ЖИВОТ (НИ)ЈЕ БАЈКА – ВЕРНЕР ХЕРЦОГ, филмски редитељ

ПОХВАЛНА ЛУДИЛА КРАДЉИВЦА КАМЕРЕ

Студијски амбијент с прецизно постављеним рефлекторима и добро уиграном екипом значили су за Херцога убиство сваке спонтаности. Дивљина, често врло непредвидива и опасна, постала је његов омиљен декор.

Сопствени животни пут укратко је описао као „слалом у непознато”. Тако је снимао и филмове. Увек радије у природи него ограничен зидовима студија, са сценаријем написаним за свега неколико дана, са глумцима који су готово увек били изложени опасностима на снимању због његових лудачких захтева. „Герилска тактика је најбоља”, умео је Херцог да  одбруси онима који су сумњали у његове редитељске способности.
   Наклоност ка посебности, спонтаности и хаосу која је обележила његову вишедеценијску каријеру, Немцу није била страна ни у приватном животу. Ретко који уметник може да се похвали да га је погодио залутали метак током интервјуа, или да је појео своју ципелу зато што је изгубио опкладу, или да је прешао 500 километара пешице како би посетио болесну пријатељицу.  Све је то био део потраге за „узбудљивом истином” од које и даље не одустаје.



   Данас се Вернер Херцог сматра једним од најутицајнијих редитеља немачког „новог таласа“, па не може а да не зачуди чињеница да као дечак, до своје дванаесте године, није одгледао ниједан филм. Рођен у Минхену 1942. године, у јеку Другог светског рата, детињство је провео у дому без текуће воде, телефона, радија. Музика му је била непознаница, а за постојање биоскопа сазнао је захваљујући пројекцији филма у школи.  Једно време покушао је да буде узоран млади католик, но тај занос је био пролазан. Није нашао бога, али  зато је у једном тренутку осетио да жели да прави филмове.

Без књиге снимања

   За почетак му је, тврдио је, било довољно да прочита неколико страна енциклопедије да би разумео шта значи бити редитељ, а да би себи набавио основно оруђе за рад, морао је да се ода лоповлуку. Своју прву камеру формата 35 милиметара украо је у минхенској „Школи филма“. За њега то није било кривично дело, већ је, како је сам касније објаснио, сматрао да је имао природно право да поседује омиљену играчку. Тако је почело његово филмско путовање, али и друге пустоловине и лутања која су га одвела до најудаљенијих крајева света.
   Херцогов приступ уметности увек је био такав да чак ни они који су га отворено презирали нису могли да му оспоре оригиналност и даровитост.
   „И његови промашаји су спектакуларни“, рекао је једном приликом француски редитељ Франсоа Трифо.
   Немац је презирао и нападао све оно у чему је видео буржоаски модел понашања. Важећа друштвена правила за њега нису постојала. Веровао је да филм нема толико везе са реалношћу, колико с нашим заједничким сновима. Зато је најчешће снимао очаравајуће приче о човеку, природи и поезији. Додуше, остварење „И патуљци почињу мали“ (1970) не уклапа се сасвим у ту поетику. Многи критичари препознали  су у заплету о побуни малих људи, затворених у казнионици, скривене политичке поруке, па је Херцог јавно оптужен да је фашиста.
   Студијски амбијент с прецизно постављеним рефлекторима и добро уиграном екипом значили су за Херцога убиство сваке спонтаности. Дивљина, често врло непредвидива и опасна, постала је његов омиљен декор. Није му сметало што је због ње два пута боловао од маларије, или што је јео живе црве како би боље осетио како ће се глумац у његовом филму борити за опстанак. Књигу снимања никада није користио. Веровао је да је она измишљена због кукавица које немају поверења у своју машту и које ће увек остати робови правила. Случајности стварају добар кадар, не планирање. Зато је је глумцима ретко дозвољавао да увежбавају сцене. Волео је када греше и кад ненамеравано понашање изазове спонтану реакцију. И то је имало везе са његовим чврстим уверењем да филм има сопствени живот и карактер.  

ДЕЛО

   Током богате каријере Вернег Херцог снимио је 68 филмова и написао 55 сценарија. Многе од њих је сам продуцирао. Осим поменутих, међу запаженијим остварењима су: „Земља тишине и мрака“ (1971), „Тајна Каспара Хаузера“ (1974), „Земља у којој сањају зелени мрави“ (1984), „Мој најбољи пријатељ“ (1999), „Непобедив“ (2001), „Сине мој, сине мој, шта си учинио“ (2009),  „Зли поручник“ (2009), „Улазак у пакао“ (2016).

   Исту дозу преданости очекивао је од целе екипе. Глумци нису увек били одушевљени његовим замислима. Током снимања филма „Агире, гнев божји“ (1972) пробијали су се кроз перуанске прашуме и живели у колибама као домороци. За потребе филма „Срце од стакла“ (1976) редитељ је захтевао да се глумци подвргну хипнози да би доживели стање свести сељака које ће играти. Ради аутентичности, одбијао је да користи специјалне ефекте, макете и остала холивудска помагала.
   Тако се изродила фантастична замисао да у једној сцени његовог гласовитог филма „Фицкаралдо“ (1982) преко планине превуче прави брод од 340 тона! Том приликом многи су били повређени. Кинематограф је замало остао без шаке, другог члана екипе ујела је отровна змија, па је био приморан да себи исече стопало тестером, гневно племе напало је  једног дана филмски камп и погодило стрелама неколико несрећника који су се ту затекли. Како су се непријатности низале, тако је и Херцог почео да губи стрпљење, а помало и здрав разум, јер је у једном тренутку обесхрабрено рекао:
   „Не би требало више да снимам филмове. Боље да идем у лудницу.“

Припитомити звер

   Захваљујући овим пустоловинама, редитељ је временом стекао углед човека који не пристаје на компромисе и који остварује своје замисли ма колико звучале надреално. Сарадња са њим понекад је била права агонија, ако је веровати сведочењу Клауса Кинског. Немачки глумац био је и сам озлоглашен  због преке нарави и испада на снимањима, али је лудило достизало врхунац управо када су Херцог и Кински радили заједно.  Глумац често није желео ни да саслуша редитељева упутства пре снимања сцене. Вербални сукоби били су уобичајени, а кад су долазили до тачке усијања, потезало се и оружје.
   Током боравка у Перуу, један мештанин чак је понудио Херцогу да убије арогантног глумца. Пушка је на крају завршила у рукама редитеља, који је објавио екипи да ће пуцати у Кинског, а затим и у себе, ако глумац стварно напусти снимање, као што је често претио. Да из сталних сукоба може да се изроди нешто велико, управо су доказ ова двојица уметника –заједно су снимили пет одличних филмова: „Агире, гнев божји“ (1972), „Војцек“ (1979), „Носферату“ (1979), „Фицкаралдо“ (1982), „Кобра Верде“(1987).
   „Морао сам некако да припитомим ту дивљу звер“, рекао је Херцог касније у једном од интервјуа.
   Документарни филмови значајан су део његовог стваралаштва  и потрага су, како је редитељ истакао, за дубљим истинама. На том путу опет се свесно излагао опасностима. Опчињен човеком који је одбио да напусти град у подножју вулкана пред ерупцију, Херцог је зграбио камеру и брже-боље му се придружио. Снимао је напуштене улице, залутале животиње, и није се плашио да приђе близу гротла које се злослутно димило. Тако је настао документарац „Суфријер“ (1977). Вулкан је после неколико дана ипак утихнуо. Херцог је на филмско платно пренео и драматичне исповести осуђеника на смрт („Улазак у амбис“, 2011), као и причу о активисти који је годинама лета проводио на Аљасци, живећи са медведима, да би скончао управо у канџама гризлија, заједно са девојком („Човек-гризли“, 2005).
   Стварао је, и наставља да ствара уметност отвореног ума, без задршке, надахнут људима и пределима који га окружују. Јавне похвале никада га нису нарочито занимале. Самоуки редитељ имао је обичај да каже како се о филму учи у циркусима и на сеоским вашарима, не на академијама. Иако је одлучио да повремено држи семинаре студентима, јасно им је дао до знања шта их чека:
   „Ова школа није за особе слабог срца. Намењена је онима који су путовали пешице, који су радили као избацивачи у стриптиз-баровима, или као надзорници у лудницама. Укратко, ово је школа за људе који осећају поезију“.