Фантастика / Горан Скробоња

ПРИЧА О ХАЈГЕРДУ

У давна времена, када је Аркам био једна велика земља у којој су све животиње и људи живели слободно, без граница и господара, постојао је ковач по имену Хајгерд Сребрнокоси. Надимак је добио по дугој коси сребрне боје коју је носио уздигнуту на темену, свезану и пуштену да му као блистави коњски реп тече низ рамена до ниже појаса. Када би радио, да му не би сметао, реп би затакнуо за појас и неретко су девојке и жене из оближњег села тражиле да им поклони по увојак како би од сребрних нити његове косе уплеле себи прстен и носиле га на средњем прсту десне руке сваког месеца док год им мена траје.
   Веровале су да ће тако бити плодније и имати више порода, а Хајгерд није имао ништа против јер је његова коса расла као и свака друга, и да није жена и девојака било, ионако би, кад-тад, морао да је крати. Осим тога, често је као награду за прамен добио и оно што није (изричито) тражио, па је са својих педесет година могао са сигурношћу да каже за деветнаесторо деце најразличитијих узраста да су његова, мада ниједно није имало косу која би на сунцу блистала као талир и секла погледе белим блеском.
   Једног дана, док је сам покретао велики ковачки мех и љубопитљиво посматрао обруч за кацу који је ковао у облик љуспаве крилате змије са канџама и рачвастим језиком, Хајгерд зачу тихо куцање на вратима. Намрштио се, јер није волео да га прекидају док ради, и сви којима је његово умеће било потребно долазили су му са поруџбинама или рано изјутра, када се умивао у планинском зденцу иза мале усамљене куће на узвисини, или увече, кад би доконо окретао велики телећи бут на ражњу и кроз цврчање сока који капље у ватру размишљао о томе какве ће сутрадан све прекрасне облике подарити гвожђу и челику.

Он одложи недовршени обруч на наковањ и окрену се да пође према вратима, кад примети нешто чудно: обруч који је већ имао готово потпун облик змије али не и фине детаље које је Хајгерд намеравао да изради, опружи се и склизну с наковња. Претвори се у живо створење са крилима и ногама оивиченим канџама, подиже пљоснату рептилску главу према свом творцу, запалаца језиком и – излете кроз прозор на којем су капци због летње врућине били раскриљени.
   Хајгерд је био толико запрепашћен да није стигао ни да се ухвати за дугме против урока, и одмах је знао да ће ту змију још једном у животу срести, и то онда кад му дође смртни час. (За ову змију људски приповедачи тврде да је Мајка Змија, прастари предак свих аркамских змајева, што је само још једна од њихових таштих глупости, јер би то значило да су људи створили и змајеве; но, нека им буде макар само зарад добре приче.)
    Док је стајао збуњен и гледао за погледом изгубљеним по трагу змије побегуље, куцање на вратима се поновило. Сада већ љут, јер је због несносног ометања изгубио власт над металом и допустио да се овај претвори у живо биће и побегне негде у свет, недовршен и необрађен до краја, носећи на издуженом трупу само половину његовог мајсторског потписа, узевши му тако половину душе и снагу из леве руке, Хајгерд приђе вратима и широм их отвори, спреман да десном руком, која је замахивала застрашујућим, нарочито израђеним чекићем (десет Гнаума морало је да га носи од тајне радионице где је искован вештином и магијом, до Хајгердове самотне ковачнице) као да је перце, згроми незваног госта.

Али, уместо да учини тако, Хајгерд стаде укопан у месту, јер пред вратима није било никога. Он тада осети топао ветар на лицу и изненадну жељу своје косе да се истргне из појаса и као сребрна грива завијори на том даху пријатне врелине. Од заравни пред његовом ковачницом спуштала се вијугава стазица на страну супротно од села, где се налазило мирно језерце обрасло густим честаром. На тој стази Хајгерд угледа златне трагове малих босих стопала који су већ почињали да бледе и расплињују се у зачетку сутона. Замишљено се почеша по бради, скину широку кожну кецељу и, после неколико тренутака дубоког размишљања, крену стазом пратећи трагове стопа чији је златан сјај гаснуо чим их он прекрије огромним ђоновима чизама.

Тако стиже до језерца, и примети да се његова површина благо мрешка под дахом истог оног топлог ветра који му је горе, пред ковачницом, разбудио косу. И тада се његова сребрна коса поново побуни, тражећи на сав глас да је расплете и пусти да плови на ветру, а Хајгерд, прек какав је био, извуче велики нож из каније, зграби косу код темена левом шаком из које му је снага са змијом исцурела незнано куд, и одсече перчин једним јединим покретом. Дуге сребрне власи искобељаше се из појаса као да су живе, и расуше по води и честару, претворивши се истог трена у пастрмке и ситно шумско звериње.
   Хајгерд је то чудо посматрао немо, а онда схвати да му је снага напустила и десну руку којом је одсекао и ослободио дуги сребрни реп са темена, и да му се преостала половина душе размрвила у делиће који хитро плове прохладним дубинама језерца или гипко скакућу око стабала и крију се у жбуњу вребајући плен. У очају, паде на колена, зурећи у шаке као да су бескорисно грумење земље спремно да се сваког тренутка развеје по том демонском ветру.

Тада се вода раствори код места где су водили мали блистави трагови и Хајгерд кроз беспомоћне сузе угледа дивно обличје водене нимфе, мокре косе украшене бисерима, коралима и воден-коњицима, са златним осмехом на лицу.
   „Не буди несрећан, ковачу”, обратила му се гласом који је личио на лењо пребирање по струнама харфе.
   „Твоја вештина није у рукама већ у срцу. Снагу си изгубио због охолости. Хтео си све да постигнеш сам, не водећи рачуна о томе да знање пренесеш другима како би после тебе поново неко могао да ствара лепоту и дарује је свету. Пођи сада са мном, у моје пребивалиште под водом, где ћеш сазнати како да пренесеш знање на ученике достојне да те наследе. За седам дана ћеш им се обратити. Нећеш моћи више да замахујеш чекићем нити да држиш врео метал на месту, али ће зато твоје деветнаесторо деце учити од тебе како се то ради. Бићеш срећан. Ходи.”

Хајгерд устаде и пође за нимфом у језеро, које им се склопи над главама као огледало. Више га нико никада није видео, али нимфа га није преварила. Седам дана касније његових једанаест кћери и осам синова без сребрне косе, расуто по деветнаест сеоских кућа, пробуди се у глуво доба ноћи, и то у исти час, осетивши благ, очински додир руке на челу и зачувши дубок, пријатан глас свог правог оца.
   Одмах следећег јутра кренуше, свако за себе, до Хајгердове ковачнице, и ту се настанише управљајући се по фантомским упутствима несталог мајстора. Село убрзо поче да их се клони, али они беху обузети новим светом који су открили, светом вештине и лепоте, и нису се обазирали на то. Временом, уши им се издужише и зашиљише, како би лакше могли да разазнају очев глас у ветру и звуцима шуме.
   Када коначно достигоше вештину старог ковача, изнеше његов чекић умотан у вучја крзна, спустише га стазом до језера, поломивши успут три точка на колима, и изручише га дубинама. Тада им се учини да огромна рука израња са дна и хвата чекић за дршку и, одједном, сребрнасто створење налик на змију долете из шуме машући крилима, загњури се у воду и обави око руке, ујевши је једном и не пустивши више никада. Вода се узбурка, а када се поново умирила, била је глатка као стакло, и у њој се више ништа није могло разазнати.
   Хајгердова деца, која су тада већ и сама имала потомство, децу рођену са шиљатим ушима, спаковаше своје ствари и алат и разиђоше се по Аркаму тражећи мирне шуме и тихе воде, прикупљајући лепе и фине предмете којима су могла да обогате своје умеће, учећи чаролије од шумских духова. И све док нису доспела до новог станишта и засновала насеље, свакоме од њих је, кад се топао ветар дигне и лишће унаоколо зашуми, у ушима звонило бистро и лењо пребирање по струнама харфе.

Елфлини, наравно, имају сопствено предање о настанку вилинског народа, али чувају га љубоморно за себе и никоме не желе да га саопште, као да се плаше да би на тај начин свету одали и последњу своју тајну и тако му пали на милост и немилост. Али зато и дан-данас у својим тамним шумским склоништима виле и вилењаци Аркама подижу велелепне торњеве и шеталишта оивичена низовима од по деветнаест витких стубова, многе светковине започину и завршавају акордима харфе, а на штитовима и шлемовима своје ратне опреме готово без изузетка носе стилизовани симбол – велики чекић око чије се дршке свило змијолико створење разјапљених чељусти и раширених крила.
   А када се једном у триста педесет аркамских година догоди да на свет дође елфлин сребрнасте косе, читаво становништво вилин-градова излази у шуме, на реке и ливаде, и у вилинском колу слави рођење таквог детета, предодређеног да буде вилин-краљ.

И најзад, никада, па ни по цену живота, одрастао елфлин неће допустити да му иједна влас косе буде одсечена са главе; то је и разлог за ужасну мржњу која влада између елфлина и огара, тих мрских и чудовишних уништитеља свега лепог и крхког, који имају обичај да своје оклопе красе дугим перчинима и скалповима вилин-ратника, до којих се може доћи само у беспоштедној борби на живот и смрт, и тај обичај радосно упражњавају још од Хиљадугодишњег рата који је започео када је Вестен, господар елфлина с југозапада, открио стару књигу у којој је...
   Али, то је сасвим друга прича.

 

(„Прича о Хајгерду” је део романа ПРОРОЧАНСТВО КОРОТА који се први пут 2018. године појављује у интегралном издању издавачке куће „Страхор”. По новели „Точак” и кратком роману „Војници Корота”, од којих се ова књига састоји, у Француској је од 2001. до 2004. године објављен серијал од четири стрип-албума по сценарију Горана Скробоње, са цртежом Дражена Ковачевића )

Број: 3493 2019.
Илустратор: Никола Ћурчин