Југословенство на раскршћу

ПРВИ КОРМИЛАР УТОПИЈСКОГ БРОДА

Анте Трумбић, први министар спољних послова Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, одиграо је значајну улогу у настајању нове државе.

Има нечега професорског у погледу Анта Трумбића, забринуто загледаног кроз стакло старинских наочара на врху носа – кроз које одвјетник и политички вођа из Далмације, бивши „праваш” и „Југославен”, као да достојанствено и сањарски покушава да пронике у судбину хрватско-српског „јединства” и будућност југослoвенске утопије.
   С почетка 20. века, када је све изгледало ново и могуће и када се стари свет окренуо наопако, Трумбић је водио политички брод који из данашње удаљености изгледа колико необично модерно грађен толико и могуће порозан и илузионистички вођен у правцу који ће се, после много тешкоћа, показати као земља недођија. Трумбић је био „у неком погледу најзначајније југословенско име од времена бискупа Штросмајера”, написао је Јован Дучић, мислећи првенствено на југословенству склоне  Хрвате. Политичар и адвокат ужих размера, Трумбић је накратко изашао на светло југословенске и међународне политичке позорнице. Ту није предуго остао, али његово име је запамћено.
   Рођен је у Сплиту, а школовао се у Загребу, Бечу и Грацу, где је докторирао право 1890. године. Политички врло присутан у Далмацији, која је све до распада Аустроугарске била посебна политичка јединица унутар Аустрије (за разлику од Хрватске, која је била део Угарске) Трумбић је више пута биран у представничка тела и створио далматинске опозиционе странке – Странку права и Хрватску странку. Приписаване су му не баш типичне особине за Далматинце и Сплићане – људе углавном ватрене и запаљиве – као што су смиреност и разборитост. Истицао се „говорништвом, оштрим пером и утицајем на савременике”. Са другим познатим опозиционаром, Дубровчанином Франом Супилом, био је заговорник „новог курса” опирања понемчењу, што га је постепено, после Балканских ратова и уочи Првог светског рата, довело до става о потреби уједињења свих Јужних Словена изван Хабзбуршке царевине.
   Неке кључне теме могу да обухвате готово у целости Трумбићево дипломатско и политичко деловање: Југословенски одбор и Крфска декларација, Париска мировна конференција, Рапалски уговор и борба с Италијом за утврђивање границе на Јадрану.                                        

Вичите: Хоћемо уједињење!

   На почетку Првог светског рата, новембра 1914. године, ушавши у огорчени окршај на живот и смрт с Аустроугарском, влада Србије усвојила је Нишку декларацију којом је прогласила своје ратне циљеве. Србија је први пут објавила да је у тренутку кад је рат почео он „постао уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца”. Овај проглас имао је за циљ да подрије Аустроугарску изнутра и подстакне подршку Србији свих југословенски настројених људи. У исто време Никола Пашић појачао је пропагандни рад око заједничких „југословенских интереса” у јавном мнењу Европе. У том смислу дао је упутства неким српским политичарима из Босне за оснивање Југословенског одбора:
   „Идите у Европу и вичите: Хоћемо уједињење са Србијом!”
   Анте Трумбић је, заједно с другим пројугословенским хрватским политичарима, попут Франа Супила и вајара Ивана Мештровића, заиста „отишао у Европу” почетком рата, прво у Италију, а затим у Париз и Лондон. Трумбић и други исељеници ступили су у Риму у везу с представником српског посланства Љубомиром Михајловићем који их је повезао с посланицима сила Антанте, а они су изнели свој политички програм. Француски посланик примио их је наводно хладно, руски посланик саслушао их је без коментара, а једино их је енглески посланик дочекао љубазно.
   Југословенски одбор створен је у јуну 1915. године у Паризу, а седиште му је било у Лондону. За председника је изабран разборити Трумбић. У меморандуму Одбора упућеном владама Француске, Русије и Велике Британије, речено је:
   „Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата обједињење свију народних удова и читавог свог територија у једну независну државу... Југословенски народи које историја познаје под именом Срба, Хрвата и Словенаца, један су исти народ.” Набројане су државе и историјске области које насељавају Југословени и које би требало да се уједине: Србија, Црна Гора, БиХ, Далмација са острвима, Хрватска и Славонија, Подравина и српска Војводина, Истра, Крањска, јужна Штајерска и јужна Корушка.

Двоумица Николе Пашића

   Трумбић је сматрао да је уједињење „неминован повијесни процес”. Једна од главних брига хрватских, а посебно далматинских политичара током Првог светског рата било је  питање Лондонског уговора из 1915. године. Њиме су силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) обећале највећи део Далмације Италији, као награду за излазак из политичког савеза са централним силама (Немачка и Аустроугарска) и улазак у рат против Аустроугарске. Председник српске Владе Пашић упутио је у исто време поруку савезницима Србије:
   „Молимо државе Тројног споразума да не допусте да југословенске провинције служе као предмет погађања... са Италијом, на штету Срба, Хрвата, Словенаца, Европе и читавог света.” Тајним Лондонским уговором Италији је ипак обећана „провинција Далмација”. У истом уговору наведено је да ће области јужног Јадрана (Сплит, Дубровник, Котор, Бар, Улцињ...) бити додељене Србији и Црној Гори. Српска влада пренела је поводом Лондонског пакта италијанском посланику да је то не само „разочарање, него морални ударац у срце”.



   Текст уговора дуго је остао тајна за све осим за државе потписнице. О појединостима одредби Лондонског уговора владе Србије и Црне Горе, као и шира светска јавност, сазнали су тек током Октобарске револуције, када је совјетска влада објавила текстове тајних уговора царске Русије. У хаосу револуције српски посланик из Петрограда Мирослав Спалајковић јавио је:
   „Јуче је мој повереник отишао у министарство иностр. послова и помогао... делегату Троцкога наћи (Лондонски) уговор који је био забачен међу хартијама.”
    Током целог рата Трумбић и Југословенски одбор, као и српска влада, водили су дипломатску борбу да Приморје и Далмација не припадну Италији. Ова борба настављена је и касније, посебно током Париске мировне конференције и у време закључења Уговора из Рапала.
   Ставови српске владе, односно Николе Пашића и Југословенског одбора и Трумбића, нису били увек сагласни. Пашић је увек пред собом видео Србију и у новој држави гледао наставак и проширење своје земље. Сходно међународним околностима, двоумио се између два решења после рата: „малог решења”, то јест, искључиво проширења Србије на подручја Аустроугарске насељена Србима  (стварања такозване Велике Србије), или максималног циља – уједињења свих Југословена и стварања државе са северозападном границом код Клагенфурта и Трста. С друге стране, хрватски и словеначки политичари тежили су федералном решењу и уједињењу у коме би Србија, с једне стране, и југословенска подручја из Аустроугарске, са друге стране, били „равноправни”.

Крфска декларација

   Разлике и расправе између представника Србије и Југословенског одбора биле су готово стално присутне. Франо Супило иступио је из Југословенског одбора, противећи се наводној попустљивости Трумбића и осталих према ставовима српске владе. Пашић је стога проценио да би било добро јасније усагласити ставове његове владе и политичара из Југословенског одбора, па је јуна 1917. године позвао Трумбића и неке његове колеге на Крф. Расправе између Пашића који је увек био „миран и помало неодређен у својим излагањима” и Трумбића вођене су више од месец дана (24 седнице) уз драматичне тренутке и повремено повишен тон. Расправљало се о разним питањима будуће заједничке државе – о називу, династији, писму, верским заједницама. У току разговора Пашић је изјавио:
   „Ако ви Хрвати и Словенци нисте задовољни, слободно вам је не ући у државу, а ми ћемо уз Србију заокружити наше Српство и створити за се државу која ће обухватити Србију са Црном Гором, Војводином, Сремом, БиХ, као и јужном Далмацијом.”
   Највише састанака било је посвећено унутрашњем уређењу државе, имајући у виду дубоке разлике око питања федерализма. Ипак, на крају је постигнут компромис па су Пашић, у име српске владе, и Трумбић, у име Одбора, 20. јула 1917. године потписали Крфску декларацију, најзначајнији политички документ у току уједињења и стварања будуће заједничке државе.
   У Крфској декларацији представници Срба, Хрвата и Словенаца поново су нагласили да је „овај наш троимени народ један исти по крви, по језику, по осећањима свога јединства, по континуитету и целини територије...” Договорено је да ће „Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатих и под именом Јужних Словена или Југословена, бити слободна, независна Краљевина”, уставна, демократска и парламентарна монархија на челу с династијом Крађорђевића. Предвиђена је равноправност три народна имена, као и две азбуке и три вероисповести. Декларацијом ипак нису биле превазиђене разлике око унутрашњег уређења будуће државе (федерација или централизована држава) што је остављено за решавање Уставотворној скупштини, после рата.
   Већ на крају рата, у новембру 1918. године, с распадом Аустоугарске, представници српске владе, „Народног вијећа” новоосноване државе Словенаца, Хрвата и Срба из Загреба, као и Југословенског одбора, покушали су да створе заједничку државу с владом од дванаест чланова – по шест из Београда и Загреба (Женевска декларација). Српска влада је, међутим, врло брзо одустала од овог договора који су потписали Никола Пашић, Анте Трумбић и Словенац Антон Корошец, сматрајући да се њиме победничка Србија изједначава с непризнатим представницима подручја која су српски савезници, попут Француске и Италије, сматрали за дојучерашње противнике у рату.

Уједињење

   У условима распада Хабзбуршке монархије у Загребу је 20. октобра 1918. године проглашена „Држава Словенаца, Хрвата и Срба” на чијем је челу било „Народно вијеће”. Ову државу, међутим, ниједна сила победница није признала. Новембра (20) 1918. године телеграмом из Загреба Народно вијеће именовало је Анта Трумбића, који се налазио у Паризу,  за главног преговарарача са српском владом око услова уједињења. У време када је италијанска војска почела окупацију Далмације, као и уз претње да ће се поједини крајеви самостално ујединити са Србијом, представници Народног вијећа донели су одлуку да хитно упуте делегацију у Београд, да коначно договори уједињење са Србијом.
   Ујутро 27. новембра 28 представника Народног вијећа упутило се у Београд. Предводили су их Србин из Хрватске Светозар Прибићевић и Хрвати др Анте Павелић и Јосип Смодлака (поменути А. Павелић био је само имењак оног Павелића који је постао вођа усташа и „поглавник“ НДХ). Трумбић је био у иностранству. Неколико дана вођени су преговори о начину и облику уједињења, све док 30. новембра није стигао драматични телеграм далматинске владе из Слита у коме је она „заклињала све компетентне факторе у име читавога пучанства Далмације да без даљег оклијевања проведу формално уједињење свих Словенаца, Хрвата и Срба од Јадрана до Вардара у јединствену државу”.
   Чин уједињења обављен је у вечерњим сатима 1. децембра 1918. године у привременој резиденцији регента и престолонаследника Александра Карађорђевића на Теразијама (кућа Крсмановића). Новинар Драгутин Грегорић живо је описао овај догађај:
   „Средњег раста, доста танак, снажног носа испод кога чврсто стиснуте усне повлаче праву линију наткривену малим црним брцима, упркос своје младости већ просед, регент Александар, окружен српском владом и генералима, саслушао је адресу коју му је прочитао у име Народног већа др Анте Павелић. Руку склопљених на балчаку сабље, наслоњен на њу, регент је стајао мирно, без иједног покрета... Шест година је са народом ишао из рата у рат, доживео повећање Србије... доживео прогонство, повратак у престоницу, и најзад се пред њим отоврила перспектива владара једне државе која би на Балкану по својој величини заузела прво место.”
   Прочитавши „Адресу”, А. Павелић је ускликнуо: „Нека живи слободна уједињена Југославија!”. Регент је прочитао кратки „Одговор” и прогласио „уједињење Србије са земаљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца”.
   „Био је слаб говорник”, забележио је један очевидац, „исувише нервозан, исувише импулзиван. И читајући одговор... он је неколико пута замуцао. Можда је то било узбуђење изазвано важношћу тренутка за његову будућност и за будућност његовог народа.”
   Дан касније, један пријатељ је упутио поруку Анту Трумбићу:
   „Амо је урађено све како се најбоље могло.”
   Према речима Ч. Попова:
   „Словенци су уједињење сматрали неизбежним, а Хрвати нужним злом, а делимично га осећали и као свој пораз. Једни и други су га сматрали привременим решењем... И међу њима је било истински одушевљених Југословена, али још више Хрвата који се нису одрицали сна о великој Хрватској. Време ће то убрзо показати.”

Разграничење с Италијом

   Заједничка влада Краљевине СХС (Срба, Хрвата и Счловенаца) именована је после доста натезања три недеље после прогласа о уједињењу. Трумбић је именован за првог министра спољних послова Краљевине, чиме је Југословенски одбор остао без председника. На опште изненађење, за председника заједничке владе одређен је Стојан Протић, а не Никола Пашић који је пао у немилост регента Александра због њиховог „неспоразума” око закључења Женевске декларације.
   „Најјаче упориште круне, бранилац монархије, човек највећег међународног угледа међу југословенским политичарима, симбол Србије и њене политике” (Бранко Петрановић) регентовом вољом склоњен је привремено са водећег места у влади. Ипак, Пашић је именован за шефа делегације СХС на Париској мировној конференцији на којој га је пратио и Трумбић, као министар спољних послова нове државе.
   Министарство спољних послова Краљевине СХС упутило је већ 24. децембра 1918. године ноту посланствима Француске, Велике Британије, Италије, САД, Русије, Грчке и Белгије у Београду о стварању заједничке владе СХС и навело њен састав. Међутим, нова држава није одмах призната, него је то остављено на решавање Мировној конференцији у Паризу. Посебно се Италија снажно супростављала напорима Трумбића и делегације СХС око признања.
   Најзначајнија епизода у Трумбићевом деловању у својству министра Краљевине СХС повезана је с разграничењем са Италијом. Из историјске перспективе може се тврдити да је између 1918. и 1920. године Трумбић доживео и политички врхунац и свој крај у дипломатији.
   Јадранско питање било је једно од најтежих и најсложенијих на Мировној конференцији и због кога су се погоршали чак и односи између сила победница – посебно Италије и САД. Наиме, италијански представници тврдоглаво су захтевали да се прихвате одредбе тајног Лондонског уговора из 1915. године, иако су се у међувремену околности знатно промениле. Тражили су не само Далмацију и Истру, него и град Ријеку, која није ни била обухваћена Лондонским уговором. У Италији су националне страсти биле толико распаљене да је свако попуштање сматрано тешком повредом народне части и државног угледа.
   Италијанска делегација чак је у једном тренутку напустила конференцију, због наводне пристрасности великих сила према интересима Јужних Словена. Француска и Велика Британија држале су се добрим делом обећања датих  Италији приликом њеног уласка у рат. С друге стране, амерички председник Вудро Вилсон чврсто је заступао гледиште, изнето и у познатих 14 тачака, да послератне границе треба уредити према начелу „националности”, односно самоопредељења у складу с етничким саставом становништва. Односе је отежавало и „стање на терену”, као што је био подухват италијанског песника и националистичког вође Д’Анунција да насилно преузме управу над градом Ријеком.

Рапалски уговор

   Знајући Вилсонове ставове, делегација СХС понудила је у фебруару 1919. године америчком председнику, без успеха, да буде званични арбитар у спору с Италијом. Два месеца касније делегација је, такође без успеха, затражила спровођење плебисцита у спорним крајевима на Јадрану. Трумбић је, уз подршку Пашића, у више наврата пред представницима великих сила излагао ставове југословенске делегације око питања разграничења с Италијом: 18. фебруара 1919. године пред „Већем десеторице” Мировне конференције истакао је:
   „Ми темељимо наше територијалне захтеве на принципу народности и на праву слободног народног самоопредељења... Приморје о коме сам говорио настањено је готово искључиво Југославенима и то села, градићи и највећа чест градова.”
   Скоро годину дана касније, 10. јануара 1920. године, Трумбић је истакао да је СХС спремна да Италији препусти „Тршћански залив и већи део Истре”, али је тражио Ријеку, Задар, острва и Далмацију. Пошто Италија добија Трст, Ријека би требало да припадне СХС. Када су Пашић и Трумбић одбили британско-француски предлог да Ријека припадне Италији, а Задар буде проглашен за „Слободну државу”, изнервиран  француски председник Жорж Клемансо покушао је да направи разлику између ратних заслуга Срба и Хрвата:
   „Ми смо обавезни да водимо само рачуна о томе да је Србија била од првог дана на страни Антанте и да је поднела неизмерне жртве, док је Хрватска била ангажована против нас, с оне стране барикаде. Ако шта Србија има, стекла је својом крвљу; хрватска крв више се проливала на другој страни...” Трумбић се није дао збунити, истичући да постоји пуна слога Срба и Хрвата:
   „У нашој политици има само један правац... солидарност код нас је савршена и наш народ је једнодушан у својој жељи да остане једна уједињена држава.” У даљој расправи Пашић је подржао Трумбића:
   „Између нас Срба и Хрвата нема никакве разлике. Стољетна нам је жеља била да се ослободимо и да се ујединимо са нашом браћом.” Врхунац кризе у преговорима настао је у јануару 1920. године, када су Француска и Велика Британија упутиле неку врсту ултиматима Краљевини СХС да или прихвати њихов компромисни предлог око Ријеке и Задра или ће у супротном у потпуности бити примењен Лондонски уговор. Међутим, ни до завршетка Мировне конференције у Паризу није дошло до решења питања италијанско-југословенске границе.
   Нови преговори између Италије и СХС одржани су у северноиталијанском летовалишту Санта Маргерита ди Рапало 13. новембра 1920. године. Иако је београдску делегацију званично водио председник Владе Миланко Веснић, главни преговарач био је министар Трумбић. Трумбић се „служио свим својим умијећем” (Д. Рудолф) и „успио сачувати највећи дио Далмације”. Ипак, Рапалским уговором Италија је добила Истру, острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу, као и град Задар. Ријека је проглашена „слободном и независном државом”.
   У говору који је одржао децембра 1920. године у Сплиту, Трумбић је признао тешке политичке последице разграничења с Италијом. Мусолини је у септембру 1923. заузео Ријеку, која је припојена Италији. Ова промена призната је Римским уговором између Италије и Краљевине СХС од 27. јануара 1924. године.
   Сматрајући да је потписивањем Рапалског уговора његова улога у дипломатији завршена, Анте Трумбић је убрзо поднео оставку на место министра спољних послова Крљевине СХС. Разочаран неуспехом постизања федералистичког решења у земљи, гласао је против Видовданског устава. Сарађивао је са хрватским вођом Стјепаном Радићем и био његов адвокат. Основао је, без већег успеха, малу Хрватску федералистичку сељачку странку. После проглашења Шестојануарске диктатуре 1931. године Анте Трумбић се укључио у Мачекову Хрватску сељачку странку. Умро је 1938. године – мање од годину дана пре закључења историјског српско-хрватског компромиса – споразума Цветковић-Мачек.

* * *

   Анте Трумбић био је једини Хрват који је постао министар спољних послова Краљевине СХС/Југославије у раздобљу до Другог светског рата. Његов лик није запамћен позитивно у временима када је било све мање компромиса у односима између Срба и Хрвата и када је његовом незавршеном делу – утопији о јединственом српско-хрватском народу – дошао крај. Јован Дучић, коме је Трумбић у својству министра извесно време био претпостављени, написао је о њему оштре и горке речи.
   Ступивши у тешким временима с почетка 20. века на чело покрета који је и поред великих препрека, можда и неочекивано и привремено, постигао своје циљеве, Трумбић је брзо посустао и прерано изгубио курс у политичким маглама, да се затим некако олако уклони у сивило скрајнутости и заборава. Борио се за јединство југословенских земаља и народа, али на том путу није издржао до краја.
   „Трумбићев лик представља капетана нашег политичког брода који није изгубио достојанство ни пошто је потонуо”, закључиће Мирослав Крлежа.

Број: 3434 2017.
Аутор: Д. Лопандић
Илустратор: Драган Максимовић