ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПОВРАТАК ИЗ МРТВИХ

После стравичног судара, око олупине је лежало троје људи, проглашених за мртве. Неколико сати касније испоставило се да то није баш тако...

Још није ни свануло када је Хитна помоћ у граду Карлтонвилу, југозападно од Јоханезбурга у Јужноафричкој Републици, добила позив. Неко је пријавио саобраћајну незгоду недалеко од града. У болници нису успевали да дозову неко возило. Сви су били по терену, била је ноћ, субота на недељу, тог 24. јуна ове године. То је значило много људи по клубовима, много алкохола и којечега другог, мноштво туча, понеку разбијену главу. На све то, како је млада клупска клијентела кренула ка кућама, почеле су и саобраћајне незгоде.
   Деловало је да је позив озбиљан. Помињали су мртве, повређене. Где ће, шта ће, него да се обрате некој од бројних приватних медицинских служби. Ови су били затрпани позивима, али су успели да нађу једно возило. И пред зору је то возило, уз сирене, јурило ка месту незгоде.
   Чим су изашли из града асфалтни пут претворио се у земљани. Возач је на једвите јаде избегавао рупе и рупчаге. Није једном морао нагло да кочи. Возило би се зауставило на ивици. Пажљиво би обишао, па поново на гас.
   Кад су коначно стигли, затекли су стравичан призор. Потпуно слупана кола преврнута у јарку. Около леже три тела, ту негде бауља још један човек. Очигледно је возач изгубио контролу, преврнуо се. На све то, однекуд је налетело још једно возило хитне помоћи,  превозећи пацијента из другог места. Комби се закуцао у аутомобил, одбацио га у јарак. Тада је из возила испало троје путника. Возач је једини био везан, што му је спасло главу.
   Избауљао је из олупине и унезверено ходао около. Амбулантно возило препречило се насред пута. Нико није могао да изађе, врата су била заглављена од ударца. Такав призор затекла је екипа из Карлтонвила.
   Болничари и лекар излетели су из возила. Један од њих покушао је да приђе возачу, али је овај почео да бежи. У шоку, није дозвољавао ником да му приђе. Болничар га је једва стигао и одвукао до возила. Човек је био крвав, жалио се да га боле ребра. За то време, остатак екипе покушавао је да помогне другим унесрећенима. Ишли су од једног до другог на земљи. Покушавали да их покрену, да дођу до било каквих знакова живота. Узалуд. Две жене и мушкарац лежали су непомично. Болничари су проверавали пулс, дисање. Примењивали су технике оживљавања. Ништа. Нико да дâ знак, да макар осете пулс.

Приликом једног од покушаја лекар је приметио да ка њему јуре нека светла. Аутомобил јури право на њих. Ако нешто не предузму, сва је прилика да ће још неко да страда. Подигао се, потрчао у сусрет светлима, махао рукама као суманут. Онај из аутомобила укочио је у последњем тренутку.

   Пошто га је зауставио, могао је да се врати унесрећенима. До тада, сви су били свесни да су људи заправо мртви. И поново светло из даљине. Поново неко јури. Овог нису успели да спрече на време.

Док је медицинска екипа хватала залет ка оближњем јарку, светла су била све ближа. Како су ускочили у ров поред, тако је поред њих пролетео аутомобил, све уз сирену и бесне псовке возача. Коначно су схватили да неко од њих мора да изађе напред, на пут, и да упозорава возаче. Много њих враћа се из ноћног живота, док примете гунгулу на путу, број страдалих знатно ће се повећати. Један од техничара преузео је задатак. Отрчао је неколико стотина метара и махао долазећим аутомобилима. Успео је да их преусмери.
   За то време његове колеге су и даље покушавале да помогну повређеним људима. Не вреди, нема пулса, нема дисања. Људи су мртви. Када је коначно стигло појачање, затекли су три тела прекривена сребрнкастим ћебадима. Није им остало друго до да их спакују у возила и пребаце у болничку мртвачницу.

Они на пријему већ су огуглали на такве призоре. Мртваце су проследили у мртвачницу, а двојица лекара ставили их на колица, па у фрижидер. Те ноћи било је доста инцидената, па су им „муштерије” довозили као на траци. Ови из саобраћајке мало ће да попричекају, док стигну на ред.
   Неколико сати лекари нису стали. Обављали су обдукције. Коначно је дошао ред и на тројку с пута. За њих су морали да одраде све предвиђено, било је важно да се сазна како су погинули. Све... степен повреда, цела обдукција, записник. Да их пожуре, полицајци су неколико пута улазили у обдукциону салу. И њима је стало да се посао заврши што пре, да могу да закључе записнике. Лекари су радили једног по једног. Жена, па мушкарац. Смртоносне повреде задобили су приликом испадања из аутомобила. Није било никакве сумње. Један лекар радио је обдукцију, други је водио записник и све уносио у смртовницу.
   Отворили су фрижидер и извадили и трећу жртву. Жену су пребацили на сто. Један лекар већ је почео да попуњава смртовницу. Уносио је основне податке. Други је већ дохватио маркер. На лешу је исцртавао линије које ће касније да следи скалпелом. Потпуно рутински. Радио је то већ много пута. А онда, када је маркером прешао преко груди, учинило му се да се грудни кош подиже. Застао је. Не, то није могуће, ово је мртвачница, њихови пацијенти се не померају. Мора да умишља, већ је уморан. Наставио је. И поново је имао утисак да се груди подижу и спуштају. Мало, готово невидљиво, али се подижу. Застао је. Маркер је пао на под. Дрекнуо је:
   – Жива је!
   Колега је готово одскочио од стола на коме је попуњавао папире. Ко је жив, како жив? Жена, она коју су управо извадили из фрижидера. После неколико сати. Она коју су сатима уназад болничари прогласили мртвом. Сада дише. Једва, али дише.
    Још једном су проверили. Јесте, груди се једва видљиво подижу и спуштају. Однекуд се створило и огледалце, које су јој ставили пред лице. Маглило се. Један од лекара брзо је отрчао по помоћ, док је други несрећницу покушавао да одржи у животу. Покушавао је да се сети свега што је научио на факултету, свих могућих и немогућих техника које се примењују у таквим приликама. Додуше, он лично никада није морао да обнавља знање, некако му је у природи посла да своје пацијенте не оживљава. Ово је био изузетак.
   Зачуо је брзе кораке кроз ходнике. Улетела је гомила лекара и сестара. Жена је и даље била у несвести, али је дисала. Сви су то потврдили. Исто су очитали и уређаји на које су је одмах прикључили. Пребацили су је на друго одељење. Била је то вероватно једина жена која је у мртвачницу ушла мртва, а изашла жива.
  Неколико недеља касније, још је била у лошем стању, али жива. Када је коначно дошла себи, ничега се није сећала. Можда је и боље, него да памти поглед на фрижидер мртвачнице. Изнутра.