Испод руке, од руке до руке

ПРЉАВА ТАЈНА ХОЛИВЕЛА

За неке је била најгрешнија улица у свету, за друге прозор у свет књига сочног садржаја и њему примерених илустрација

У викторијанској Енглеској строго су се поштовала друштвена правила, нарочито међу члановима високог друштва. Свака врста непристојности, недоличног понашања и јавних испада била је неприхватљива. Уздржаност и смерност поштовали су се изнад свега – у начину облачења, држању, опхођењу према другима. У оквиру породице, али и на улици. Па ни оно што се сматрало забавом није смело да одступа од строгих моралних правила.
   То се односило и на књижевност. Како би грађане отргли од литературе која не само што није поучна, већ је могла да их нагна на свакаква „грешна размишљања”, власти су законом о непристојним публикацијама из 1857. године забраниле штампање свих књига са еротском садржином. Сексуалност се сматрала темом о којој не би требало ни да се говори, ни да се пише. Неку „стручњаци” чак су сматрали да и претерано размишљање о томе може да доведе до озбиљних болести и поремећаја.
   Љубитеље оваквих штампаних издања, а било их је прилично, вест није нимало обрадовала. Сматрали су да у своја четири зида, у часовима доколице, време могу да прекрате како њима највише прија. Био је то велики ударац и за издаваче и продавце. Знали су да ће због забране шкакљивих издања изгубити велики број купаца. Зато су смислили начин да заобиђу закон. Улица Холивел убрзо је постала место где су највернији читаоци и даље могли да набављају забрањене књиге. Једино је било важно сазнати од кога.

Књижара Вилијама Дагдејла

   Само место било је веома необично, бар у поређењу с осталим улицама Лондона. Прастаре куће више су изгледале као део неке средњевековне сценографије. Становништво које је живело изнад дућана и књижара пристојном свету је деловало помало сумњиво. Као да нешто крију, што и није било далеко од истине. Али, Холивел није случајно изабран за нову тајну трговину књигама. У овој улици усред Лондона (прва паралелна са Страндом) и пре су се штампала непожељна издања, само са другом тематиком.
   Књижара Вилијама Дагдејла била је без премца. Ту се крило право богатство еротских, богато илустрованих књига, управо оних због којих се од 1857. године лако завршавало иза решетака. Дагдејла то није нарочито бринуло. Искуство је стицао годинама, најпре штампањем радикалних политичких памфлета због којих је већ био на мети полиције. Током времена извештио се да препозна ко је прави купац, а ко је дошао само да би њушкао около и разоткрио његове прљаве послове.
   Научио је и велики број трикова. Рецимо, како би неку стару, мање познату књигу продао као ново издање, само би јој променио наслов. Из других је чупао цела поглавља и стављао их у излог као засебна кратка дела. Како је и сам писао, није га мрзело да уз своје књиге, наравно под туђим именом, пише рецензије пуне хвале како би привукао што већи број купаца.
   Када је дошло време да се поново супротстави забранама, овога пута због књига које је закон обележио као бестидне, Дагдејл је био спреман. Викторијанска господа (али и госпође) знали су да ће код њега, испод гомиле лепе књижевности или у неком забаченом ћошку радње, засигурно наћи неку од књига на чијим су страницама описана многа телесна задовољства. Обично су приче биле пропраћене илустрацијама пуним голотиње. Било је млађих знатижељника који су их листали у замраченој књижари, плашећи се да их однесу кући. Неке даме су их након куповине стављале у омоте других књига, оних које су власти сматрале моралним.

На скровитим местима

   Дагдејл је имао дара за пословање, па је после неколико година у поседу имао једну од најбогатијих збирки еротске књижевности. Међу омиљеним насловима били су: „Жртве пожуде”, „Узбудљиве приче”, „Заводнички кардинал”, „Пожудни Турчин”, „Љубавно усхићење” и многе друге. У њима су приказани свакојаки догађаји којих би поштен човек, бар по закону, морао да се клони и стиди: од смерних жена које завршавају у загрљају разузданих мушкараца, до оних у којима су госпође главне заводнице. Избор је био довољно велики да задовољи свачију машту. Већина ових прича остала је позната до данас захваљујући колекционару Хенрију Спенсеру Ешбију који је саставио прву порнографску библиографију на енглеском језику. Објављена је у три дела 1870. и 1880. године.
   У време законске забране, купци би у књижарама наслов тражили једва чујно, изговарајући га више себи у браду, како не би привлачили пажњу. Да ли ће добити могућност да их купе, у великој мери зависило је од вредности и тиража. Неки од најзанимљивијих наслова имали су свега стотинак примерака, па књижари нису хтели да их продају било коме. Читаоци су морали да се сналазе. У пријатељским круговима оне су ишле од руке до руке, док их сви не прочитају.
   Забрањене књиге од осталих су се издвајале и по цени. Продавале су се за три гвинеје, или три пута више него „обична” литература, и то она у више свезака. Толико су, отприлике, обични радници зарађивали за неколико недеља. Ипак, они који су живели на високој нози радо су издвајали новац за сваку нову „безобразну” причу која би се појавила на црном тржишту. Многи су у домовима, осим пристојне кућне библиотеке, на скровитим местима држали позамашну гомилу забрањених наслова.

Новинари у акцији

   Због велике зараде књижари су били спремни и на повремене упаде полиције. Дагдејла  су више пута приводили и претурали му радњу. Због тога се неколико пута селио на нове адресе и користио бар четири лажна имена. Неколико пута је завршавао пред поротом, где се жустро борио за своја права, једном приликом машући ножем у судници. На крају више нису имали стрпљења да га враћају на улицу и хапсе после сваког новог прекршаја. Коначно је завршио иза решетака, где је и преминуо 1868. године.
   И остали су се сналазили како су умели. Чим би им одузели књиге, убрзо су из скровишта вађене нове. Нове приче стизале су свакодневно. Ако би неког продавца ухапсили, на његово место одмах би долазио нови, свестан могућности да и њега сутрадан одвуку уз претњу пендречења.
   Власти више нису знале како да зауставе ову, по пристојан свет, паклену машинерију. Било је неминовно да и новинари сазнају за тајне послове који се дешавају у Холивелу. Часопис „Тајмс” назвао ју је у једном тексту „најгрешнијом улицом у цивилизованом свету”. Чинило се да је једино решење било да се збрише с лица земље. То је и учињено. До 1901. године срушене су све продавнице и куће.
   То није било довољно да се заустави ширење еротске књижевности. Само је прешла на нову адресу. Најпре је то био Черинг крос роуд, а затим Сохо, где и данас могу да се купе многи голицави наслови.

Број: 3492 2019.
Аутор: С. Лазић