За читање и уживање

ПРВИ ДАН

Не бих умела да вам речима дочарам колико сам ја срећна што немам појма. Годинама сам се копрцала да стигнем до тог стадијума и, ево ме, ту сам коначно.
   – Љубави, да ти мама купи свеску на принцезе?
   – Шта ти је?
   – Драга, види ову, розе крдо удавача високог рода...
   – Остави ме, морам на предавања, гњави браћу.
   – Сине, да ти купи мајка свеску на борилачке акрепе?
   – Мама!
   – Види што су ружни, на широке црте...
   – Шта ће ми на факултету?
   – Други сине, да ти купи мама на дугуљасте квадратиће актуелног суперјунака непознатог порекла?
   – Мама, морам на посао, шта те је спопало, какве свеске, немаш појма...
   Немам појма? Па, то ми реците, за то сам се борила, онолике године издржала. Изгледало је да краја нема нигде на хоризонту полица са школским потрепштинама, оним између којих већ данима гамижу покорене родитељске војске и ропћући гурају колица, док им џепови цвиле као гладни црквени мишеви, а очи добијају избезумљени сјај потенцијалних серијских убица. Формације су већ уходане, напред иде вођа породичне потрошње, у лику првог родитеља, у једној руци има оловку, а у другој списак за школу тражених ствари, дужи од мутиране анаконде. Други родитељ гура колица из којих испадају оловке, зарезачи, лоше спаковане воштане бојице и гумице. Обоје истовремено покушавају да савладају списак, траг изгубљених ствари и на’ватају децу која, као дивља, беже између рафова и у колица убацују шта дохвате. С обзиром на то да су родитељи већ неприсебни, колица пуно, а деце још више, обашка мора да се обраћа пажња на то да се не укеба туђе дете или у колица добије товар ког на њиховом списку нема.



   Господе, кад се само сетим шлепера ствари потребних да се у школу крене и иде, с оноликим оловкама, свескама и књигама требало би да докторирају већ у првом разреду. Џакови свих сорти бојица били би довољни генерацијама сликара да не крепају од глади, колаж папире и блокове да ни не помињем. Наравно да су ту и троуглови свих расположивих углова, мерачи истих, шестари и лењири које је Милетска школа оца математике могла само да сања. Да су тата и мама Архимеду купили оно са чиме данашња деца у школу крећу, већ тада би људска сорта вероватно у свемир летела. Онај ситнеж од разноразних школских помагала која махом касније служе да се, од силне потребе за њима, губе по кући и појављују заборављене на најнемогућијим местима, да ни не помињем. Дан-данас у нашој кући ничу, са некадашњих спискова неопходно неопходних ствари, предмети непознате намене које је тада било јако обавезно купити, јер је канда баш од њих зависио успех школовања наших младунаца.
   При чему уопште није небитно које је то боје, а камоли ко је на тим школским стварима овековечен. У добра стара времена свеске су биле наранџасте, вежбанке плаве, налепнице беле и крај. Данас се са свега керебечи такав шарениш да ти лепо очи откажу послушност, а камоли мозак. Произвођачи нових цртаних ликова и мрмота зарађују паре на килограме, док убоги родитељски свет покушава да схвати ко је ове године актуелан и без чијег комерцијалног лика просто не долази у обзир да се у школу крене.
   Наравно, под условом да купите и торбе, ранчеве, коферчиће, колица са истим поменутим појавама, међу којима доминирају принцезе које пате од розила, буљаве хероине огромних глава, крастави мутанти из непознатих предела људске маште, суперјунаци пребилдовани до пуцања, хорде манекенки, фудбалери пунији од бродова и фотошопирани тинејџерски бендови који изгледају као поздрав из установе за преваспитавање крајњих случајева.
   Додуше, само је питање тренутка када ће неко да се обогати као Крез избацивањем на тржиште камиона којим ће деца све то неопходно за стицање основношколског звања и знања возити у школе. Већ у моје време, у другој половини прошлог века, кукулевчило се да су торбе претешке и да је само питање тренутка када ће нам кичме капитулирати под теретом. Данас убоги основношколци, нарочито они малечки из првих разреда, изгледају као мравци који су преценили своје физичке могућности и узалудно вуку са собом или на себи терет од њих самих драматично тежи.

У овој причи уџбеника још нема и можда је боље да тако и остане, јер је то сувише за убоге родитељске живце. Пре ће хорда посвађаних народних посланика да ребалансира буџет, него што ће да се постигне договор које књиге ове године важе и за коју школу, и да ли је икако могуће да бар један уџбеник траје дуже од једне генерације ђака. Обашка је мистерија како уџбенике не штампати прекасно и у премалом броју, на нашим просторима већа од успостављања светског мира.
   Баш као што је родитељима нерешива тајна како финансијски да опстану кад покупују све горе наведено и од њих захтевано. Коју банку опљачкати, има ли смисла преквалификовати се у друмске разбојнике, модерне гусаре, може ли негде да се пријави за веслање на галији до идуће школске године, па онда опет..?

Јелица Грегановић (1964.) се од 1984. године бави новинарством, један је од оснивача Радија Б92 и његова прва уредница његове информативне редакције. Живи између Србије и Словеније, ради као дописница српских медија из Словеније. Најчитанија је српска блогерка, која своје блогове објављује на ВИП Блогу Б92.
   До сада је објавила пет збирки кратких, хумористичких прича: Причи никад краја, Само да ти кажем, Од речи до речи, Испод седмог неба и Љубав и друге ситнице.

   Него, да се вратимо на мене, немам појма сад кад немам појма како је могуће да је за школу, што је нижа, потребније више ствари. За завршавање основне школе потребан је теретни воз помагала, за средњу се са композиције откачиње већ неколико вагона, дочим се факултет и са једним уџбеником може завршити. Наравно ако се неко сети да су и књиге уџбеници. Узмимо на пример мог другог сина из четвртог пасуса, тај је политичке науке у Бечу дипломирао са једним уџбеником. Зато што тамо нико не види вајде од тога да студентима писци уџбеника прежвакавају и препричавају, рецимо, Платона. Дотични је умео и сам да срочи шта мисли, то је и прибележио, према томе – ено вам библиотека, па читајте Платона. Или Хобса. Или Лока...
   Него, ако вам ишта значи, драги родитељи првосептембарски, ја сам са вама. Подржавам вас, разумем, схватам, солидаришем се. Једино што морам на плажу. То ми је просто предивна страна оног да појма немам. Могу себи, након проласка кроз тројно основно школовање, коначно да приуштим да првог септембра не плачем над погрешно купљеним воденим бојицама, него да протестно држим ноге у мору. И могу да вам кажем да ово појманемање јако прија. Мозгу.

 Срећно!

(Из књиге ''Зовем се мама'', Лагуна, 2016)