Живот пише драме

ПРЕТЊА ЗАПАЉЕНЕ ВОДЕ

Далеко на пучини хеликоптер је стигао да избави раднике на нафтној бушотини, али један човек остао је сам...

Враћајући се кући с редовног обиласка Обалске страже крај Мексичког залива, посада хеликоптера ухватила је радио-поруку да је педесет људи у клопци на нафтној платформи „Оушн Крусејдер” на 37 метара надморске висине. Хеликоптер је имао само пола резервоара горива, али је одмах пошао у спасавање.
   Испрва се те ноћи све одвијало уобичајено. Шесторица људи из ноћне смене радила су на палуби са челичном оградом тачно изнад горњег краја цеви заривене дубоко у морско дно. Палуба је ту била закрчена металним шупама, оградама, алатом за бушење и креветима и личним стварима десетак сезонских радника.
Одједном се догодило нешто необично: природни гас бешумно је процурио у цев за нафту, негде је креснула варница и планула је ватра! Људи су појурили да се склоне, пламен је шиштао, идући за њима, сирене су завијале, радници који су спавали поскакали су са својих лежајева.
   Црева и апарати за гашење одмах су допремљени, али нису могли да продру до самог извора пожара. Претила је опасност да цев сваког часа експлодира и ватра прогута и све. До површине воде није било лествица, а на видику нигде ни брода ни чамца.
   Брајан Мур, капетан хеликоптера уз себе је имао искусан тим: спасилац Џон Грин, механичар лета Мајк Бушар и пилот поручник Трој Бешерс. Сви заједно имали су око 50 година искуства у послу Обалске страже.
   Док се хеликоптер спуштао у врели обруч, ватра је беснела кроз палубу на једној страни нафтне бушотине. Тежак црни дим извијао се око опреме и крана. Око уске рампе за слетање гурало се десетак уплашених радника. Грин се забринуо да толико људи неће моћи да спасу на време.
   Чак и с половином горива у резервоару овакав хеликоптер не може одједном да превезе више од три путника. Посада је знала да велики пожари изазивају снажне ваздушне струје које би лако обориле летелицу при слетању. Међутим, нису знали да због јаке топлоте слаби трака за слетање. Танкови с дизелом, кисеоником и ацетиленом на платформи могли би лако да експлодирају и у ваздух избаце комаде метала.
Кад је пилот Бешерс почео лагано да спушта хеликоптер, радници на платформи пришли су још ближе малој слетној писти. Изгледало је као да ће сви одједном навалити у хеликоптер. Ако би му се и приближили, ротори би их исекли у комаде. Точкови су дотакли писту и радници су опколили летелицу. Грин и Бушар сместа су искочили и повикали: „Станите! Не можете сви одједном!”
   Џон Грин је остао на платформи да организује спасавање, а и да остави места за још једног радника у хеликоптеру. Четири радника су ушла и одмах су узлетели. Гринов посао сада је био да пази на ове огрубеле и уплашене људе с нафтне бушотине. Сви су били вољни да сарађују, имајући потпуно поверење у његову стручност. А он их је, водећи рачуна о времену, ватри и капацитету хеликоптера, упућивао и пребрајао: „Ви сте следећи!”
   Хеликоптер се вратио после десет минута пошто је прву четворицу спустио на платформу удаљену око два километра. Грин је следећу четворицу спровео до хеликоптера. Али, размишљао је: десет минута лета до тамо и назад и бар једно пуњење горивом трајаће око два и по сата – ако желе да спасу све. А цев с нафтом и гасом могла је за то време поново да експлодира и све претвори у прах.

Тада је преко радија чуо глас. Капетан брода „Медлин Мекол” понудио се да помогне. За неколико минута 40 метара дугачак брод љуљао се на таласима. До њега није било никаквих лествица, па је уместо њих могао да послужи кран. Грин је убрзо наредну четворицу сместио у рибарску мрежу коју је краном спустио до брода.
   Радници који су чекали ред искључили су уређаје који би могли да изазову нову варницу: рампу за слетање, кран и противпожарне апарате.
   Дванаесторица су отишла хеликоптером, тридесетседморица се спустила на брод. На платформи је остао само Грин. Пре њега се спасао и краниста. У даљини је спазио светлост хеликоптера који се последњи пут приближавао. Био је сигуран да долазе по њега. У том часу огромна ватрена лопта експлодирала је кроз платформу и целу конструкцију обавио је пламени облак. Грин је покрио лице рукама да не би удисао отров. Ватра му је опрљила мокро радно одело таквом силином да је помислио да ће се све на њему и око њега зачас истопити.
   Бешерс и Мур нису видели писту за слетање на замраченој платформи. Чак су помислили да више и не постоји. Вероватно би одустали од слетања да преко радија нису чули Грина: „Ако долазите да ме спасете, морате да се спустите!”
   „Нисам сигуран да ћемо успети да слетимо. Како би било да скочиш у море?”, одговорио му је Мур.
   Грин је знао да није могуће скочити с толике висине и остати жив. Чак и да чудом преживи, у води га по мрклом мраку никад не би нашли.

Док је напрегнуто размишљао, хеликоптер се, упркос опасности, опрезно спуштао на мрачну писту. Бушар је висио на вратима, тражећи најсигурније место за спуштање. Хеликоптер је најзад слетео на ужарени челик. Грин се бацио према отвореним вратима, а Бушар га је прихватио. Бешерс је сместа узлетео.
   Грин је био опржен, страховито изморен и зачуђен што се спасао.
   Све што се догодило приликом овог крајње ризичног спасавања било је невероватно. Нико од педесеторице људи није страдао и нико није задобио ни најмању повреду ■