћутао је и пратио шта му друг ради. Плашио се да би, уколико би било шта рекао, Фентрис заиста плануо и избацио га из куће. То је најмање желео и зато се правио да је сасвим природно што је Фентрис позвао директора Бостонске филхармоније, кога су иначе обојица знали, и замолио га да се састану следећег дана. Како је рекао, има нешто да му понуди.

Само месец дана касније изведена је Фентрисова симфонија. Аутор је доживео овације. Сви су се отимали да им дâ интервју, да се појави у многобројним ТВ емисијама, присуствује раскошним коктелима... Фентрис је преко ноћи постао звезда.

После симфоније под називом „Космичка тајна” следила су друга дела – „Крила”, „Лет”, „Поноћни хор”, „Пернати мадригали”, „Зов у зору” – свако ново изазивало је још бурније овације.

Можда се, како је Фентрис објаснио Блеку, радило о космичкој тајни, али ипак није прошло много времена док та Фентрисова тајна није била откривена. Људи су почели да опседају његову кућу. Долазили су „наоружани” касетофонима, камерама, фото-апаратима. Неки су само хтели да сликају то чувено музикално дрво, други су отворено покушавали да украду птичји пој да би и сами компоновали неко дело које 6и их прославило.

Фентрис и Блек били су непрекидно на стражи. Терали су незнанце, поставили најсавршеније аларме, набавили псе који су нервозно шетали двориштем и лајали на сваког ко би се појавио. Ништа није вредело. Масе непозваних и даље су стизале.

Једног југра, после ноћи када су Фентрис и Блек коначно решили да се поштено наспавају – ослонили су се на псе и аларме – двориште је освануло без крошње. Неко је у току ноћи исекао, грану по грану, чувено Фентрисово дрво. Остало је само огољено дебло које као да се ругало двојици другара који су запањено гледали у остатке не верујући да то није само ружан сан.

Са крошњом је нестало и птица, а тиме се завршила и каријера Моцарта број 2.

Није помогло ни то што су Фентрис и Блек дане и дане провели возећи се по градовима и пољима у потрази за новим, музикалним дрветом. Ослушкивали су звуке у сталној нади да су птице ту негде, у близини. Све је било узалуд. Фентрисових птица није било.

Путешествије се завршило оног дана кад је Блек схватио о чему се ради. И сам збуњен што се тога раније није сетио, објаснио је Фентрису да су се птице вероватно одселиле у топлије крајеве. Остало им је да засаде ново, велико дрво и чекају наредну сезону, да се перната створења поново врате.

Та година вукла се испуњена очајем, постављањем на хиљаде питања на која је Блек морао да има спреман одговор. А Блек, и даље збуњен свим оним што се догодило, трудио се да сачува бистру главу и помогне свом другу колико год је могао. Више није сумњао у Фентрисове приче. И сам је нестрпљиво чекао да се птице врате.

– Ово чекање ће ме убити – Фентрис је исту реченицу понављао бар сто пута на дан. – Телефони само звоне, сви се распитују кад ћу им донети неку нову композицију, а ја лажем и обећавам да ће се то десити ускоро.

– Не буди малодушан, човече! – Блек се понекад осећао као психијатар коме ће залиха логичних објашњења и анализа ускоро пресушити. Више није могао да смисли начин како да умири Фентриса.

Дани су пролазили као да су месеци, недеље су биле дуге као читава година. Све време Фентрис је обилазио башту, гледао да ли дрво умире или се привикло „на нову земљу”, како је говорио, ослушкивао звуке којих није било. Небо је било празно као и крошња.

Већ су дошли дани повратка. А када би Фентрис рекао повратак, Блеку је било јасно о чему се ради. Реч птица готово да нису ни користили у разговору. Као да су се плашили неке невидљиве силе која ће им помрсити рачуне.

Свих тих дугих месеци телефон, такорећи, није престајао да звони. Фентрис више није знао које објашњење да измисли а да буде уверљиво. Најупорнији је био директор Бостонске филхармоније који се, пошто је први извео Фентрисово дело, осећао најпозванији да притиска аутора од кога је направио звезду. Фентрис готово да није ни спавао. Био је спреман да исече дрво, откаже телефон, исели се из земље и нестане без трага. Живци су му били на измаку. Ослабио је и тумарао по кући као сенка. Блеку више није ни дозвољавао да оде својој кући. Стално је понављао да Блек треба да буде уз њега кад се „оно” поново деси.

И те ноћи Фентрис је легао кад је поноћ увелико прошла. Да би ухватио који сат сна узимао је пилуле, све јаче и у све већим количинама.

Тек што је зора зарудела, Фентрис је већ био на истом месту. Наравно, у лежаљци испод дрвета. Већ је уши „истегао” покушавајући да открије звук кога никако није било.

И увек је било исто. Звао би Блека да сместа дође јер...

Овај би, као по команди, бунован стизао у башту да би по хиљадити пут уверио свог друга да у башти влада камена тишина.

Блек се зато и тог јутра придружио Фентрису плашећи се неминовног. Мораће свом другу да објашњава оно што је овај и сам добро знао, али није хтео да прихвати.

Прилазећи дрвету, Блек је схватио да је слика измењана. Пошто се иста сцена понављала безброј пута, Блек је башту, дрво, Фентриса у лежаљци, већ почео да доживљава као неко платно уоквирено и окачено о неки невидљив зид у ваздуху. И тог јутра све је деловало потпуно исто, само је крошња била измењена. Деловала је некако бременито, сочно. И то благо шуштање имало је другачији звук, не само од лишћа већ и... Зар је могуће? Блек није могао да верује. Уплашио се да и сам почиње да губи разум.

Без речи је сео поред Фентриса. Нису се чак ни погледали.

Ослушкивали су готово без даха. Страховали су да је то само још једна у низу илузија.

Огласило се неколико неповезаних звукова. Као кад се штимује оркестар.

Фентрис је био потпуно блед. Увукао се у лежаљку као да се труди да се сакрије. Плашио се да би и најмањи покрет који би направио пореметио тај дуго очекивани тренутак.

Ипак се догодило. Мелодија се развијала и поливала их као најфинија космичка киша. Фентрис је извадио давно припремљену бележницу и оловку. Почео је да записује ноте.

Као и први пут кад се догодило, по завршетку птичјег концерта улетео је у радну собу и грозничавао почео да сређује ноте. Није много ни размишљао шта записује. У глави му је било само једно: завршиће ново дело и сместа одјурити до директора Бостонске филхармоније. Неће му се претходно ни најавити телефоном.

Човек је захвално примио ново Фентрисово дело рекавши му да ће пробе кренути већ наредног дана. Обавестиће Фентриса телефоном да и сам присуствује увежбавању.

Заиста се јавио телефоном. Уместо похвала, само што није користио псовке да нагрди Фентриса. Није могао да схвати како му је тако уважени композитор предао такво дело. Па Бостонска филхармонија никад није свирала – кантри музику!