Речи чувају саме себе

ПРОЦЕС У СУМОРНОЈ КУЋИ

Изненађујуће је велики број речи које користимо погрешно или су оне од дуге употребе промениле смисао

Ако пријатељима опишете свој радни простор као дикенсовски, они ће вероватно помислити да је зграда у којој радите прилично стара и трошна или, бар, сиротињска. Разлог је што је енглески писац из 19. века Чарлс Дикенс (1812–1870) смештао радњу својих романа углавном на таква места. Називање трошне канцеларије дикенсовском чак је и делимично исправан опис, али он има и шири смисао.
   Свако ко је читао „Дејвида Коперфилда”, „Велика очекивања” или неки други роман овог изванредно вредног и плодног писца, одмах се сети и незаустављиве навале осећања – некад смеха због довитљивости господина Микобера, некад чисте, истинске, дубоке туге због злосрећне судбине многе деце у његовим романима. Кад вам неко каже да се ових дана осећа баш некако дикенсовски, приупитајте га шта је хтео да каже.
   Можда заиста ради на неком грозном месту налик на „Суморну кућу”, седећи на расклиматаној столици, али је вероватније да је, у ствари, сетан у ово лепо јесење доба и размишља о свим оним добрим делима која ће једном учинити и свим оним приликама у којима није могао да учини ништа.
   Кад одете у Дом здравља да затражите помоћ лекара или неку потврду или упут, и тамо почну да вас шетају од једних до других (затворених) врата, догађај можете да опишете као кафкијански. И то јесте пример добре употребе ове речи. У већини својих романа Франц Кафка (1883–1924) описивао је суочавање с неком надмоћном силом против које су се његови јунаци борили.
   У „Процесу”, Јозеф К. је на суду и брани се од оптужбе за незнани злочин који је наводно починио. Кафкијански догађај најбоље може да се опише као улазак у један надреални свет у коме сви ваши обрасци самообуздавања, сви ваши планови, читав начин на који сте обликовали сопствено понашање, почну да се распадају пред силом која се ни на који начин не уклапа у начин на који ви (и већина човечанства) схватате свет. Ви не одустајете, борите се свим средствима којима располажете. Али, наравно, немате шансе. Дакле, можете  слободно да кажете и да сте били у безнадежном стању, али је отменије ако га објасните као кафкијанско.

Позајмице од Грка

   Стари Грци подарили су нам низ речи које и данас користимо, чији се смисао током многих векова замаглио или извитоперио. Епикурејац је неко кога ових дана описујемо као особу која ужива у животу свим  чулима. Међутим, старогрчки филозоф Епикур (341–271 п. н. е) веровао је да су ствари добре зато што су пријатне или су лоше јер су болне. То јест, да је живот вредан само ако свако ужива у сопственом животу, на свој начин, али уз „мали” додатак – да се уживање заснива пре свега на врлини.
   Дакле, Епикур и његови следбеници веровали су у умереност свих жеља, било да се тичу хране, пића, сексуалног задовољства или, чак, политике. Уколико се неком задовољству превише слободно препуштамо, можемо да постанемо роб тог задовољства. Тако епикурејци данас уопште нису људи којима би се Епикур дивио.

   Док смо још код задовољства, погледајмо шта нам данас значи хедонизам. Једна од првих помисли вероватно ће бити нудистичка плажа на недостижном Балију или негде у ближој околини. У речницима су синоними за хедонизам распојасаност, телесност, сензуалност. Али, изједначавање хедонизма с распојасаношћу је погрешно. Реч је изведене из грчке речи за задовољство. У најкраћем, хедонизам је поглед на свет у коме су у животу најважнији задовољство и бол. Задовољство је само по себи добро и хвалевредно, а бол је лош и треба га избегавати. Па добро, то је ваљада самоочигледно.
   Јесте, само је невоља што се хедонизам, то јест тежња ка задовољству, свео искључиво на чулна задовољства. А она могу да буду и духовна, на пример, читање књиге, концерт, филм. Или човекољубље – помоћ комшији.
   Грци стоје и иза речи циник, чије се значење временом изменило. Данас ова реч описује особу која сматра да сви остали имају себичне мотиве, особу која је увек негативна и сумњичава према ономе што други говоре или чине. Међутим, киници су били следбеници Диогена (412–323), а име су добили по томе што се сматрало да се понашају као пси (киникос – налик псу), не поштујући друштвена правила понашања. У ствари, тежили су за врлином, и сматрали да су једини начин за њено постизање самообуздавање, уздржавање од чулности и материјалних добара.
   Диоген из Синопе, тежећи за врлином у свакодневици, спавао је у ћупу, мокрио по улици, ходао бос по снегу и ишао около по дану с лампом изјављујући да је у потрази за поштеним човеком. Међутим, како нико није задовољан само тиме да другима даје пример, пресретао је суграђане и прекоревао их кад их види да доконо ћаскају. Тако је и киник постао циник, човек који стално нешто гунђа и ништа му не ваља.

                                          Инстант-карма за нирвану

   Сигурно сте већ чули разговор попут овога:
   – Мртва сам уморна од данашњег помагања у народној кухињи!
   – Па добро, али то ће ти донети добру карму.
   Под кармом обично замишљамо да у животу добијамо оно што заслужујемо – добро или лоше, у зависности од онога што сами чинимо. Међутим, карма није инстант супа. Овај хиндуистички појам подразумева прихватање замисли о реинкарнацији, то јест поновном рађању душе сваког бића. Дакле, свако ваше понашање утиче на вашу судбину, у следећем животу, не у садашњем. То што сте јутрос (не)намерно згазили неколико мрава не значи да ће вас приликом изласка на улицу треснути ауто. Бар неће у овом животу...
   Што нас доводи до нирване. Већина људи сматра да је то рај, онакав какав замишљају хришћани, али ова реч у будизму значи ослобађање од бесконачног понављања реинкарнација – које обично подразумевају живот испуњен патњом – и постизање потпуног блаженства, просветљења које нас ослобађа личних жеља, потреба и туге.

Први синдикалци

   Кад неко помене лудите обично помислите да су то неки назадњаци који презиру технолошки напредак и уништавају средства за рад и имовину поштених капиталиста. Међутим, то није баш тачан опис. Лудити су били група искусних ткача у Нотингемширу који су (малко) подивљали кад су их замениле машине почетком 19. века, а усвојили су име Неда Луда, ткача који је поломио два разбоја. Они су заиста ломили разбоје, палили радионице и сукобљавали се са снагама реда. Двадесет петоро их је обешено а 63 добило карту у једном правцу за Аустралију. Али, они су били борци за права радника а не мрзитељи нове технологије.
   Можда сте помислили да смо баш прави фарисеји кад тако надмено настојимо да разјаснимо узроке од последица неког понашања. Али немојте то и да изговорите!  Прво, сви ће мислити како имате потребу да о вама мисле као о начитаној особи и, друго, тиме тврдите да смо и надмени и лицемерни, што није тачно. Фарисеји су били древна јеврејска секта која је веровала у строго придржавање обичаја и верских текстова Јевреја. Били су обични људи и управо због тога многи су их поштовали, за разлику од њихових супарника садукеја, припадника виших слојева и свештеника, склоних хеленизацији народа. У истој мери били су и против власти Римљана.
   Ови ревни поштоваоци верских обичаја сопственог народа изашли су код хришћана на лош глас као надмени лицемери јер су се наљутили на Исуса (у Јеванђељу по Луки) кад је излечио човека на сабат – не зато што га је излечио него зато што је то учинио на сабат, дан одмора.
   Фарисеји су једина секта која је преживела пад Јерусалима 70. године и Талмуд, тумачење свете књиге Јевреја, Торе, њихово је дело.