Ја волим ПТТ

ПЕТ ДАНА БЕЗНАЂА

Браћа су кренула у готово рутинско планинарење, кад се старији изненада стрмоглавио низ опако високу литицу. Млађи је покушао да му помогне...

Дејвид Чичотело гледао je 14. новембра 2011. године како његов старији брат Луис нестаје преко ивице литице усред Номенс кањона у Јути. Било је то на самом крају њиховог обиласка тог места. Били су искусни планинари, па успон по кањону није био ништа ново. Радили су то деценијама, а овај у Јути био је само још један у низу.
   Очекивао је да му брат потврди да се безбедно спустио низ тридесет метара литице која је наликовала зиду, поприлично равном. Уместо тога, чуо га је како псује. Помињао је да је конопац превише кратак. Дејвид није веровао да ишта лоше може да се деси. Луис је био његов старији брат, увек је знао шта ради. Онда је видео како конопац пуца. Полетео је на ту страну, али је промашио за неколико центиметара.

   Урлао је и дозивао Луиса који се није одазивао. Повремено би ућутао и ослушкивао. Напињао се да чује било какав звук, било какав знак да је неким чудом успео да се задржи негде уз стене. У делу мозга му је урлало да је то немогуће. Звука није било. Нико да се одазове. Пребацио се преко ивице у покушају да види било шта у подножју. Узалуд. Онда је пребацио тело и угледао избочину у стени. Ако успе да се спусти до ње, можда може да помогне брату. Питао се како је могуће да је нису видели раније. Код себе је имао само кратак конопац и деловало је да је довољан да се Дејвид спусти до избочине.
  Неколико минута касније био је на испусту. Поново је загледао у понор. Од Луиса и даље није било ни трага ни гласа. Тада је коначно схватио. Брат му је негде доле. Или умире или је већ мртав. А он не може да му помогне. Остало му је само да се попне на врх и похита по помоћ.

На несрећу, конопац је некако попустио чим га је повукао. У тренутку се стресао. Већа невоља била би да се одвезао или пукао док се пентрао. Овако ће морати да се попне ослањајући се на пукотине у стени којих није било превише. Напредовао је полако, центиметар по центиметар. После неколико минута био је потпуно исцрпљен. Прсти више нису држали. Малодушност га је опхрвала. Ако му је брат мртав, можда чак и његовом кривицом, зашто би он остао жив? Пустио се. Осетио је ударац и онесвестио се.
   Када је дошао себи, на тренутак није могао да се сети шта се десило и где се уопште налази. Онда му се све вратило. Загледао је по литици, тек да би схватио да му одатле нема излаза. Може само и сам да погине. А схватио је да жели да живи. Има породицу, која га чека. Па не могу оба Чичотела да оставе кости у тој бестрагији.
   Покушавао је да се прибере. Схватио је да пет дана мора да преживи усред ничега. Сам. Пошто су повратак испланирали за четвртак вече, тек у петак ће њихове породице у Тенесију почети да се питају да им се није нешто догодило. И позваће помоћ. До тада, мора да преживи како год уме.
   Распаковао је ранац и садржај распростро по стени. Преостали су му сендвич, чоколадица, поморанџа, кесица бадема, литар чаја, литар воде, нож, неколико шибица, још краћи конопац, неколико карабинера за пењање и прибор за прву помоћ.
   Како је падао мрак, постајало је све хладније. Дејвид је покушавао да се склупча и загреје. Није успевао. Онда је исекао поставу ранца и нагурао је испод одеће. Није могао да спава. Покушавао је, али сан није долазио. Гледао је у небо, у звезде. Мислио о брату. Задремао је тек негде пред зору.

Када се пробудио, поново је загледао по околини избочине. Спазио је кржљаво жбуње које је расло из литице. Обезбедио се оним конопцем. Једном руком држао се за малу пукотину у стени, другом чупао растиње. Колико год да је успевао да дохвати, послужиће за ватру.
   Чим је завршио, смишљао је себи друге задатке. Знао је да мора нешто да ради како не би стално мислио о мртвом брату. Ранац је потпуно растурио и од остатака направио реч „упомоћ”. Надао се да ће то неко из ваздуха моћи да види. Ако се тај неко уопште појави. И то на време. Урезао је име на стену. На то додао и једну црту, као да се налази у затвору и одбројава дане. Што и није било далеко од истине.
   Следеће ноћи пробудила га је киша. Тресао се као у грозници. Температура је значајно пала. Више није помагало ни оно што је натрпао испод јакне. Склупчао се и покушавао да се утопли. У очају, натерао је себе да пева. Низале су се песме за које је био убеђен да их је заборавио давних дана и година. Само су навирале. Сваки сат који је пролазио додатно га је слабио. Једва да је успевао да помери прсте на рукама и ногама. Готово да су се укочили од хладноће.
   Када је коначно свануло, почео је да размишља о спасиоцима. Уплашио се да неће издржати до њиховог доласка. Чај му се толико укиселио да је био принуђен да га проспе. Мораће да развуче оно воде што има. Усне су му попуцале од жеђи. Тек када би се готово онесвестио од жеђи, дозвољавао је себи да посегне за флашом и пио у малим гутљајима. Те ноћи је поново дошла киша. И поново се смрзавао. Једва је дочекао јутро.

Смишљао је шта може да уради да се извуче из невоље. Исцепао је остатке ранца на танке траке. Потом их је везао једну за другу, па за кратко уже. На све то је закачио камен који је нашао у близини. Пребацио га је преко ивице и полако спуштао. Начуљио је уши и очекивао да чује ударац камена о нешто испод себе. Можда негде постоји још неки испуст који није видео. Млатио је конопцем на све стране, али се ништа није дешавало. Нигде да удари, нигде да се закачи. Одморио би се, па поново. И тако сатима. Сутрадан поново. И изнова.
   Петак је донео пету црту урезану у стену, поред имена. Дејвид је већ почео да верује да му је то нека врста споменика. Уста су му била потпуно сува, није успевао да накупи довољно пљувачке да их макар овлажи. Када је седео, могао је да чује како му црева крче. И то је био једини звук у кањону. Дохватио је флашу воде, тек да би видео да му је преостао гутљај или два. Није желео да је испразни. Био је свестан да му је течност неопходна, али није могао да поднесе чињеницу да ће онда остати без ичега за пиће.

Мрак је увелико пао када је тишину кањона разбио некакав звук. Дејвид је помислио да му се привиђа. Прибрао се и напрегао да разабере о чему се ради. Био је то звук хеликоптера. Није имао времена да запали ватру. Снага му се одједном вратила. Скакао је, махао, урлао. Звук је био све слабији. Неколико минута касније се изгубио. Дејвид се срушио. То је то, остаће у кањону заједно с братом. Онесвестио се.
   Пробудио га је звук. Свануло је. Мислио је да сања. Или да је увелико мртав. Али, мртвац не чује звук хеликоптера. Спасиоци су се вратили. Испоставило се да су у прелету угледали Луисово тело. Тек онда и Дејвида на испусту стене.
   Дејвид је отворио флашу и победоносно испио последњи гутљај. Ипак, радост због тога што је успео да преживи брзо је пригушила туга. Луис више никад неће моћи да подели радост с њим.

Број: 3613 2021.
Аутор: Н. Б.