Живот пише драме

ПРЕЖИВЕО СУДЊИ ДАН

Кад је отворио очи, није знао шта се догодило. Ћелија је била прекривена пепелом, а врео ваздух палио му је плућа

Тог мајског јутра 1902. године мештани града Сан Пјер на острву Мартиник полако су се будили, потпуно несвесни онога што ће да уследи. Град познат као „карипски Париз” имао је око тридесет хиљада житеља. Био је и прометна лука, где су бродови свакодневно пристајали и товарили шећер и рум. Планине које су га окруживале омогућавале су мештанима невероватан поглед. Ипак, ко год је погледао на ту страну, могао је да схвати да нешто озбиљно није у реду. Неколико минута касније, готово сви мештани Сан Пјера били су мртви.

Почело је са животињама, које су осетиле оно што људи нису ни слутили. Инсекти, змије и све што хода и гмиже спуштало се у град.
   Планина Пеле заправо је била вулканска купа, али се сматрало да вулкан није никаква претња. Штавише, мештани су обичавали да се пењу по његовим падинама. Нису их узнемиравали ни повремени пламенови који су куљали из пукотина. Они старији сећали су се мале ерупције из 1851. године, која је северну страну острва прекрила танким слојем пепела. Све од тада, вулкан је мировао. Једноставно, био је само део околине. Међутим, то се променило почетком маја.
   Одједном, птице су слетеле на градске улице, потпуно прекриврене пепелом. Мештани су налазили мртве рибе у реци, док су пламенови на ободима постајали све виши. У једном тренутку из вулкана је покуљала лава, која је уништила плантажу шећерне трске у подножју. Без обзира на све знаке упозорења, власти су убеђивале народ да је све у савршеном реду – планина Пеле није претњa за град.

Тачно у осам сати почела је ерупција. Топлотни талас од преко 1000 Целзијусових степени, праћен одроном, протутњао је градом и збрисао га. Касније су израчунали да је брзина таласа била преко двеста километара на сат. Зидови су пуцали и рушили се, зграде су нестајале, споменици су се ломили као да су играчке, бродови у луци горели. У тих неколико минута људи су вриштећи трчали на све стране у покушају да избегну неминовно. Сви осим једног човека – двадесетседмогодишњег Луџера Силабриса. Знао је да се дешава нешто страшно, али није могао да мрдне. Био је у затворској ћелији.

Био је физички радник. Претходно вече решио је да се мало проведе у граду, што је за њега значило повелику количину алкохола, после које је постајао врло пргав. То се завршило уличном тучом и последичним хапшењем. Као вишеструког повратника, полицајци су решили да му овог пута „охладе главу” тако што ће га бацити у самицу, да преспава и отрезни се. Самица је више личила на тамницу него на затворску ћелију – укопана у стену, већим делом испод површине земље, без прозора и отвора, осим оног малог за ваздух на вратима. Кад би затвореник и погледао кроз њега, могао је да види само пучину. Вулкан је био с друге стране.
   Силабрис једва да се пробудио. Глава му је била тешка, није знао зашто је ту. Мада, претпоставио је да је опет изазвао некакву невољу. Није се сећао какву, али му је место на коме се пробудио говорило да је овог пута претерао.

Лупао је по дрвету, тражио да нешто презалогаји. Нико да се појави. Одједном, видео је да се небо мења и замрачује. Уследио је блесак. Кроз сићушан прозор запљуснуо га је краткотрајан талас врелог ваздуха праћен пепелом. Није чуо никакав звук, само је осећао мирис спаљене коже његовог лица. Сваки удах му је палио плућа, као да удише врелу лаву, па је нагонски задржавао дах. Спустио се на колена и бауљао по поду ћелије, док у једном углу није напипао кофу још увек хладне воде. Попио је неколико гутљаја и умио се. Одећа му није изгорела. Скинуо је све са себе и потопио тканину у воду. Затим је мокру одећу нагурао у отвор. Склупчао се у углу најдаљем од врата. Кофу је ставио иза себе, знајући да по сваку цену мора да сачува воду. Трудио се да дише што мање и плиће. Неколико минута касније изгубио је свест.

Кад је отворио очи, није знао шта се догодило. Ћелија је била прекривена пепелом. Кожа, прекривена опекотинама, несносно га је болела. Некако се усправио и дошао до врата. Лупао је, дозивао, али без одговора. Исцрпљен, поново се онесвестио.
   На тренутке је долазио себи, покушавао да позове помоћ и пио мале гутљаје воде. Није знао да ли је дан или ноћ. Од споља нису допирали никакви звуци. Ко зна колико је времена прошло.
   У неком тренутку зачуо је гласове. Чинило му се да сања. Залупао је јаче. Потом напето ослушкивао. Звук је био све ближи. Разазнао је људе који нешто говоре. Коначно, зачули су се ударци и с друге стране врата. Неко је питао да ли има живих. Једва је прозборио да има.

Кад су спасиоци развалили врата, изнели су полумртвог Силабриса и одмах га пребацили на сигурно. Испоставило се да је четири дана провео у ћелији. Док су га носили ка амбуланти, готово да није могао да препозна крај кроз који су пролазили. Доскора су ту биле улице, зграде, гужва, а сада само гомила рушевина и неколицина оних које није познавао. Од Сан Пјера није остало ништа. Тридесет хиљада становника нашло је смрт у врелини. Преживело је само њих троје.
   Након што се опоравио, његова прича је обишла свет. Одлучио је да то искористи. Преселио се у САД и тамо се придружио циркусу. Умро је 1929. године.
   Град Сан Пјер је обновљен, а у њему и данас може да се види самица која је Силабрусу спасла живот.