Живот пише драме

ПРЕТЕЋИ БЕЗДАН

Под ногама заробљених рудара зјапила је 600 метара дубока провалија. Само један човек могао је да их спасе...

Чврсто држећи шлем и неколико сендвича у рукама, Марио Кокрел је јурио према рударском окну, покушавајући да се пробије кроз гомилу рудара. Многи су му успут добацили: „Поново касниш!” Врата су се треском затворила, сигнално звоно се огласило и скучени лифт на два нивоа започео је шеснаестоминутни силазак низ километар и по дугачак рудник злата Президент Стејн у Велкому, граду у средишњој Јужноафричкој Републици. Било је рано јутро 23. марта 1993. године.
   Лифт, међу рударима познат као „Мери Ен”, носио је 21 човека, чијa су светла на шлемовима осветљавалa његову алуминијумску унутрашњост. Десетак минута све је ишло глатко, кад се изненада лифт заглавио. Ипак, то није забринуло Разија Еразмуса, седокосог управљача који је „Мери Ен” познавао боље него било који радник. Марио је чуо како Рази смирено говори:
   „Само се држите. Покренуће се за часак.”

Међутим, Марио није био тако уверен, нарочито јер се истог трена из мрака над њиховим главама зачуо необичан звук налик на пљескање. Одмах је схватио: велики навоји жица од тешког челика љуштили су се с таванице, а огромно витло које је спуштало лифт окретало се у месту.
 „Шта год да је заглавило лифт, може да попусти сваког тренутка”, помислио је Марио. „А ако се кабл са врха у међувремену откачи, овај кавез тежак две и по тоне отиснуће се у слободан пад!”
  Гурнуо је врата из све снаге и провирио напоље. Лампа на његовом шлему обасјала је сâм бетонски зид – удаљен око метар и по – који се пружао 800 метара наниже.
   Срећом, лифт се зауставио баш у равни потпорне греде која је вирила 45 центиметара из зида. Ступивши опрезно на њу, леђима окренутим амбису, Марио је искорачио из лифта и шутнуо крш преко ивице, али се није чуло како је пао на дно. Нагнут над понором, уочио је скуп цеви усправно постављених око греде.

Сваки поглед ка дну ледио му је кости – окно као да се губи у бескрају! На свака три метра стајао је по један низ попречних греда; а на сваких шездесетак метара видела се платформа од које блештаво осветљени тунел води на радно стајалиште рудника. Али, због промене ноћне смене сви тунели били су празни.
   Утом је Марио осетио дрхтање од којег су сами носачи забрујали. Све гласнија хука слутила је несрећу. Хрпа камења и прашине пала му је на лице док је за тренутак погледао горе. Имао је шта и да види: приближава се још један лифт – „Кавез 6” – који носи тоне шљунка за цемент! Марио је схватио да ће проћи тик до њих и, да несрећа буде потпуна, закачиће се за каблове „Мери Ен” и повући их са собом у провалију.
    Десетак метара ниже јасно се видео тунел свима знан као „37. ниво”, опремљен телефонском линијом и тастером за оглашавање хитних случајева, на чији се притисак заустављају сви лифтови у окну. Само – како стићи до тамо?

Мариов поглед поново је пао на усправне цеви. Већина их је била превише кабаста, али је једна челична – за воду – имала пречник од једва три центиметра и била обложена скорелим, сасушеним блатом. Ухватио се за њу и заљуљао се ногама. Потом је опустио стисак. На тренутак се осетио слободним. Поново је чврсто стегао цев да би се одбацио, али му је груба, оштра површина сувог блата покидала кожу са дланова.
  На пола пута од попречних греда осетио је како се цев савија и одваја од зида. Пустио се да падне и – ђонови тешких чизама коначно су дотакли стабилну површину. Међутим, и даље је био на метар и по од платформе. Начинио је најшири корак који је могао преко понора и зграбио олук на другој страни, не знајући да је веома лабаво прикачен за зид.

Истог часа се потпуно одвојио и нашао се цео у Мариовој руци. Затетуравши се у ваздуху, понесен инерцијом, нагнуо се напред и, лудом срећом, докачио ивицу плаформе стопалом. Зарио је прсте у вратанца и повукао се до отвора целим телом, све време слушајући преплашене крике својих пријатеља рудара.
   „Требало би да је дугме за узбуну у стакленом црвеном оквиру зашрафљеном за зид”, присећао се у себи. Затим га је угледао, потпуно црно од дебелог слоја прашине. У том часу „Кавез 6” је уз громогласну хуку протутњао тик поред „Мери Ен” и, повукавши каблове, испунио читаво окно прашином, варницама и одроњеним камењем. Марио је нагло пружио песницу кроз заштитно стакло и притиснуо дугме.
  Телефоном је позвао надзорника, којем је само викнуо:
  „Кочи! Не пуштај ништа!”

Остали рудари, заробљени у лифту, готово да су се помирили са смрћу. Кад се прашина мало слегла, Рази Еразмус је погледао надоле и запрепастио се призором: Марио се пео назад ка њима, руку пред руку. Ушавши у лифт, затекао их је преплашене, исколачених очију, и мирно рекао:
   „Све је у реду. Све је стало. Сад можемо да сиђемо”, али нико се није усуђивао да се помакне. Одлучио је да их охрабри сопственим примером. Намрштио се и озбиљним тоном подвикнуо:
   „Гледајте шта радим и пратите ме!”                
 Тек што је почео да се спушта низ цев, светло лампе на његовом челу обасјало је нешто што му је следило крв у жилама: шине испод лифта су се потпуно искривиле и избациле га из колосека. Један угао се стога закачио за подупирач, па се тежина читавог лифта пуног људи држала на неколико шрафова и пар центиметара танког метала. Ако се не спусте што пре, сви ће погинути!

Марио се придигао ка њима и кроз зубе процедио:
 „Ово чудо ће пропасти сваког трена. Не пипајте ништа, само задржите дах и крените за мном низ цев!”
   Опет – нико није ни мрднуо. Решен да их избави макар и против њихове воље, држећи се једном руком за цев, другом је зграбио за јакну најситнијег међу рударима, младића од шездесетак килограма, и повукао га надоле. Момак је викнуо од страха и покушао да се задржи за греду. Али Марио није био неко ко трпи непослушност: ударио је рудара песницом у ребра! Поново га је ухватио за јакну, тако збуњеног и застрашеног, и – повукавши га преко ивице – задржао га у ваздуху.
   „Видиш?!”, викнуо је одсечно. „Могу да те држим једном руком! Веруј ми.”
  Охрабрен, али и даље дрхтећи од страха, обуватио је Мариов труп и коначно пустио да би се чврсто ухватио за цев. Сасвим полако и пажљиво, спустили су се низ њу и стигли до греде код 37. нивоа.
   „Пустићеш цев тачно кад ја кажем, јасно?”, Мариов одлучни глас одјекнуо је окном.
   Младић је несигурно климнуо главом.
   „Пуштај!”

Утом га је заљуљао преко провалије и бацио на платформу. Одувао је прашину са крвавих дланова и, руку пред руку, поново се успео уз цев. На реду је био његов потешки помоћни Џен Бајз. Уз мало муке, и он је завршио на безбедном, упркос здепастој грађи. Тај призор је охрабрио и остале да се ослободе.
   Тако су се тринаесторица, један по један, нашли на сигурном, уз помоћ Мариа, чије су крваве шаке неконтролисано дрхтале, а исечени дланови пекли као да их је зарио у лаву. Коначно, и он се нашао међу њима, на чврстом тлу. Дочекали су га узвицима, загрљајима и сузама. За неколико минута група рударских инжењера и надзорника стигла је до њих и извукла их из окна без по муке.

Шест месеци касније Марио Кокрел је примио одликовање за храброст од Јужноафричке рударске индустрије, али ниједна награда није тако речита као приче које рудари причају о снажном спасиоцу толиких живота, који је, упркос повређеним рукама, одвео пријатеље из подземног мрака.