За читање и уживање - Аркадиј Бухов

ОТРОВ ДОБРОТЕ

Током прве вечери нашег познанства Швањин ме запитао зашто носим црну кравату.

– Па, шта ја знам... Нисам купио неку другу.

            – А волите ли тамнозелене кравате са злаћаним порубом?

            – Тамнозелене? – без знатижеље упитах ја, не желећи да том проблему придајем било какав значај. – Веома их волим. У њима има нешто.

            – Е па, сутра ћете имати управо такву кравату. Ни више, ни мање, него тамнозелену... И, ако дозволите, баш ћу вам је ја свечано уручити.

Он ме ликујући погледа и, не дочекавши захвалност, испари. Следећег дана, слуга ми принесе тај швањински дар: а кад сам сутрадан везао ту кравату и пошао на пријем код познаника, где се међу званицама налазио и Швањин, схватих да сам начинио неопростиву грешку. Угледавши ме, Швањин је повукао на страну домаћина, позвао и мене, и гладећи прстима моју кравату, упитао:

            – Каква је?

            – Шта то? – зачуђено је питао домаћин, гледајући час мене, час њега.

            – Ма кравата. Каква је?

            – Да, кравата... – неодређено промрмља домаћин. – Чини се да је зеленкаста...

            – Није ствар у томе какве је боје, него како је пробрана. Па, ја сам је поклонио. Три сата сам се по продавници мувао...

Мало се збуних.

            – Ја сам и заборавио да вам захвалим...

            – Ма, каква захвалност... Трговци су, може се рећи, пали с ногу... Једва су такву нашли...

За неколико минута приђе ми један једва познат човек и пословно приупита:

            – Можете ли се мало помаћи, ка светлости? Ево овде, само малкице... Аха, добро... Мени се данас Швањин од раног јутра телефоном наврзао: дођите, каже, да видите какву сам му кравату набавио... Доста добра кравата...

Док сам играо карте, Швањин ми приђе, угледавши ме из друге собе, и упаде ми баш пред добар потез.

            – Игра, а? – очински шаљиво запита, обраћајући се некоме крај стола, а мислећи на мене. – А на кравату уопште не обраћа пажњу... А ја, видиш, стара будала... Четири продавнице сам обишао... Трговци су пали с ногу...

            – Ма не, шта вам је, побогу... Ја сам вам веома захвалан...

            – Ја то само тако, узгред...

Док су се сви разилазили и гурали се по ходнику тражећи обућу, Швањин се врати са степеница и, пружајући ми руку, поручи ми:

            – Знате шта, ви је капутићем заштитите, и посебно оковратником, молим вас... Она је тако нежна...

            – О коме се ви тако бринете? – с осмехом упита нека дама у капуљачи.

            – Ма, ето, краватицу сам му поклонио, а он је човек млад, непажљив...

            – Покажите ту вашу знамениту кравату... Па лепо, драги мој... Ви имате укуса.

– Само да знате... Четири продавнице... Три сата... А трговци...

Кравату сам поклонио портиру. На Швањина сам скоро заборавио. Срео сам га тек пре неки дан. Шетао сам улицом и мислио како је у таквој ноћи ужасно тешко бити сам. Било ми је дојадило да лутам улицама, а и код куће ме је чекала досада, тамни зидови и два ормара за књиге, који су ми додијали својим укориченим преплетима.

            – Алексеје Сергејевичу! То сте ви? Куда сте кренули?

Ја се осврнух и угледах Швањина.

            – Поштовање. Ето тако, скитарам. Нешто ми је тешко на души...

            – Ех, бескућниче, у овакву ноћ дому треба журити, ближњима... Ноћ је сва...

            – Па, ја никога немам. Код куће ме хватају мрачне мисли, усамљеност... Отићи ћу и одмах лећи да спавам...

            – Спавати? Ви? Вечерас? Ја не знам шта ћу, ево, учинити, ако не пођете код мене...

            – Не, заиста, ја морам...

Аркадиј Бухов (1889–1937) био је један од водећих сојветских хумориста. И у царском и у комунистичком режиму проглашаван је „политички неподобним”. Постао је широко познат као сарадник часописа „Сатирикон” и „Нови Сатирикон”, под уредништвом Аркадија Аверченка, а његове збирке прича објављиване од 1914. до 1917. године имале су великог успеха код читалаца. После Октобарске револуције неко време је провео у Литванији као члан позоришне трупе, те као редактор угледног књижевног листа „Ехо”. Године 1937. оптужен је за шпијунску антисовјетску делатност и стрељан је у Москви.
 

– Види ти њега, још се мисли, да увреди човека... Па зар да допустим да човек овуда шета сам, кад... Фијакер! Терај за Спаску... Тридесет копејки...

Код куће је швањинска доброта, као вода у млину, пробила све ограде човекове хладноће и шикнула напоље незадрживом бујицом.

            – Изволите, пробајте то парченце – дрхтавим гласом говорио је он, ишчепркавши са тацне режањ шунке. – Хајдете, младости ваше ради... Ево, лепо вас молим...

И ја сам јео ради своје младости, ради среће швањинске деце, за срећну будућност отаџбине, пио сам кисело вино и плесниву ракију за здравље осамнаест одсутних и мени непознатих Швањинових другара. Тек кад се последњи комадић колача беспомоћно зањиха у мојој руци, немајући начина да се праћакне кроз нечим већ препуњена уста, Швањин ме засу саосећајним, сажаљивим питањима.

            – Гадна вам је, велите, соба? Хладна?

            – Лед ледени. Каним се да је променим.

            – И досадно вам је самоме?

            – Каткад. Додуше ретко, али и тога бива...

            – Како ми је жао... Тако млад, а већ... И одвратно вам је да се вратите кући?

– Ма, то је небитно... Извините, ја бих кренуо... Веома сам вам захвалан.

            – Шта? Да одете? И ви мислите да ћу вам у овакву ноћ ја...

После пола сата узалудне борбе против неизрециве доброте саосећајног човека, морао сам да останем и да ноћим код Швањина. Током ноћи он је четири пута опрезно завирио у собу у коју ме одвео, и шапатом се распитивао:

            – Спавате?

            – Не, зашто?

            – Можда нето хоћете да попијете, да вам донесем, ево, ту, на сточић... Можда вам светло смета?

            – Не брините, све је у реду.

            – Не, ја ћу ипак да навучем завесу... И ролетне. Очи су младе, оне таму воле...

Кад се сутрадан вратих кући и стадох да се пресвлачим, у џепу капута нешто зашушта. Ја отворих коверат и избезумљено отуда извадих новац.

            „Не љутите се, драги Алексеје Сергејевичу”, написао је Швањин у пропратном писамцету. „И сам сам био млад, и знам шта значи без новца провести празник. Мени су тих двадесетак рубаља, може се рећи, сувишни, а кад будете имали, ви ћете вратити.”

Ја се збуњено осмехнух и ставих 25 рубаља крај свежња других новчаница које су ми јалово дреждале у буђелару. Швањинова доброта почела је да се показује кроз четири дана.

            – Ало! Слушам вас.

– То сте ви, Алексеје Сергејевичу?

            – Ах, Димитрије Михајловичу! Шта има ново?

            – Молим вас да се не срдите, голубићу, али мени је веома незгодно... Ја чак испрва нисам веровао... Зар су ваше прилике тако лоше?

            – Моје прилике? Све је, чини ми се, у реду...

            – Не, не морате ништа прећуткивати... Али, зашто се пре свега не обратите мени? Кроз неколико месеци ми ћемо, може се рећи, постати род и мени је због тога веома драго, драго ми је што ћу кћер дати за тако доброг младог човека, а ви шврљате около и код страних људи просите...

            – Ја, искрено речено, ништа не разумем.

            – Мени је Швањин телефонирао, рекао ми је да вам је дао 25 рубаља на зајам и чак ни рок повраћаја није одредио. Jа и сам разумем, младићка посла... На картама сте изгубили?

            – Верујте ми...

            – Немојте се бринути. Само ми је непријатно, зато што ви мени стално говорите о доброј заради, о вишку новца, а ево...

            – Ја уопште нисам тражио новац. Схватите...

            – Вратите ви њему, лепо, те паре. Узајмите од мене и вратите...

            – Ја сам вам врло захвалан, али мени ваш новац није потребан. Уосталом...

            – Не бих желео да попујем, али мени је ипак непријатно. Опростите ми, можда је то малограђанштина, али шта да се ради... Није пријатно да вереник моје кћери врда наоколо и узајмљује се од којекаквих.

            – Ја бих вас замолио, ако је могуће... Ало! Ало! Димитрије Михајловичу! Ко је прекинуо везу? Централа! Шта? Спустио је слушалицу? Аха...

            Утом утрча Марина Михајловна:

– Тако значи, ви себи тражите собу? Мени је, наравно, свеједно, ако вам се моја соба гади. Ја, ето тако, као газдарица, питам... Вратите ми кључеве...

            – Шта је посреди, Марина Михајловна? Седите, молим вас.

            – Нека, стајаћу. Могли бисте и сами да ми кажете, а не да оговарате наоколо. Ја не уједам.

            – Ама, мени ништа није јасно.

            – Па шта ту има да не буде јасно? Ваш познаник, господин Швањин... Прочитајте.

Она ми уручи писмо у којем Швањин живописно и строго укорева моју газдарицу због тога што она уништава млади организам свог станара, јер довољно не загрева собу. Дочитавши, тужно погледах у газдарицу.

            – У суседној згради, има добрих соба – неодређено одврати она на мој упитни поглед.

            – Ово је неки неспоразум – плашљиво рекох. – Ја ништа нисам рекао...

            – Ако сваки станар буде имао по један свој неспоразум, онда је боље да се то унапред рашчисти – мрко ми узврати. – Ви поразмислите, па ми реците кад сте у могућности да се иселите и да ми вратите кључеве. Даш собу да би му учинио, а он затим около сплеткари...

            – Ја бих вас молио...

            – Не, нема потребе, дозволите да ја замолим вас... Мени се то не свиђа.

Верочку сретох док сам тражио нови стан.

            – Па, добро, како је глумица Расланова? – хладно упита она, немарно ми пружајући руку. – Бринете, очито, због ње?

            – Каква сад Расланова? – зачуђено упитах.

            – Па тако... Убијене наде, изгубљене илузије, туга осамљености, ноћивање ван куће...

            – Откуда ви то знате?... Ко вам је све то накитио?

            – Један потпуно незанимљив човек. Нисам скупљала аброве, већ сам, просто, јуче срела Швањина, он ми је све избрбљао: за ваше жалбе на усамљеност, за вашу чаму и неиспуњеност... Чини ми се да човек који се спрема да започне живот са другим човеком и кога он, још уз то, назива вољеним, не треба да се брине због тога што је некаква глумица Расланова покушала самоубиство.

            – И о глумици вам је Швањин испричао?

            – Не. О глумици није говорио, али та забринутост, та туга, та ноћна тумарања ван дома... Није тек тако ваш познаник рекао да вас је целе ноћи тешио... Сад сте нашли тешитеља, а затим ће се и тешитељка појавити.

            – Маните то. Глупости.

            – Знате, Алексеје Сергејевичу, ако је ово за вас глупост, шта ја онда од вас могу очекивати касније?

– Верочка...

У року од неколико дана успео сам да наставим линију свог живота, прекинуту туђом добротом. Новац сам вратио Швањину с кратком и одлучном белешком, после чега смо један другог избегавали. Причали су ми да је у једном друштванцету, говорећи о мени, Швањин невољно засузио због незаслужене увреде и тихо прозборио:

– Како је тешко, како боли бити осећајан... Они то разумевање чизмама газе. Тако сурово, тако хладнокрвно газе.

Од тог дана одлучно избегавам сусрете с добрим људима.