Северњаци су нешто друго

ПРЕЂИМО НА „ТИ”

У Скандинавији се данас (опет) све више чује обраћање на „ви”, што је необично с обзиром на то да су још 1950. године почели једни другима да се обраћају са „ти”. Да ли ће образац једнакости међу људима у разговорима опстати?

Знанци и потпуни незнанци, куда год да пролазе Шведском, поздрављају се са „хеј”! Не изговарају ни „Добар дан”, а ни „Господине”, „Госпођо” нити „Госпођице”. Нека вас то не збуњује јер нема ни сенку негативног или претерано присног тона као, на пример, у нашем или енглеском језику. „Хеј” је из успутног обраћања постало национални поздрав.
   Како се то догодило? Легенда каже да су крајем шездесетих многи туристи замерали Швеђанима како им недостаје особено поздрављање. Туристичке заједнице почеле су да размишљају о томе и одлучиле да брзо реагују. Све раднике у угоститељству упозорили су да би госте и туристе требало да почну да поздрављају. Тако је неки језички „геније” дошао на замисао да предложи „хеј”. Ова једноставна реч, необавезни поздрав, звучи готово исто на многим језицима, па свако може лако и правилно да је изговори. Поздрав је прихваћен у туризму и временом је почео да се користи у свим осталим областима живота.

Има ли истине у овој легенди? Мало, одговорили би познаваоци шведског језика и културе говора. Они ће рећи да је „хеј” поздрав који је почео да се употребљава још у деветнаестом веку, око 1870. године. Реч је постајала све омиљенија међу студентима Универзитета у Упсали. Наравно, само они коју су се познавали поздрављали су се на овај начин. Никако нису користили „хеј” када би се обраћали странцима или непознатим особама!
   Година је 1967. Хипи покрет бива све снажнији. „Битлси” славе ЛСД у песми „Lucy in the Sky with Diamonds” а шведска влада позива на незапамћену неформалност у говору. Демократизација се у краљевини убрзава. Обраћање на „ти” било је стил говора у спортским емисијама на телевизији и радију, али преокрет прави неуронаучник и професор на Универзитету у Упсали Брур Рексед, у тренутку када је именован за директора Института за јавно здравље.



   Он доноси одлуку која ће заувек променити Шведску, али и друге скандинавске земље – да се сви запослени једни другима обраћају именом, не са господине, госпођице или госпођо. Обавестио их је да то исто важи и за њега. Уместо „господине директоре Рексед”, сви су имали право да му се обрате једноставно, именом, или да одмах пређу на „ти”.

Тадашњи премијер Шведске Улоф Палме дозвољавао је већ 1969. године да му се новинари обраћају на „ти”. Брур Рексед, међутим, није био први који је покренуо обраћање са „ти”. То се догодило још 1950. године, када се један спортски новинар, приликом испраћања шведске репрезентације на Светско првенство у фудбалу у Бразил, свима на аеродрому у преносу на радију, обратио са „ти”. И њему су сви играчи тако одговарали.
   Пре „ду реформе”, коју је Брур свакако учинио омиљеном, ствари су биле веома сложене. Ако бисте се обраћали старијој жени која је мајка, морали бисте да кажете, на пример, „Да ли би мајка Бригита могла да нам скува кафу?” Лако су се правиле грешке, а људи би се лако нашли увређени. Љубавницима је било најлакше. Једино су они могли једно другом да кажу „ти”. Могли су то и пријатељи, али тек пошто би попили такозвано „ти пиће”. На „ти” сте могли да будете и са децом. Радницима мушког пола често су се обраћали само презименом, а женама нижег сталежа именом. Али учтиву заменицу „Ви” тада су често користили виши сталежи за обраћање нижим, како би се класно издвојили. Зато данас они који имају више од осамдесет година сматрају обраћање на „Ви” помало понижавајућим.
   „Ду-реформи” већ је претходила промена стила у облачењу. Људи су почели да купују конфекцију. Филолог Лаш Мелин указује на то да није порасла употреба заменице „ти”, већ и „ја” и „ми”. Лично постаје важније него раније.

Стратегија неформалног обраћања разматрала се још почетком 20. века. Прво су дошли да замисао да потпуно избегну било какве заменице. Продавачица би у пекари уместо: „Желите ли бисквит?” требало да каже: „Да ли би бисквит био по вољи?”, што би било веома незгодно и људи би морало непрестано да мисле о томе. „Ду реформа” заувек је све променила. Назив „реформа” ипак није сасвим тачан, јер није у питању реформа коју је увео неки политички орган. Није била ни организована, ни наметнута. Био је то дух времена, и та промена није захватила само заменице: пре тога је већ уведен нови поздрав „хеј” и обраћање именом. Реформа је, током седамдесетих, довела до тога да се у свим скандинавским земљама укидају и родне разлике у језику. Тада почиње раздобље радикалног феминизма.
   У Шведској, Данској и Норвешкој готово сви разговарају међусобно на „ти”. Учтиво „Ви” ретко се изговара. Ове заменице постале су симболи супротстављености у друштву. Швеђани мисле да би повратак на „Ви” значио повратак у класно друштво. Данас се ни ученик више не обраћа учитељу са „Ви”. Заменица се користи само у множини. Понекад се у званичним писмима ти пише великим словом т, како би се показало веће поштовање, али не увек.

Међутим, у свим скандинавским земљама примећено је нешто неочекивано. Све више људи обраћају се једни другима са „Ви”, нарочито у услужним делатностима, рецимо, продавац купцу. Они то виде као израз учтивости. Постоје супротстављености у друштву око схватања ове заменице јер је неки разумеју као израз учтивости, љубазности, а неки као надменост и обраћање припадника вишег друштвеног слоја неком из нижег.
   „Ду реформа” одиграла се мирно. Ниједан закон нити устав не намећу неформално обраћање грађанима Скандинавије. То је народни обичај повезан с политиком социјалдемократије у Шведској. Поетски речено, то је држава благостања (овај термин сковао је Пер Албин Хансон још 1928. године), која је желела да и у језику успостави једнакост. На пола пута између капитализма и социјализма, Шведска је своје друштво замислила као малу породицу у којој нема персирања. Породицу у којој сви имају једнаке могућности и у којој нису сви једнаки, али имају једнака права.