НОЋ

ПОД БОМБАМА

Прича о бујтарима, панонским керовима једне породице на салашу у Барањи

Причу старе госпође чуо сам у једној од оних дугих и изгубљених ноћи крајем двадесетог века, док су ракете крстариле над Београдом тражећи своје циљеве, а ми седели у мемљивом склоништу. Говорила је тихо, а прекидала је само док би марамицом брисала сузе. Сви смо је пажљиво слушали, чак су и деца престала да плачу.
   – Мој отац Шимон, иако пореклом Јеврејин, није био ни трговац, ни златар, а ни зеленаш, био је паор и чобанин. Наш салаш био је у Барањи, на ивици панонске пусте, где се Дунав разлива у стотине рукаваца, плавећи и остављајући иза себе мочварне ритове и зелене пашњаке. Отац је имао моју мајку, брата и мене, салаш, стадо оваца, једног магарца и пет бујтара.
   О тим бујтарима, панонским керовима, хоћу да вам причам.  

Лежали би крај оца, док он дрема у хладу бреста, а овце пландују сите и напојене недалеко од бунара са високом ђермом. Бујтари би чекали да се отац пробуди и да им да знак да покрену стадо. Овце су преживале и чекале да их магарац Пишта поведе у торове на нашем салашу. Мајка, брат и ја чекали смо оца, бујтаре, стадо и свеже млеко.
   Кад ужарена небеска кугла повуче своје стреле и порумени као куглоф из рерне моје мајке, отац би протрљао лице, напио се воде из чутуре и устао. Бујтари би и даље лежали, махали црним реповима, смеђим окицама гледали у оца и чекали знак. Е, тај очев знак, та команда његовим керовима, била је тајна. Никад и нико није видео, а ни чуо, како се и на који начин споразумева са њима. На очев тајни знак скочили би сви истовремено и јурнули ка магарцу. Пишта би се лењо подигао и онако бунован зверао около, а бујтари би га бучним лавежом усмеравали на пут ка нашем салашу. Кад стадо оваца, предвођено Пиштом и његовим прапорцима, крене широком пустом, керови би се вратили газди и, очекујући награду, весело махали реповима. Отац би их задовољно погледао и рекао – Бујтар, остра, а они би се, пресрећни, постројили иза њега.
   Бујтар је било име свих његових керова, а реч „остра” био је позив да крену за њим. Те две речи биле су једине речи које је отац икад изговорио својим бујтарима и нихова највећа награда. Очеви керови своју храну нису доживљавали као награду, она је била њихово право, њихова заслужена надница. Током испаше, храна им је била млеко, али не помужено – бујтари су се хранили сисајући овце које су остале без јагњади, увек и само оне без јагњади.
   Понекад би се Пишта замислио и(ли) задремао и повео стадо на погрешну страну, отац не би рекао ни речи. Само би дао свој тајни знак, бујтари би потрчали и као јато кондора у бришућем лету усмерили Пишту жељеним правцем. Како су бујтари знали којим правцем у широкој пусти отац жели да усмери стадо такође је остала тајна.
   У сумрак би се пустом разлегла песма о Дунаву, равници и чардама. То отац пева и песмом нам јавља да је близу и да отворимо капију. Нешто касније чујемо прапорце и блејање стада. У двориште први улази Пишта, за њим овце и на крају јагањци. Бујтари трче око стада, пазе да неко јагње не заостане и весело лају.
   То је био мој свет у коме сам срећно и сигурно одрастала.

Ни брат ни ја нисмо ишли у школу, најближа је била километрима далеко. Мајка нас је сама подучавала. Писање и рачун вежбали смо на тамнозеленој таблици. На једној њеној страни биле су уске и широке линије, ту смо писаљком исписивали слова, а на другој страни били су квадратићи, у њих смо уписивали бројеве. Из дебеле књиге мајка нам је читала приче Соломунове и Песму над песмама. Петком увече отац и мајка поздрављали су се са „Сабат шалом”, суботом мајка није кувала, а отац је обављао само најнужније послове око стада. Уместо вина на сабат је пио палинку, домаћу ракију од кајсија, шљива и вишања. За Божић и Ускрс фијакером смо ишли у Мохач, у католичку цркву. Шимонов отац, а наш деда Арон, прешао је крајем деветнаестог века из јудаизма у хришћанство и променио презиме. Сви смо били крштени, али стара вера и обичаји су сачувани.
   Једног дана очева песма је утихнула. Питали смо мајку зашто отац више не пева.
   – Рат је и људи гину, није ред да се пева, одговорила је мајка.

Рат је био далеко од нашег салаша. Понекад су салаш прелетали авиони и негде далеко, преко Дунава, истресали свој смртоносни товар. Да рат траје већ три године знали смо само по томе што отац три године не пева и што се наше стадо смањује. Отац је јагањцима и овновима плаћао наш мир и наше животе.
   Ревносни службеник команде Вермахта у Печују, почетком четврте године рата, открио је у старим црквеним књигама да је наш деда Арон променио и своје презиме и своју веру, а да његов син Шимон, са женом и децом живи на салашу на ивици пусте.
   Камиони су дошли у рано јутро.
   Немачки војници су оца, мајку брата и мене везали жицом за стубац на трему, а затим су једну по једну овцу изводили из тора и клали. На крају су заклали и Пишту, нашег већ остарелог магарца. Мајка, брат и ја смо плакали, а отац је окамењеног лица само гледао. Бујтари су лежали крај очевих ногу, бесно режали и чекали очев знак да нападну кољаче. Како знака од оца није било, режање се претворило у болно цвиљење, а тела су им дрхтала. Бујтари су за својим стадом и за Пиштом туговали и душом и телом. Кад су све овце поклали, њихова крвава и још топла тела убацили су у један камион, нас четворо у други, а онда су запалили и торове и кућу. Пламени језици додиривали су небо, бујтари су сумануто трчали око огромне буктиње и избезумљено завијали. Камиони су кренули, а бујтари за њима. Војници су испалили рафале и погодили три од пет очевих керова. Преостали су наставили да трче за камионима, један је јурио на три ноге и заостајао.
   На железничкој станици у Мохачу, док су нас укрцавали у вагоне, последњи очев бујтар се однекуд прикрао и лизао очево крваво стопало. Тешка војничка цокула погодила га је у слабине. Воз је кренуо. Последње чега се сећам из краја мог детињства је очев верни бујтар, како исцрпљен трчи поред нашег вагона. 

У логору су нам првог дана на подлактице истетовирали бројеве. Мајка је, као да нас на нашем салашу подучава, рекла да је мој број најмањи, братов за један, њен за два, а очев за три броја већи од мог броја. Још је рекла, ако нас раздвоје, да то запамтимо. Раздвојили су нас истог дана. Мајка и отац одведени су у радни камп и никад их више нисам видела. Брат и ја спроведени смо у помоћне, медицинске бараке.
   Мој брат није имао среће, распоређен је у групу на којој су нацисти испитивали нову врсту бојних отрова. Страдао је после десетак дана.
   Ја сам, ето, преживела. Болна сећања на логор сам потиснула, а сачувала само лепе успомене на оца, мајку, брата и детињство на салашу.

Сада, у овим немирним ноћима док бомбе падају на град, поново чујем тужно завијање очевих бујтара док наш салаш гори и видим влажне смеђе очи оног последњег, како трчи уз воз који нас вози у пакао.
   Тишина мемљивог склоништа, док су ракете крстариле над Београдом тражећи своје циљеве, била је готово опипљива.

Број: 3503 2019.
Аутор: В. Стојковић
Илустратор: Драган максимовић