Београд кога више нема

ПОСЛЕДЊИ ДВОБОЈ У БЕОГРАДУ

Кад је од Симе поштара сазнао да је његов противник у послу преплављен понудама, господин Стојић је одлучио да с њим подели мегдан...

Три године пошто је Први светски рат протутњао Балканом, Београд је постао поприште још једног сукоба. У овом, додуше, није било крви, мада је у једном тренутку изгледало да без ње неће проћи, али је зато био жесток и немилосрдан. Водила су га, до последњег даха, два љута непријатеља, господа Стојић и Срећковић, борећи се за наклоност београдских госпођица. Не због тога што су били неки срцоломци, већ из сасвим других, практичних разлога. До рата је дошло због пара које су се зарађивале подучавањем у окретним и другим играма.
    Сукоб два најугледнија и најчувенија учитеља играња у Београду почео је оног часа када су одлучили да се баве истим послом, али се заоштрио у зиму 1921. године. До тада тихи рат, који је протицао углавном у међусобним оспоравањима, избио је на видело на традиционалном официрском балу када је господин Стојић, пун себе, заједљиво добацио господину Срећковићу, и то пред два капетана и једним мајором, да има две леве ноге. Овај је хладно узвратио да је то мање страшно него патити од недостатка слуха.

Ноћ без сна

   Рећи једном танцмајстору, и то јавно, да нема слуха пред мајкама и очевима можда будућих ученица, била је увреда преко које се није могло тек тако прећи. Ипак, господин Стојић је сачувао присуство духа и без речи, али уз видљив презир, окренуо леђа господину Срећковићу и, играјући, одмакао се у други крај дворане. Ма колико се трудио да то сакрије, вече му је било упропашћено, па је отишао кући раније него што је намеравао. Целе ноћи сан му није долазио на очи, а у зору је заспао чврсто решен да се освети.
   Ни господин Срећковић није баш најмирније спавао. Зар њему, таквом играчу, да кажу да има две леве ноге? Такву увреду није могао да отрпи.
   Следећег дана хладно фебруарско јутро помогло му је да разбистри мисли и види како ће да се обрачуна. Сетио се: у томе су могли да му помогну новинари. Од тог часа он је од јутра до мрака обилазио омиљена места најбољих градских пера, што је завршило бројним чланцима у којима се хвалило његово умеће.
    Узалуд је господин Стојић изјављивао, где год је стигао, да је он најбољи. Ништа му није вредело кад није писало у новинама. А онда је од Симе поштара сазнао да је његов супарник преплављен позивима за подуку. Одлучио је да сместа предузме нешто. Само шта, питао се, кад међу новинарима није имао пријатеља. Зато је морао да смисли нешто што ће одјекнути, учинити да се и његово име нађе на страницама штампе.

Мајстор против мајстора

   Све празнији новчаник деловао је врло подстицајно. Мозгајући шта да уради, господин Стојић дошао је до закључка да би позив на двобој био сјајна ствар. Једина мука била је у томе што се није баш понајбоље сналазио с оружјем, а ужасавао се и од самог погледа на њега. Сабљу, рецимо, никад није ни узео у руку. Пошто је добро размислио, схватио је да су једино оружје на које је могао да рачуна његове – ноге. Попричао је о томе и сагосподином Перићем, најбољим пријатељем. Човек је био одушевљен. Дивно, величанствено, узвикивао је и понудио се да лично срочи позив на двобој.



   Тако је у новинама освануо чланак којим се грађанство обавештавало да ће 7. фебруара у сали хотела „Касина” два угледна танцмајстора укрстити ноге не би ли једном занавек показали који је бољи. Двобој је заказан за десет сати пре подне. И заиста, у назначено време, два љута противника, одевена с великом пажњом и окружена сваки својим пријатељима, нашла су се један наспрам другог. Око њих је стајало толико света да је почетак „боја” морао да буде одложен док се не заведе неки ред и музичари не пробију до подијума.
    Било је скоро једанаест сати кад је коначно судија, господин Лебедински, дао знак да „двобој” може да почне. Оружје је први потегао господин Стојић који је узео за руке госпођицу Васансову и с њом заиграо полку. Браво, викали су му пријатељи у знак подршке. али чуло се и понеко Уааа! с противничке стране.
   После неколико тактова оркестар је престао да свира. Ред је био на господина  Срећковића који се, на своју несрећу, није досетио, попут свог противника, да и он позове неку даму.
   – Шта сад? – питао је у очајању.
   – Замолите за игру госпођицу Васансову! – одговорио му је судија, али господину Срећковићу тако нешто није падало на памет. Зар са партнерком оног дрзника да показује своје умеће?
   Кад је неко из публике добацио да узме столицу и заигра с њом, био је већ на ивици очајања. Срећом, једна дама из публике притекла му је у помоћ.
    Господин Срећковић дао је све од себе трудећи се да остави што бољи утисак, али и он је морао да се суочи с неколико повика Уааа!
   Видећи да је публика подељена, а будући и сам неодлучан, судија је помислио да би било добро, тек да се види ко носи превагу, да сучељени танцмајстори испричају све што знају о овој игри.
    Први је почео господин Стојић:
   – Као што сте видели, полка се игра на прстима, а играч се креће лево и десно…

Аплаузи и звиждуци

    Пре него што је завршио реченицу, из публике се зачуо смех. На то је учитељ играња поцрвенео и муцајући додао да је полка први пут одиграна у 14. веку, што његовом противнику сигурно није познато.
    На овај крунски доказ површности и необавештености, господин Срећковнћ ни реч није рекао. Било му је испод части, те је предложио судији да се окршај настави искључиво игром а не причом.
   – У реду – сложио се судија Лебедински – да наставимо мазурком!
   – А, то нипошто! – успротивио се господин Срећковић који је, по цену живота, желео да покаже како сјајно игра кадрил.
   Схвативши брзо да је мазурка слаба тачка његовог непријатеља, господин Стојић је сигурним кораком, елегантно, повео своју даму по сали. Већ после три-четири такта свима је било јасно да је он прави уметник у извођењу ове игре, те је судија дошао до закључка да не треба дангубити. Најавио је кадрил. И мада је ова игра као „оружје” увршћена на захтев господина Срећковића, показало се да он не само што није вешт у њој, него ју је помешао с валцером. То је, разуме се, изазвало злурад осмех на лицу противника.
    И док је навијачки расположена публика звиждала обојици – једном због незнања а другом због понашања – господин Лебедински је најавио уан-степ.

Бостон је одлучио

    Упркос прибраности, господин Срећковић био је принуђен да призна да још није овладао овом игром. За разлику од њега, Стојић је имао чиме да се подичи: врло лепом игром придобијао је све присутне.
    Уследила је нова промена и фокстрот. Већ упадљиво блед, господин Срећковић направио је неколико окрета и стао као да не зна како ће даље. Стојић се, напротив, толико занео у игру да је судија морао да га вуче за рукав не би ли га зауставио. Исто се десило и с тангом. Савршено изведене фигуре изазвале су опште одушевљење и аплауз који је добио његов противник био је довољан да се господин Срећковић сасвим обесхрабри и одбије да направи иједан покрет.
    Оркестар је затим засвирао максис и он је покуњено признао да још није научио кораке те игре. Стојића, опет, ноге нису држале, поцупкивао је нестрпљив да најзад „покопа” противника.
    Публика више није била подељена као на почетку. Сваког трена било је све јасније ко је у овом двобоју бољи. И док је господин Стојић ликовао, Срећковић се горко кајао што је пристао да прихвати изазов. Све је ишло лоше да горе није могло, па му је преостала само нада да ће ускоро, чим се глас о исходу овог необичног двобоја пронесе чаршијом, изгубити муштерије. И док је он те црне мисли преметао по глави, судија је најавио бостон...
    Ноге су му биле као од олова, дах кратак, али он је храбро покушавао да сустигне музику и сачува добар глас. Од тога, на његову несрећу, није било ништа, те је покуњено, захваливши се својој дами на великодушности и помоћи, напустио поприште. Тако је, забележила је ондашња штампа, окончан последњи двобој у Београду.