Један филм, једна прича

ПАКАО „ПАКЛЕНЕ ПОМОРАНЏЕ”

Како је Стенли Кјубрик 1973. године, због неколико злочина и многобројних претећих порука, одлучио да повуче свој нови филм из биоскопа у Великој Британији.

После америчке премијере 1972. године критичари су на свакојаке начине описали „Паклену поморанџу”: као опасно, али бриљантно уметничко дело, ноћну мору са веома мрачним хумором, технички занимљивији филм од „Одисеје”, идеолошку збрку, лошу порнографију. Што се тиче публике, остварење је прошло одлично, бар што се новца тиче. Снимљена са буџетом од око 2,2 милиона долара, „Паклена поморанџа” зарадила је у биоскопима више од 26 милиона, због чега је убројана у најуспелије наслове те године.
   Када је првобитна верзија приказана у Великој Британији, децембра 1972. године, део јавности одмах се побунио због претераног насиља. А потом је забележено и неколико злочина који су у појединим детаљима подсећали на сцене из филма. У тренутку када се измишљена прича помешала са стварношћу дошло је време да се нешто предузме. Иако је дуго било распрострањено мишљење да су 1973. године власти забраниле даље приказивање филма у Великој Британији, истина је да је то учинио сам редитељ. Не само због оптужби да су сцене из његовог филма надахнуле праве криминалце, већ зато што је на његову адресу стизао забрињавајући број претећих порука. Та забрана трајала је све до Кјубрикове смрти, 1999. године.

Глумац пресудио

   Мало је недостајало да се филм и не сними. Писац истоимене књиге Ентони Барџис продао је права Мику Џегеру за свега 500 долара јер му је била неопходна брза зарада. Џегерова замисао била је да се заједно са осталом члановима „Ролингстонса” појави у филму, али ипак је одустао од целе ствари и продао права за много озбиљнији новац. Кен Расел ушао је у ужи избор за редитеља јер се његов стил, бар по оцени продуцената, поклапао са књигом. Његова жеља била је да се главна улога додели Оливеру Риду. Како нису успели да се договоре, стизали су нови предлози, између осталих и неки који су се тицали озбиљених промена у причи – неко је сматрао да би уместо мушке дружине боље било да се појави женска банда у мини-сукњама, или чак пензионери.
   После бројних неуспелих преговора, роман је дошао и до Стенлија Кјубрика, захваљујући косценаристи који је са њим радио на филму „Др Стрејнџлав”. После првог читања књига му се није нарочито допала. Вратио јој се када је прекинуо са прикупљањем материјала за филм о Наполеону који никада није урадио. До тада је имао прилику да види како глуми Малколм Мекдауел и одмах га је замислио у улози вође дружине, Алекса Деларџа. Нико други није долазио у обзир и, како је редитељ касније објаснио, без њега сигурно никада не би снимио „Паклену поморанџу”. С друге стране, када су Мекдауелу понудили улогу, помешао је Кјубрика са редитељем Стенлијем Крејмером. Тек када је погледао филм „2001: Одисеја у свемиру” схватио је о коме је реч.
   Снимање је почело у Великој Британији, децембра 1970. године. Прича прати дружину малолетних преступника коју предводи Алекс Деларџ, њихове криминалне радње (оно што је у филму обухваћено појмом „ултранасиље”), затим хапшење вође и Алексово „излечење” после огледне терапије. Као и увек, Кјубрик се потрудио да све до најситнијих детаља буде урађено онако како је намерио. Сам себи је поставио изазов тиме што није хтео да се прави скупоцена сценографија, као за „Одисеју”, већ се трудио да искористи што више постојећих простора у Лондону и околини. Једино му је било важно да не буду претерано удаљени од његове куће. Тако су на крају урађене сценографије само за три сцене.
   Иако је после рада са Кјубриком Малколм Мекдауел снимио велики број филмова, може се рећи да је улога Алекса Деларџа заувек обележила његову каријеру. И највише је пропатио да би испунио све захтеве редитеља. Сцена у полицијској станици када га полицајац пљује у лице толико пута је поновљена да је глумац Стивен Беркоф на крају рекао Кјубрику да му је понестало пљувачке. Мекдаул је, осим тога, поломио неколико ребара и повредио око. Али није се покајао.

                                                 
Ознака ''X''

   Његова је била и замисао да у сцени напада на писца и његову супругу пева чувену песму Џина Келија „Singin’ in the Rain”. Мучили су се на снимању неколико дана јер се Кјубрику све време чинило да нешто недостаје. Зато је прво питао Мекдауела да ли уме да игра. Поновили су сцену још једном, а Мекдауел је уз плес почео да пева прву нумеру која му је пала на памет, управо Келијев хит. Редитељу је толико било забавно да је брже-боље купио права на песму, за 10.000 долара.
   Осим приче која је за многе била узнемирујућа, „Паклена поморанџа” остала је запамћена и по неким занимљивим подацима. Завршена је за нешто више од годину дана, што је у Кјубриковом случају било прилично брзо. Осим тога, редитељ је у највећој мери остао веран књизи (осим последњег поглавља), што му пак није било својствено. Довољно је да се упореди са „Исијавањем”, рађеним по роману Стивена Кинга који је Кјубрик преправио готово до непрепознатљивости. Барџисови дијалози из романа пренесени су на платно понекад од речи до речи, тако да су неки глумци носили књигу као подсетник уместо сценарија. Такође, ово је био други филм у историји (први је „Поноћни каубој”, 1969) који је предложен за Оскара за најбољи филм, а имао је ознаку „икс”, односно, по оцени цензуре био је намењен само гледаоцима старијим од 18 година. Зато је 1973. године Кјубрик избацио 30 секунди најнезгоднијих сцена.

   Мекдаул је више пута у разговорима с новинарима покушавао да одбрани филм истичући да гледаоци треба пре свега да га доживе као црну комедију. Међутим, реакције публике, нарочито током првих двадесетак минута препуних насиља, нису биле ни приближно онакве каквима се надао. Било је више забележених случајева да су људи негодовали током пројекције или напуштали салу.
   Према једној анегдоти, Мекдауел и Џин Кели срели су се на једном пријему неколико година касније. Кели га је само погледао са гађењем, окренуо се и отишао. Кажу да му никада није опростио што му је оскрнавио песму.

                         
Лош утицај

   Филм су осуђивале и поједине новине и телевизијске емисије, а побуниле су се и неке католичке организације. Ипак, ствар је постала озбиљна када је неколико злочина у Великој Британији доведено у везу са „Пакленом поморанџом”. У марту 1972. године, током суђења четрнаестогодишњаку због убиства из нехата, тужилац је рекао да треба да се узме у обзир лош утицај који је на дечака оставио филм, и да вероватно не би постао насилан да га није гледао. Годину дана касније, неколико младића напало је девојку у Ланкаширу, и том приликом су, наводно, певали песму „Singin’ in the Rain”. Филм је затим повезан и са пребијањем старијег бескућника – један од малолетних нападача признао је полицији да су му остали препричали исту сцену у „Пакленој поморанџи”.
   Иако је био познат по томе што је избегавао да се појављује у медијима и на јавним местима, осим ако то посао није захтевао, Кјубрик је у једном тренутку осетио потребу да одговори на многобројне оптужбе. Његов став био је јасан – нико не може да постане покварен или лош због гледања „Паклене поморанџе”, исто као што се нико не би променио након гледања „Ричарда III”. Филм је уметничко дело, а ниједно уметничко дело није нанело штету друштву. Много више штете начинили су они који су штитили друштво од уметности која је, по њиховом мишљењу, била опасна.
   Редитељева објашњења нису нарочито помогла. Осуде су и даље стизале са свих страна. Све више и на кућну адресу. Како су били навикнути на миран живот, Кјубрику и његовој супрузи све учесталија узнемиравања потпуно су пореметила свакодневицу. Не само да су стизала писма са увредама и претњама, већ је било и протеста испред њихове куће. Породица се плашила да на крају не дође и до физичких обрачуна.
   Кјубрикова супруга Кристијана проговорила је о свему тек после његове смрти. Навикли су и пре тога да им на кућну адресу стижу критике, као и смешне или необичне поруке од људи који су гледали Кјубрикове филмове. Ипак, ништа није могло да се упореди са дешавањима 1973. године. Па чак и у тим најтежим тренуцима, мало ведрине унео је један пакетић који је такође завршио у њиховом сандучету. Унутра је била пластична поморанџа која је откуцавала као темпирана бомба. Престрављеним укућанима било је потребно мало времена да се саберу и виде да је у питању био безазлени предмет који је послао један од обожавалаца. Тих дана није их било много...
   Најчешће су стизале поруке са озбиљним претњама, чак и смрћу. Кристијана је покушавала да смири супруга, али после неколико писама са детаљним описима пошиљалаца шта ће све да им раде, морали су да позову полицију. Очекивали су да ће да им понуде неку врсту заштите, или бар да отворе истрагу. Уместо тога, полиција им је препоручила да једноставно напусте Енглеску. Није им падало на памет. Зато је Кјубрик позвао главешине у „Ворнер Бросу” с молбом да се филм повуче из свих биоскопа у Великој Британији. За њих је то значило да ће изгубити позамашну своту новца, али су одмах пристали. Свима је било јасно да је ђаво однео шалу.

На листи 100 најбољих

   Ова одлука значила је да и они који нису имали ништа против филма нису могли да га гледају у биоскопима у Енглеској све до Кјубрикове смрти 1999. године. Ни у време процвата видео-клубова филм није могао да се изнајми на ве-ха-ес тракама. Људи су га и даље тражили и били толико досадни да су неки власници клубова лепили на врата натпис: „Немамо ’Паклену поморанџу’!” само да би их оставили на миру.
   О томе колико је ово време било тешко за Стенлија Кјубрика редитељ није волео да прича за јавност. Његов асистент Емилио Д’Алесандро забележио је у сећањима да његов послодавац никада себи није опростио све што се десило, те да му је увек било непријатно када се поведе разговор о „Пакленој поморанџи”. Ове податке било је немогуће проверити јер су мемоари објављени тек 2016. године. Што се тиче самог филма, осим што га неки сматрају најопаснијим остварењем у историји, нашао се и на листи Америчког филмског института међу 100 најбољих наслова свих времена.

Број: 3502 2019.
Аутор: С. Лазић