Мрачна страна великог редитеља

ПОЗОВИ „Х” ЗБОГ МУЧЕЊА

Страва и ужас које су доживљавали гледаоци његових филмова били су тек бледи отисак стварности иза сцене...

Напетост, неизвесност и понека изненадна застрашујућа сцена због које  је публика скакала са седишта у биоскопима, заштитни су знак филмова британског редитеља Алфреда Хичкока (1899–1980). По сопственом признању, највеће задовољство причињавало му је управо да кришом слуша и посматра преплашене гледаоце у замраченој сали током пројекције неког од својих трилера. Хичкок је волео да се с људима и њиховим живцима поиграва путем великог платна, али мање је познато да се његово необично понашање није ту завршавало. Умео је да буде духовит, али и окрутан, током снимања и приватно, а до те мере је био непредвидив у својим замислима како да насамари сараднике да су глумци и читава екипа стално морали да буду на опрезу.
   Тако су током снимања сцене бекства у филму „39 степеника” (1935) глумци Роберт Донат и Медлин Керол били једно за друго везани полицијским лисицама. Камера је све забележила како је договорено, али редитељ није желео да прекине забаву. Слагао је глумце да је изгубио кључ и оставио их тако везане до краја дана. Прилично непријатно, с обзиром на то да су се Донат и Керол на снимању упознали и први пут радили заједно. Глумица је добила и видљиве повреде на зглобовима због целодневног ношења лисица, па је шминкер касније морао да их сакрије. Донат је прошао још горе. Током рада на филму озбиљно се разболео и очекивао да ће му редитељ допустити бар неколико дана одмора. Хичкок је одбио, и још га терао да се не тресе толико од грознице док глуми!
   Крајње необични поклони такође су били Хичкокова посластица. Џералду ди Моријеу, оцу Дафне ди Морије која је написала „Ребеку”, послао је коња само да би видео колико ће му бити непријатно. У другој прилици, када му се камерман похвалио да више не мора да ложи јер је купио кухињу у којој је све на струју, редитељ је наручио неколико тона угља и послао их на кућни праг. Пријатељи који су долазили код Хичкока на вечере и забаве знали су да их сигурно чека нека нелагодност. Ако је знао да гост не воли јака алкохолна пића, кришом је додавао виски или неку другу „жестину” док се несрећнику не одузму ноге. Понекад би наложио да се јела служе обрнутим редом, па би тако вечера почела дезертом. А то што је сва храна с времена на време била плаве боје, почев од супе,  и то је био само део забаве.

Кошмари крхке плавуше

   Ипак, најомиљенија мета биле су му лепе младе глумице, главне јунакиње у његовим филмовима. Током снимања филма „Махнитост“ (1972) закључао је Елси Рендолф у телефонску говорницу, а затим тражио од пиротехничара да тај скучени простор напуни димом, тако да је унезверена дама стварно помислила да ће изгорети унутра.  Док је радио на „Психу” (1960), редитељ је тражио да му се уради што језивија лутка за покојну мајку Нормана Бејтса. Урађено их је неколико, а да би се уверио да је призор довољно шокантан, сваку лутку остављао је у гардероби глумице Џенет Ли. Сачекао би да уђе и упали светло, па је по јачини њеног преплашеног вриска знао која је деловала најстрашније.
  Колико год изопачено, све то не може да се мери са траумама које је претрпела Типи Хедрен, крхка плавуша која је са Хичкоком радила „Птице” (1963) и „Марни” (1964). У њеном случају шале нису биле безазлене. Редитељ је имао истинску жељу да се освети младој жени којој је једном приликом изјавио љубав а она га одбила. Глумица је много година касније описала те догађаје у аутобиографији. Осим што јој је отворено рекао да је воли, Хичкок је два пута насрнуо на њу у покушају да је на силу пољуби. Све је било безуспешно, па је одлучио да моћ покаже тамо где је ствари уистину држао под контролом – као редитељ.

ПОЛА ВЕКА ТРИЛЕРА

   Хичкок је свој први, неми, филм „Врт задовољства” снимио 1925. године. Уследило је још 68 остварења током каријере дуже од пола века. Међу најпознатијим трилерима су: „Ребека” (1940), „Озлоглашена” (1946), „Конопац” (1948), „Прозор у двориште” (1954), „Позови М због убиства” (1954), „Вртоглавица” (1958), „Север-северозапад” (1959), „Психо” (1960), „Птице” (1963).

    Снимање „Птица”, хорор-трилера чија гледаност ни данас не јењава, за Типи Хедрен била је права ноћна мора. Хичкок је строго забранио осталим члановима екипе да јој се обраћају или да је додирну, осим ако није било неопходно. То је била ситница у односу на оно што је уследило. Требало је да се снима сцена у којој подивљале птице нападају главну јунакињу, затворену у кући. Глумици су обећали да ће користити механичке животиње, да би је у последњем тренутку обавестили да то ипак није изводљиво.


                                   
Типи Хедрен у сцени из филма ''Птице'', иза камере све је било много горе

   Донете су праве птице које су тракама биле закачене за њен костим како би напад изгледао што стварније. Неке су просто бацали на њу. У покушају да се ослободе узнемирене животиње су почеле заиста да повређују несрећну глумицу. Била је пуна уједа и огреботина по лицу, врату, рукама. Ова агонија трајала је пет дана. Једном приликом у студио је свратио глумац Кери Грант и, када је видео колегиницу, само је запањено изговорио: „Ти си најхрабрија жена коју познајем.”
   Некако се овај кошмар завршио, али убрзо је уследио нови. Због уговорне обавезе била је приморана да глуми у још једном Хичкоковом филму – „Марни”. Редитељ је и даље био толико опседнут глумицом да је наручио да се изради маска по њеном лику како би је држао на полици у канцеларији. Осим тога, захтевао је да њена гардероба буде одмах поред, и да између њих буду врата која су му омогућавала да улази код ње кад му се прохте. Глумица је успела да одбије сва његова упорна удварања, али је тиме сопствену каријеру осудила на пропаст. Хичкок је, када су завршили са сарадњом, користио сваку прилику да је оцрни. Како је био много моћнији у филмском свету, Типи Хедрен није имала начина да се супротстави. Зато, после паклених искустава са Британцем, није успела да оствари ниједну запаженију улогу.

Дечак у затвору

   Аутори који су се озбиљније бавили Хичкоковом биографијом покушали су да нађу објашњење за његове сулуде шале, подметања и много озбиљније осветничке поступке. Претпоставља се да је један трауматичан догађај из његовог детињства оставио дубок траг и касније утицао на његово грозно понашање. О томе је и сам говорио у неколико интервјуа. Када је био петогодишњак, отац га је, после једног несташлука, послао у полицију с поруком коју је требало да уручи шефу станице. Полицајац је прочитао забелешку, и дечака затворио у ћелију. После десет минута га је пустио, уз мудру поуку: „Ето, сада знаш шта се дешава безобразној деци.”
   Хичкок се овог догаћаја увек сећао као највећег понижења у животу. Стручњаци верују да су му моћ и успех које је стекао као редитељ омогућили да то понижење, које га је стално тиштало, пребаци на неког другог. Додатни „окидач” могло је да буде и ћудљиво понашање његове мајке, која га је с времена на време терала да се исповеда крај њене постеље, нарочито ако пре тога није био послушан. Зато не чуди што је у више Хичкокових филмова приказан мушки лик који има необичан однос с мајком.

Број: 3415 2017.
Аутор: С. Лазић
Илустратор: Зоран Н. Ђорђевић