Опроштај без покрића

ПИСМА У ЦИПЕЛИ

Када јој је књижевна каријера кренула низбрдо, америчка списатељица Ли Израел открила је да јој кривотворење много боље иде од руке

Знала је да је ђаво однео шалу 1993. године када се суочила са двојицом агената „Еф-Би-Аја”. У закључаном ормарићу на Менхетну још су биле сакривене „ремингтонка”, „олимпија” и још неколико старих писаћих машина које је користила као оруђе за рад. Тачније речено, било је то оруђе искључиво за криминалне радње. У стану је било још више материјалних доказа. Педесеттрогодишња списатељица Ли Израел већ две године кривотворила је писма и веровала је да је никада неће ухватити. Тај дан дошао је сасвим ненадано. А све је почело из потребе да некако преживи...
   Дуги часови очајања и жеља да се некако избори са потпуном беспарицом натерали су је да употреби машту и да почне да кривотвори писма познатих људи из света књижевности и филма. Свесна поражавајуће чињенице да до тог времена није остварила успех ком се у младости надала, Ли се окренула животу других људи. Оних који су, за разлику од ње, оставили неизбрисив уметнички траг. Била је упозната са њиховим биографијама и у неколико наврата имала је прилику да у рукама држи хартије које су биле део приватне преписке. Знала је да су оваква документа за колекционаре права посластица. Одлучила је да покуша, па шта буде. Није ни слутила да је упала у вртлог из ког ретко ко може да се извуче без последица.

Освета

   Кршење закона није било нешто о чему је Ли Израел размишљала у раним данима каријере. Завршила је колеџ у Бруклину, а потом, шездесетих и седамдесетих година, радила је као хонорарни писац. Највише су је занимали филм, телевизија и позориште. Чланци су јој објављени у неколико часописа. Један од познатијих, о глумици Кетрин Хепберн, изашао је у „Есквајеру”. Животи познатих одувек су је привлачили, па јој се чинило да би писање њихових биографија било нешто у чему би умела добро да се снађе. Издала је књигу о глумици Талули Бакхенд, а затим и о новинарки Дороти Килгален. Било је посла у то време, али Ли се надала да нешто велико, оно по чему ће је запамтити, тек треба да се деси.
   Издавачка кућа „Макмилан” 1983. године пружила јој је ту шансу. Добила је аванс како би почела да пише књигу о Есте Лодер, власници истоимене козметичке куће и једној од најуспешнијих пословних жена у САД. Издавачи нису имали намеру да од ње траже одобрење за објављивање биографије. Како би заштитила своју приватност и сачувала од очију јавности неке мање познате појединости из свог живота, Есте Лодер је у више наврата нудила позамашне своте новца како би Ли Израел одустала од целе ствари.
   Пошто се то није десило, смислила је нову освету. Написала је „Мемоаре” и објавила их 1985. године, пре него што је изашла неодобрена биографија. Књига Ли Израел ипак се нешто касније нашла у продаји, али доживела је потпуни неуспех. Списатељица је касније забележила:
   „Направила сам грешку. Уместо да сам узела новац од жене богате као Опра Винфри, објавила сам лошу и неважну књигу.”
   То што је изгубила битку са знатно моћнијим противником био је почетак пропасти Ли Израел. Нико од издавача више није звао да понуди пословну сарадњу. Па и њен агент као да је заборавио да постоји. А ни сама у наредним месецима није била сигурна шта би био добар следећи потез. За то време рачуни су се гомилали. И даље је морала да плаћа станарину, трошкове, храну.
   Темперамент јој је био такав да није могла себе да замисли како ради у некој канцеларији од 9 до 5 по подне. Увек је сажаљевала, али и презирала људе који су пристајали на тако суморну свакодневицу. Уосталом, то би значило да би морала да се одрекне алкохола, порока који јој је био највећа утеха у тим тренуцима. Зато је остала у запуштеном стану на Менхетну и некако преживљавала од социјалне помоћи.

Вежбе

   Оно што ју је коначно натерало да закорачи на другу страну закона била је – мачка. Ли Израел није крила да су јој животиње драже од људи. Када се њена љубимица разболела и када је схватила да нема ни 40 долара да плати ветеринару, била је спремна на све како би јој помогла. Баш тих дана писала је текст о глумици и певачици Фени Брајс. Део истраживања подразумевао је и редовне одласке у библиотеку. Тамо су јој дали и да прочита њена писма. Иако је пракса да се таква документа читају само под строгим надзором запослених, библиотекари су направили пропуст. Ли Израел била је у просторији где је без по муке успела неколико писама да сакрије у ципелу. Нико није приметио да недостају када је вратила остатак.
   То је био само први корак. Пошто је на је на једном од украдених папира остао повећи празан простор између текста и потписа Фени Брајс, Ли Израел је на старој писаћој машини откуцала још неколико „сочних” реченица како би писмо учинила занимљивијим и повећала му цену. Ово, као и неколико других украдених писама, продала је за 40 долара по комаду. Није било богзна шта, али сасвим довољно за лечење мачке. И остало је мало да звецка у џеповима који су месецима били празни.

   Било је немогуће одолети тако лакој заради. Уместо да размишља о новим пословним подухватима, Ли Израел наставила је да развија свој преступнички посао. Као писац имала је искуства са биографијама и умела је да се саживи са личностима о којима је писала. Зашто онда не би измишљала писма? Имала је довољно маште да описује занимљиве епизоде из живота људи које никада није упознала. Само је још било потребно да обрати пажњу на изглед писама, како би деловала као права.

И НА ФИЛМУ

Филм о животу и кривотворинама Ли Израел под називом „Можете ли ми икад опростити?”, у режији Маријел Хелер, снимљен је прошле године. Највећим делом заснован је на њеној истоименој аутобиографији. Главну улогу одиграла је Мелиса Мекарти, а у улози њеног пријатеља и саучесника нашао се Ричард Е. Грант.

   На којој писаћој машини ће откуцати писмо зависило је од тога када је позната личност живела. Све је морало да се поклапа. Зато је купила више комада, насталих у различитим временима. Рецимо, ако је писала као песникиња Дороти Паркер, користила је модел писаће машине који је био најомиљенији у њено време. Неке је држала у стану, а неке чувала у изнајмљеном ормарићу на Менхетну, под кључем.
   Избор хартије такође је био веома важан. Налазила их је у библиотекама, у старим часописима из којих је цепала празне стране. Имала је добар њух као истраживач. Да би саставила довољно уверљиво писмо, најпре је читала оригиналне преписке и пратила шта се од мотива и описа најчешће понавља, која се друга позната имена спомињу, који су најузбудљивији тренуци у свакодневним животима људи чије је мисли лажирала. Затим би сатима вежбала потписе.
   Написала је више писама у име америчке књижевнице Дороти Паркер, затим америчког драмског писца Јуџина О'Нила, Ернеста Хемингвеја, енглеског писца, глумца, композитора и забављача Ноела Кауарда, глумице Луизе Брукс. Тешко је било побројати сва имена. Најпознатије до данас остало је писмо Ернеста Хемингвеја у ком изнервирано пише о томе како му се не свиђа избор глумца Спенсера Трејсија за улогу у филму „Старац и море”, рађеном по његовој књизи. У зависности од тога колико је писмо занимљиво, од купаца је добијала између 40 и 100 долара. Мада ова свота делује скромно, ако се узме у обзир да је посао био даноноћан, Ли је за две године згрнула приличан новац.

Суђење

   Једно време имала је и партнера у злочину. У њеним мемоарима његово име се спомиње тек на неколико места, али се зна да је и он умешао прсте у целу ствар. Џек Хок био је њен познаник из њујоршких барова у којима су обоје често остајали до касно у ноћ. И сам без посла и редовног прилива новца, сналазио се како је умео. Пре него што је упознао Ли Израел, био је у затвору две године зато што се посвађао са таксистом око наплате вожње, па му је ножем претио да ће му пререзати гркљан. Човеку са таквом прошлошћу није тешко падало да уместо своје другарице продаје лажна писма, нарочито у оним данима када је знала да јој је „Еф-Би-Ај” за петама.
   А привукла је пажњу власти зато што се у једном тренутку мало заиграла. Иако се знало да је Ноел Кауард био наклоњен истом полу, погрешила је што је у његово име о томе отворено говорила у једном писму. У Кауардово време је то била забрањена тема, па је купац, заинтересован за писмо, посумњао у његову веродостојност. Вест да градом хара преварант стигла је и до других преварених купаца.
   Убрзо се у истрагу укључио „Еф-Би-Ај”. Два агента први пут су зауставила Ли Израел док је шетала Менхетном. Одмах су јој дали до знања да је откривено чиме се бави, али је нису привели. Уплашена, и не знајући шта је даље чека, одмах се вратила у стан да уништи све доказе. Побацала је хрпу хартије и писаће машине, затим и оне које су биле сакривене у изнајмљеном ормарићу.
   После тога остало је само да чека да се појави полиција и одведе је са лисицама на рукама. То се ипак није десило. Стигао је само судски позив. У јуну 1993. године Ли Израел је пред судијом признала кривицу. Казна је била много блажа него што је очекивала – шест месеци кућног притвора и пет година условне казне. Такође, више није била добродошла у библиотеке и архиве, бар на неко време. Увек је постојала могућност да неки драгоцени папир заврши сакривен у њеној ципели.

Наклоност

   Па и поред тога што је направила озбиљне прекршаје и што се и данас сматра једним од најплоднијих америчких фалсификатора, власти су на неки начин имале разумевања и наклоности према овој необичној жени. На крају крајева, никоме није угрозила живот. „Била је бриљантна!”, тако ју је описао Карл Барел, агент „Еф-Би-Аја” који је водио истрагу. Власница антикварнице којој је продала више лажних хартија рекла је новинарима да јој не замера, и да се показала као одличан писац.
   На крају нису успели да утврде тачан број кривотворених писама, јер је било немогуће покупити их са свих страна. Нека су се продавала чак и након суђења. Ли Израел је током испитивања рекла да их сигурно има више од четири стотине.
    Иако током суђења није показала да се каје због онога што је учинила, све што се десило у претходне две године оставило је дубок траг у њеном животу. О свему је отворено проговорила 2008. године када је објавила мемоаре под називом „Можете ли ми икада опростити?”. Тада се последњи пут нашла у жижи јавности. Преминула је сама, без породице, 24. децембра 2014. године.

Број: 3498 2019.
Аутор: Сања Лазић