Живот пише драме

ПРСТ СУДБИНЕ

Није било никакве недоумице да је бициклом управо прегазио ивичњак који је тих година попут степеника раздвајао трамвајску пругу од коловоза. Истовремено се огласило продорно трамвајско звоно.

Крајем осамдесетих година прошлог века тада двадесетседмогодишњи Уча прихватио је позив да са Јованчом, другом из средње школе, проведе један летњи дан у његовој викендици у Брестовику код Гроцке. Била је то одлична прилика да се сретне и са његовим родитељима који су му били посебно драги, а није их дуго видео.
   Одлучио је да од Београда путује својим спортским бициклом. Саобраћајна гужва на путу ка Смедереву била је мало већа него што му је одговарало, али му је, с друге стране, пријала вожња по мање познатим пределима.
   Већ у току преподнева стигао је у Брестовик. С тетка Горданом присећао се како је, док је био на одслужењу војног рока, од ње добио пакет пун домаћих колача. Посебно му се свидело да са чика Гилетом наизменично коси траву, јер се у тој врсти радова никад раније није опробао. Ручали су „плодове тора” са роштиља. Било је већ касно поподне кад је Уча кренуо ка Београду.

Док је од Калуђерице савладао последње метре успона на улазу у Булевар Револуције (сада Булевар краља Александра), сунце тек што је било зашло. Укључио је динамо, желећи да га задње црвено и предње бело светло што упадљивије обележе као учесника у саобраћају. Стални и уједначени нагиб од Малог Мокрог Луга према Сингидунуму још пре два миленијума користили су стари Римљани кад су туда градили водовод, па се и Уча, после преласка преко превоја, препустио гравитацији.
   Чим је престао да окреће педале, по навици је руком отпустио копче на каишићима клипсера. Jедном је заборавио да то на време уради и при првом следећем заустављању није могао да одвоји стопала од педала, па је пао на бок као трупац. Сада се опустио, заузео удобнији положај у седлу, испружио руке и исправио леђа. Пустио је да га успорава природан отпор средине, уживајући док га топли летњи ваздух голица по лицу и телу.
   Из тог омамљујућег стања испуњеног задовољством због пријатно проведеног дана изненада га је пренуо ударац који се са предњег точка и управљача пренео на његове дланове. Задњица му је поскочила, али се некако поново вратила у претходни положај. Није било никакве недоумице да је бициклом управо прегазио ивичњак који је тих година попут степеника раздвајао трамвајску пругу од коловоза. Истовремено се огласило продорно трамвајско звоно. Уча није имао времена да се окрене, али му се звоно чинило громогласно као код мотора млазног авиона при полетању. Знао је да трамвај иза њега сигурно неће стићи благовремено да се заустави, а његов бицикл и даље је скакао по шинама и неравнинама у дотрајалом асфалту као дивљи коњ који хоће да збаци јахача. У једном тренутку једва је избегао пад тако што се левом ногом одбацио од подлоге и некако, бар привремено, успоставио изгубљену равнотежу. Стопалима је очајнички покушавао да напипа педале које су му „побегле”.
   Довољно гласно да се и поред трамвајског звона пробије до Учиног уха, неки мушкарац средњих година рекао је:
   “Погибе човек!”

Боја гласа била му је безлична, тон равнодушан и лишен било каквог саосећања. На бициклисту у невољи та злокобна слутња, пуна непоколебљивог самопоуздања, деловала је као прст судбине или читање смртне пресуде. У околностима које му нимало нису ишле на руку Уча се само запитао зашто је тај пролазник морао баш то да каже.
   И као што одличан шахиста за врло кратко време може да сагледа много могућих наставака партије, тако су и у Учиној свести невероватном брзином почеле да се смењују разне слике. Спонтано се сетио филма Саше Петровића „Маестро и Маргарита”. Лик којег глуми Фабијан Шоваговић упозорен је да има само још неколико минута живота. У наредној сцени, оклизнувши се на просуто уље, он пада пред долазећи трамвај и гине. Возачица, коју глуми Ева Рас, очајна је што није стигла благовремено да закочи.
   Уча једноставно није прихватао да ће се, после многих хиљада километара провезених по разним друмовима Југославије, његов боравак на планети завршити овако неславно. Уосталом, у борби за голи живот, како у стрипу „Алан Форд” каже један од јунака, „ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”. Усредсредио се на то да предњи точак никако не сме да му упадне у шину. Тако је једном пао на Бановом брду, али тада иза њега није било трамваја, па је имао довољно времена да после летећег колута напред устане неповређен, врати се по бицикл и склони га на тротоар. То искуство сада му није много користило, јер би пад испред трамваја био раван самоубиству.
   У међувремену некако је успео да стопалима дохвати педале. Почео је да их окреће, али су се оне вртеле без икаквог отпора. Испуњен додатним ужасом, схватио је да је ланац при ударцу о ивичњак спао са предњег зупчаника и да се његов бицикл сада претворио у обичан тротинет који не може да се убрза.

Невољно је искрсло ново сећање, сада са циклотуристичког путовања по Хрватској и Словенији у лето 1982. године. Тада му се код Копривнице у Славонији десило да због непажње у пуној брзини сиђе са асфалта на травнату банкину. Подлога је била релативно тврда, па је после неколико десетина метара скренуо назад на коловоз, али је предњи точак проклизао. Изгледа да је баш на том месту била нека рупа, сакривена у трави. Било како било, изгубио је равнотежу, бицикл је остао оборен на банкини, а он је направио „ласту” кроз ваздух као да скаче у воду. Био је презадовољан што се није повредио при слетању на асфалт јер се дочекао на дланове, али се одмах затим следио од страха при помисли да потрбушке лежи на прометној Подравској магистрали. Међутим, иза није било ниједног возила.
   Изложен све јачој звоњави трамваја Уча је осећао да му време муњевито истиче. Ако ништа не предузме, испоставиће се да је „причљиви” пролазник верно предвидео развој догађаја. Није имао више шта да изгуби. Као да се то одигравало мимо његове воље, спонтано је скренуо лево на коловоз. Свакако ће имати веће изгледе да преживи уколико га удари аутобус или ауто, него ако га прегази трамвај.

Да је закаснио само за трептај ока, не би му било спаса. „Дивовско електрично звоно” готово истовремено пројурило је с његове десне стране. Незнатно опадање висине одлазећег тона било је нешто најлепше што је чуо тог дана. Коловозна трака којом се кретао била је празна. Више није било опасности...
   На семафору код Цветкове пијаце Уча је прикочио, сишао са десетобрзинца и одгурао га ка тротоару. Вратио је ланац на предњи зупчаник, прегледао бицикл и уверио се да је на њему све исправно. Затим је обишао место на коме је малопре искочио пред трамвај. Није нашао никакво оштећење нити неравнину на коловозу. Било је потпуно необјашњиво зашто је продужио право тамо где су коловоз и пруга скретали благо улево, као да је у току вожње заспао.

                                      * * *
   И после тридесетак година, сваки пут кад чује трамвајско звоно, сети се свог бекства испред трамваја и борбе за живот. Како се тада уопште нашао на шинама, по свему судећи, остаће тајна. Из његовог сећања потпуно је избрисано оно што се дешавало непосредно пре тога.

Број: 3449 2018.
Аутор: Милан Анђелковић
Илустратор: Драган Максимовић