Беспосленима улаз дозвољен

ПОКУДЕ И ПОХВАЛЕ ЛЕЊОСТИ

Мада је многи осуђују, сматрајући да је почетак свих порока, неки тврде да је она отац (где ли је мајка?) напретка... Где смо ми ту данас?

Да лењост има неке везе са одбијањем човека да одрасте, као и са осећањем потиштености, веровао је немачки филозоф Имануел Кант (1724–1804) који је написао:
   „Лењост и малодушност узроци су што толики људи (мада их је природа одавно ослободила туђег вођства) ипак радо доживотно остају неодрасли, као да је другима лако да им буду старатељи. Тако је удобно бити недорастао!”
   С једне стране стоје „похвале” лењости као узроку сваког греха, док са друге стижу све саме похвале лењости и доколици. По мишљењу многих истакнутих мислилаца, да није било доколице, не би било многих паметних ствари на овоме свету. Јер, доколица је стање које храни нашу машту и развија стваралаштво...

Проглас родитељима

   У сваком случају, јасно је да је лењост данас тешко тачно објаснити и раздвојити од појава које су обележје савременог доба. Међу њима су и потиштеност, досада, „радна неделотворност”, „менаџерска болест”, зависност од рачунара.... Кад смо већ код рачунара, свакако треба поменути истраживање недавно спроведено у италијанском граду Арецу у Тоскани. Истраживањем је обухваћен велики број деце узраста од петнаест година која свакодневно проводе бар неколико сати пред рачунаром, играјући се или гледајући телевизију. У сваком случају, не крећу се.
   Научници су дошли до запањујућег сазнања: код таквих малишана знатно је смањено лучење хормона мелатонина одговорног за сан и, што је још важније, за – раст. Дакле, деца која по цео дан седе испред телевизијског или рачунарског екрана, недовољно и лоше спавају и не расту. Довољно је, међ тим, само седам дана потпуног „телевизијског поста” да би мелатонин поново почео да делује. Стога су својевремено италијански научници упутили неку врсту прогласа родитељима да бар током лета ослободе децу ове тешке и опасне зависности.
   Али, упитаће се неко, да ли је седење пред рачунаром доколичарење, тачније,  знак лењости? Па, посао милиона људи данас се везује управо за рачунар... И то је потпуно тачно. Изгледа као да не постоји јасна, лако уочљива граница између доколице и стваралаштва, односно онога што изазива лењост, али уједно и поспешује машту. Хришћанска мисао је, додуше, недвосмислена: лењост је грех и, као таква, за сваку осуду.

                                                                                                 ВАЈЛД И ДОСИТЕЈ

„Рад је прибежиште за оне који немају паметнија посла”, јогунасто је тврдио чувени писац Оскар Вајлд (1854–1900).
   Чини се да би се с њим тешко сложио наш просветитељ Доситеј Обрадовић (1739–1811) који је, по свој прилици, нерад сматрао великим грехом: „Неима ти срамотнијег ни хуђег заната од дангубице, беспослице и лености...”

 
   Апостолу Павлу приписане су речи да онај ко неће да ради не би требало ни да једе. Стари Грци, пак, сматрали су да је доколица неопходна за размишљање.
   У ствари, као да су били свесни двоструког значења доколице јер је у грчком језику иста реч означавала и лењивца и брзог, односно спретног. Арг је био син Зевса и Ниобе и први је гајио жито. Имао је очи и са предње и са задње стране и никада није спавао будући да је очи могао редом да одмара. Другим речима, није ленчарио. Исто име носи и Одисејев пас познат по брзини. Међутим, аргос је израз који Хомер употребљава за лењу, трому и дебелу животињу.
   Платон, на пример, користи исти израз за особу „имуну на рад и напор”. Плиније Млађи сматрао је да је „слатка доколица” (jucundum nihil agere) божански дар, а Вергилије, римски песник, да је лењост услов за најузвишенија размишљања. Ту је и Марко Тулије Цицерон који је написао и ово:
   „Не сматрам слободним човеком онога који се с времена на време не препушта доколици."
   Прескочимо низ векова и сетимо се мисли једног социјалисте, Пола Лафарга (1842–1911) који је написао есеј „Право на лењост”. Он је веровао да је радничка класа опседнута неком врстом лудила, а то лудило није ништа друго до љубав према раду! По његовом мишљењу, рад доводи до умног и телесног пропадања. У „Похвали лењости” из 1932. године британски филозоф Бертранд Расел каже да је „радни морал морал робова, те модерном свету робови нису нимало потребни”. Виктор Иго (1802–1885), француски писац и песник, сматрао је да лењивцем не може да се сматра особа обузета својим мислима будући да постоји и видљиви и невидљиви рад...

Моја кућица, моја робијица

   Али, како да у данашњем времену разликујемо лењивце од вредних, односно стваралачки настројених особа када се готово све мери опипљивим вредностима или, боље речено – користољубљем. Стваралачка доколица врста је „умног рада” који храни нашу машту. Човек може напорно да ради и док лежи. То је данас тешко прихватити иако не би баш могло да се каже да су сви вредни... Извесно је да све врви од справа и направа које подстичу лењост. Модерни менаџери, на пример, као да не знају шта значи попити кафу на миру.
   За њих је спољни свет искључиво њихова кућа којој се увече враћају исцрпљени и преморени. Они никада немају времена за биоскоп, концерт или годишњи одмор, чак ни за разговор с пријатељима. Оптерећени послом, живе у некој врсти психичке касарне. Наравно, несрећни су јер је њихов живот ограничен, скучен. Затворени су у својој канцеларији и, што је најгоре, после извесног времена проведеног у таквим условима, пресушују и њихове замисли. Постају неделотворни. Можда је само питање дана када ће се претворити у потиштене лењивце.
   Али, има и правих очигледних лењиваца које је лако препознати. Ученик једне београдске школе „помирио се са судбином” да ће имати слабу оцену из физичког јер га је током школске године мрзело да облачи дрес и патике:
    „Да се свлачим кад сам се јутрос једва обукао? Да вучем патике са собом у кеси? Упишите ми слободно кеца...”
    Једна новобеоградска дама свакога дана купује себи нове најлон чарапе јер је мрзи да опере оне које је носила претходног дана. Кад већ мора да пере блузе и џемпере, чарапе ваљда не мора! Ипак, нису ни сви лењи за све. Неко не воли да пере судове, али ужива у томе да пегла. Други би радије свирали гитару, а не би учили школско градиво, и тако редом..
   Због све бржег ритма живота, лењима сматрају многе људе чији радни учинак није онако велики као што се то данас очекује. Мода муњевитог живљења обузела је и младе људе. Сви јуре, кобајаги раде. А да ли заиста раде? Очевидно је да су кафеи пуни гостију, дискотеке такође, плаже крцате... Рецимо, у знак сећања на познатог кантаутора Фабриција де Андреа (1940–1999), пре петнаестак година у средњим школама у Ђенови одржани су течајеви „слатке доколице” будући да је управо Де Андре био поборник таквог начина живота. Неки психолози сматрали су, тада, да младима треба вратити смисао за полагано, разложно размишљање, како би се боље снашли у животу и мудро изашли на крај с недаћама. Музика Де Андреа у томе им наводно помаже.

Сањајући Обломова

    Чини се да нас такозвано учење о „суперактивном” животу који обухвата чак и најузвишенија људска осећања напада са свих страна. Доброћудног и спорог ленчугу Обломова, јунака романа Ивана Александровича Гончарова (1812–1891), припадници млађих нараштаја могли би да сматрају и научнофантастичним ликом. Времена је данас изгледа све мање и зато свакога тренутка треба нешто радити, а пре свега бити – користан. Када је недавно један узбуђени господин признао некој дами да му је живот постао неподношљив  јер на њу мисли и дању и ноћу, односно и на јави и у сну, ова се само охоло насмејала и рекла:
   „Молим вас, не давите ме тим глупостима! Јасно вам је да сте обичан доколичар. Па, какве користи имам од тога што ви мислите на мене?”
    И заиста, таква корист не може да се мери. Што би стари Индијци рекли: маштања ленштине не вреде ништа више од потонулог ћупа... Амерички психолог Мел  Ливајн каже:
    „Прави лењивци су они људи који себи стално обећавају да ће урадити ствари које никада неће урадити. Они прво разочарају себе, па тек онда друге људе.”
    Било како било, иако је о човек рођен с несумњивим радним и стваралачким способностима, одувек је сањао о томе да се одмори, да не ради. Француски филозоф и енциклопедиста Жан-Жак Русо (1712–1778) ипак је имао право када је рекао да сви радимо како бисмо заслужили одмор. Другим речима, нерад, па и лењост, претварају нас у вредне раднике.