Живот

пише драме

Као у бестежинском стању свемирског брода, Смиљка и Жижа прелетели су успорено преко мене. Осећао сам се као да тонем у неки бездан.

Недалеко од места где река Грнчар из Албаније улази у Црну Гору налази се караула. Тамо се у суботу 15. августа 1992. године одржавала мала свечаност. Прославу Дана граничара тадашње Југославије, која је у том тренутку свог распада од бивших шест делова обухватала само још Србију и Црну Гору, увећавало је својим присуством осморо планинара београдског планинарско-смучарског друштва „Железничар”. Осим вође пута Жиже, тада педесетогодишњака, и једног средњошколца, коме је овај излет био прво планинарење, сви смо имали између тридесет и четрдесет година. Поред Жиже, познавао сам једино Буцу, јер сам га често сретао на његовом радном месту у Коларчевој задужбини. Остатак дружине чинили су ујак оног средњошколца, две рођене сестре и једна повучена девојка по имену Смиљка.
    Крсто Жижић – Жижа није био само врхунски планинарски водич, већ га је красила и неизмерна одговорност према групи. Мени се посебно допадало што је сваки свој излет детаљно планирао, а врло често је поход у планину обогаћивао и сусретима са људима који живе или раде у том крају. Зато сам се са посебним задовољством придруживао његовим традиционалним дружењима са граничарима.
   Био је познат по спонтаном обраћању људима. Током прославе одржао је леп говор после чега је домаћинима уручио и пригодан поклон.

По завршетку свечаности спремили смо се за досадно пешачење по асфалту и макадаму до свог одредишта, планинарског дома у Грбаји. Одатле ћемо наредног дана покушати да освојимо неки од Каранфила, врхова Проклетија.
   Онда се испоставило да мали војни камион по неком задатку мора да иде у оближњу варошицу Плав, па је Жижа радо прихватио понуђени превоз до раскрснице на којој се „граничарски” и „планинарски” путеви раздвајају.
   За тили час цела наша дружина сместила се на две наспрамне клупе испод заштитног платна полуприколице камиона. Ранци су лежали у средини, а моје место било је на десној клупи до кабине у којој су били возач и сувозач.
   Од самог почетка вожње изгледало је као да учествујемо у трци. Мушкарци су почели да размењују шаљиве недоумице о томе која је од наше три даме запала за око младом возачу, па је ово, можда, начин да се на њу, јелте, остави утисак. У кривинама смо се придржавали за клупе и гомилу ранаца како не бисмо попадали. Неко је приметио да млади возач сигурно све ове кривине зна напамет, па може, као Мишко из филма „Ко то тамо пева”, да вози и везаних очију. Гласно помињање Фанђа, некадашњег славног аргентинског победника у аутомобилизму, изазвало је само киселе осмехе. Општа нелагодност била је готово опипљива, али смо се тешили да ћемо брзо прећи неколико километара до наше раскрснице.
   Истовремено, у кабини, наш „Фанђо” уживао је у својих „пет минута славе”. Пре него што је ушао у десну кривину, из супротног смера наишло је друго војно возило. Ако покуша да се са њим мимоиђе на узаном путу у кривини и при пуној брзини, неспорно ће се десити судар. Зато је жустро скренуо ка десној ивици пута и свом снагом нагазио на кочницу...

У том тренутку, услед инерције, сви планинари у полуприколици полетели су напред ка кабини. Тада нисмо знали да је возило из супротног смера такође успорило, да ће судар бити избегнут и да ће највероватније све проћи без неповољних последица. Изненада, камион са свима нама преврнуо се надесно око своје подужне осе и закотрљао низ стрмину ка реци.
    Као у бестежинском стању свемирског брода, Смиљка и Жижа прелетели су успорено преко мене. Осећао сам се као да тонем у неки бездан. Изгубио сам појам о свом положају у простору, не знајући где је доле, горе, лево или десно. Кроз свест ми је пролетело сећање на један доживљај при лету авионом кад смо улетели у област врло разређеног ваздуха, па је летелица нагло „пропала”. Настала је паника и вриска, али се авион накнадно лако вратио на прописану висину. Међутим, овде се наш камион очигледно преврће низ неку падину, а сви ми се ломатамо као да смо у бубњу неке огромне веш-машине...
   „Лебдење” се завршило готово пре него што је и почело. Схватио сам да лежим у полумраку на врху чудне смеше састављене од ранаца и планинара. Одмах смо почели да бауљамо ка дневном светлу међусобно се придржавајући и износећи ранце. Камион ће, можда, наставити да се тумба низбрдо па смо журили да што пре изађемо из њега. Тек кад се галама мало утишала и камион испразнио, зачуло се тихо јечање из његове унутрашњости. Препознао сам Смиљкин глас.
   Она нам је претходне ноћи у возу од Београда ка Бијелом Пољу причала о томе како је провела више месеци у гипсаном кориту због ломљења кичме у некој тешкој саобраћајној несрећи у Мађарској. Снагом воље натерала је тада себе да поново стане на ноге, а на овај излет се пријавила јер је жарко желела да се врати планинарењу.

Сада је била склупчана у некој врсти „полумехура” који је око њеног „фетус положаја” обликовало јако заштитно платно полуприколице, привезано за своје изобличене носаче. Пало ми је на памет да, можда, управо Смиљкино пригњечено тело одржава камион у стању непоуздане равнотеже. Бојажљиво сам јој дао руку и осетио јак стисак. Био је то добар знак, али нисам смео да је повучем. Уколико је повређена, додатна померања могла би да јој погоршају стање. Пустио сам да се сама извуче из згрченог положаја користећи моју руку као ослонац. Одахнуо сам тек кад се усправила и рекла да је ништа не боли.
   А онда сам интуитивно осетио нечији поглед на себи. Водник који је у кабини седео на месту сувозача сада је непокретно висио главом надоле, јер је цео камион био окренут наглавачке. Пробао сам да га извучем, али је његова карлица била приклештена између згужваних лимова.
   Истовремено сам по рукаву своје кошуље уочио неке црне мрље и осетио да ме нешто ужасно пече по руци. То је могла да буде само киселина која капље из разбијеног акумулатора. Нисам осећао мирис горива, али ако је и резервоар оштећен, па још избије и нека варница, камион ће се за трен ока претворити у буктињу. Требало је одмах ослобађати човека из смрскане гвожђурије.
   Сам нисам могао ништа више да урадим и преостало ми је једино да потражим помоћ. Општа граја напољу наједном се утишала. Кроз задњи део камиона ушао је непознати војник. Био је то возач из оног аутомобила који нам је ишао у сусрет. Он је вешто у слободан простор поред водниковог кука углавио неку металну направу која је подсећала на спљоштени ромб. Брзим кружним покретима руке окретао је ручицу дизалице (касније сам чуо да ту врсту алата зову „жаба”) и лимови су се размакли. Ослобођени водник брзо се искобељао из олупине. До асфалта се уз камениту узбрдицу четвороношке попео тако хитро да нам је просто нестао из видокруга.

Није било тешко растумачити шта се стварно догодило. Траг кочења видео са на самој ивици десне траке пута, а завршавао се на каменитој банкини. На том месту пукла је предња десна гума камиона, па је он зато слетео са пута. Његово тумбање низ стрмину зауставило је танко стабло једног усамљеног дрвета за које ми никад неће бити јасно како се није сломило под налетом и тежином возила пуног људи. Према реци, испод тог накривљеног стабла и камиона са точковима окренутим ка небу, пружала се падина од неколико десетина метара.
   Наш возач је био блед од страха и неизвесности, јер је камион био доста оштећен при превртању, па је било врло изгледно да ће због тога бити кажњен. Жижин снажни глас на њега је извесно деловао као прави мелем на рану. Он је пред официрима који су изашли из паркираног возила свим силама бранио возача:
   „Дечко апсолутно није крив. Ето, лепо је прикочио и готово се зауставио на ивици пута кад му је пукла гума. Да није пукла та гума, ништа се не би десило. Возио је врло пажљиво, његов водник може да потврди. А и свака му част што се сетио да тражи од свог колеге возача дизалицу, иначе без алата сами не бисмо још извукли водника из смрскане кабине...”
   Жижа је био врло убедљив и нико му није противречио. Као по неком прећутном договору, остали планинари нису се уплитали у разговор.
   Чим је постало јасно да је за одбрану збуњеног возача учињено све што је било могуће, отишли смо пешке ка Грбаји, срећни што нико од учесника у овом саобраћајном удесу није повређен.
   Наредни сунчан дан омогућио нам је успон на Маја Балс (2.460 м), један од најлепших врхова тог дела Проклетија, и нови утисци потпуно су потиснули из наших мисли јучерашњу вожњу. Ипак, питање је шта би било да је камион при превртању промашио или сломио усамљено дрво.

Број: 3480 2018.
Аутор: Милан Анђелковић
Илустратор: Зоран Свилар