С онe странe великог платна

ОТМИЦА КОЈА ЈЕ УЗБУДИЛА СВЕТ

У жељи да унапреди филмску индустију у Северној Кореји будући диктатор Ким Џонг Ил отео је познатог јужнокорејског редитеља и његову бившу супругу

Напаћени народ у феудалној Кореји вапио је за спаситељем као што је био Пулгасари. Времешни ковач, заточен због побуне, направио је малу лутку од пиринча уз молбу боговима да је претворе у живог створа који ће се супротставити суровим тлачитељима. У додиру фигуре с крвљу ковачеве кћери дешава се баш оно што је старац пожелео на самртној постељи. Пулгасари постаје огромно чудовиште које се храни гвожђем и челиком. Оно прождире непријатеље с металним наоружањем и добија бројне битке. Као предводник побуњеника свргава и самог краља.
   Коначно ослобођен, народ тек после победе схвата да неутаживу глад чудовишта не може тек тако да заустави. Пулгасари наставаља да ждере њихове алатке и наоружање побуњеника. Ковачева кћерка решава да се жртвује за заједницу и сакрива се у велико звоно које је завршило у чељустима звери. Кад схвати да ју је прогутао, Пулгасари урла у боловима да би му на крају експлодирао стомак. Народ је тако поново спасен од потпуног уништења.

Забрањена колекција

   Филмска прича надахнута старим предањем снимљена је у Северној Кореји 1985. године. Будући вођа Ким Џонг Ил (1942–2011), пре него што је наследио оца Ким Ил Сунга (1912–1994), на разне начине уплитао се у државничке послове како би дао свој допринос. У филмској уметности препознао је моћно средство за постизање политичких циљева. По узору на јапанског „Годзилу” желео је да сними домаће остварење које ће пренети снажну поруку. Његову замисао спровео је у дело познати редитељ Шин Санг Ок (1926–2006).
   Будући диктатор био је свестан да неће моћи тек тако да га наговори на сарадњу. Санг Ок живео је и радио на непријатељском тлу, у Јужној Кореји, и то би сваком здраворазумском човеку било довољно да одустане од целе ствари. Али, Ким Џонг Ил није навикао да му се било ко супротставља. За почетак, није поштовао очеве савете. Ким Ил Сунг ни најмање није био задовољан што његов син глад за филмовима задовољава незаконитим набављањем копија из целог света, и то све наслова забрањених у Северној Кореји.
   И поред очевог противљења, направио је збирку од тридесетак хиљада филмова. Омиљени јунаци с великог платна били су му Џејмс Бонд и Рамбо. Пре него што се упознао с уметницима са Запада, углавном је гледао пропагандне филмове о подвизима оца, који ни најмање нису задовољавали његов укус.
   После сати и сати проведених пред екраном сматрао је да је довољно дорастао задатку да створи нешто „велико”. Прилике су му ишле наруку јер му је у то време Ким Ил Сунг давао већа овлашћења. Невоља је била у томе што у домовини није могао да нађе довољно стручњака. Сматрао је да њихове вештине не могу да се мере с оним које су показивали редитељи и глумци из филмова које је годинама гледао. И поред све веће моћи коју је стицао, знао је да није смео да се усуди да тек тако отпутује у слободан свет и састане се с неким од уметника којима се дивио. Морао је да их нађе негде ближе кући...

Глумица на глисеру

   Шин Санг Ок био је савршен избор. Овај редитељ снимио је до 1978. године више од 60 остварења и био је веома поштован у филмској индустрији. Постојала је само једна „мала” препрека коју је требало превазићи. Ким Ил Сунга опседало је питање како да звезду из Јужне Кореје намами преко границе и направи од њега покорног сарадника режима који је његова земља сматрала непријатељским? Разни сценарији мотали су му се по глави, али ни у једном од њих није успео да замисли да редитељ својевољно пристане на његову понуду. Како није прихватао „не” као одговор, посветио се разрађивању сложеног и суманутог плана.
   Бивша супруга Шин Сан Ока, глумица Чои Еун Хе (1926–2018) прва је уплетена у мрежу. У тренутку кад јој је каријера била у кризи, добила је позив да отпутује у Хонгконг како би размотрила понуду за нову улогу. Није ни слутила да се иза поруке крију агенти Северне Кореје. Глумицу су у Хонгконгу дочекали људи који су се лажно представили и отпратили је до глисера где је заказан састанак. Ту је одмах завршила у рукама отмичара. Кад је ступила на тло Северне Кореје, унезверену глумицу дочекали су бројни обожаватељи пријатно изненађени што је одлучила да их посети. Ако је неко и приметио ужас на њеном лицу, није се усудио да се огласи. Фотографи су севали блицевима, а најдирљивији тренутак био је кад јој је Ким Џонг Ил пришао раширених руку и захвалио јој се што је дошла.
   У оно време није била реткост да се недостатак стручњака у различитим областима надокнади насилним довођењем у Северну Кореју. Између 1977. и 1978. године отето је пет средњошколаца из Јужне Кореје који су натерани да учествују у тајним операцијама. Власти су покушале да намаме и познатог концертног пијанисту. Срећом, кад је дошао на заказани састанак чуо је севернокорејски акценат и успео да побегне.

Рођенданска вечера

   Као што се и очекивало, тајанствени нестанак Чои Еун Хе узнемирио је пре свих њеног бившег супруга. Знао је да је отпутовала у Хонгконг и тамо је покушао да сазна нешто више. Уместо да му дају одговор, непријатељски агенти су га омамили хлороформом и одвели у непознато, баш као и глумицу. Био је то тек почетак дуге агоније. Да ствар буде још гора, бивши супружници су пет година били раздвојени, без икаквих вести једно о другом, не слутећи да су у истој земљи.
   Редитељ је неколико пута покушао да побегне, због чега су га преместили у озлоглашени логор где је преживљавао на води, пиринчу, трави и нади да ће се поново наћи на слободи. Глумица је била осуђена на изолацију у хуманијим условима. Године 1983. Ким Џонг Ил веровао је да је затвореницима убио сваку вољу за отпором, те да може с њима да преговара о пословима због којих их је и отео. Приредио је рођенданску вечеру на којој се пар коначно нашао очи у очи. Извинио се што раније није уприличио сусрет, уз објашњење да је био „веома заузет”.
   Шта је тачно била намера сина „вође” сазнало се из каснијих исказа сведока, али и тајног видео-записа који је направила глумица. На њему се чује како се Ким Џонг Ил жали на оно што је постигнуто у седмој уметности у његовој земљи:
   „Зашто сви филмови имају исти идеолошки заплет? У њима нема ничег новог. И зашто има толико плакања? У сваком филму су сцене плакања. Није ово сахрана, зар не?”
   Очајнички је желео да се сниме остварења која ће да стекну светску славу и која ће бити приказана на међународним фестивалима. Да би остварио његове жеље, Шин Санг Ок је у наредне две године и три месеца режирао седам филмова. Радило се пуном паром, даноноћно. Као извршни продуцент, Ким Џонг Ил дозвољавао им је тек по неколико сати одмора. Редитељ је био довољно искусан да издржи толики напор. И раније, на слободи, дешавало се да сними два-три филма годишње због чега је постао познат као „принц јужнокорејске кинематографије”.
   Добио је довољно слободе да створи нешто што у Северној Кореји до тада није било виђено. Уобичајене досадне приче које су подразумевале искључиво величање комунизма и бројних председничких подухвата, учинио је занимљивијим додајући романтичне сцене и приказао сложеније ликове који нису били пуки поданици режима.

Најсмешније филмско чудовиште

   Бивши супружници у јавности су поново приказани као складан, заљубљени пар. У знак захвалности преселили су их у раскошни дом где су обасипани скупим поклонима. Ипак, и златни кавез био је само кавез. Редитељ и глумица гостовали су на неколико фестивала под строгим надзором агената. Морали су да прихвате игру и лажним осмесима прикривају пакао кроз који су пролазили.
   За то време Ким Џонг Ил уживао је у плодовима њиховог рада. Ништа није могло да га заустави. Током снимања „Пулгасарија”, филма који ће постати најгледанији у Северној Кореји, још једном је показао да не преза ни од чега. Успео је да превари групу Јапанаца који су радили специјалне ефекте за „Годзилу” (1954). Веровали су да путују у Кину како би радили на новом филму, а уместо тога завршили су код диктатора. Захваљујући њима настало је вероватно једно од најсмешнијих чудовишта с великог платна, гумена лутка која прождире мачеве непријатеља и води народ до победе.
   Шин и Чои ни једног тренутка није напуштала нада да ће се вратити у домовину. Глумили су послушне и срећне сараднике режима како би им се указала прилика да побегну. Покорност се исплатила. Ким Џонг Ил давао им је више слободе да путују јер су се увек враћали, не показујући било какве знакове отпора. Глумица је постајала све нестрпљивија, али редитељ ју је убедио да морају да буду потпуно сигурни да неће бити ухваћени уколико се одваже на бекство, иначе ће потписати себи смртну казну.

Бекство таксијем

   Осам година након отмице, 1986. године отпутовали су Беч како би нашли европског дистрибутера вољног да „погура” севернокорејске филмове и учини их доступним широј публици. Иако су, као и увек, били под присмотром, успели су да се искраду и уђу у такси који их је одвезао до америчке амбасаде, на сигурно.
   Наредних недељу дана препричавали су невероватно искуство новинарима, а затим и агентима Ције. Званичници Северне Кореје порицали су да се отмица уопште десила. Њихово објашњење било је да је пар својевољно дошао због тога што су их власти у Јужној Кореји спутавале да снимају филмове онако како су желели. Лаж је брзо разоткривена јер је глумица успела да сачува аудио-снимак тајно направљен током сусрета с Ким Џонг Илом. То је био први пут да су Американци чули његов глас.
   Будући диктатор био је изузетно погођен издајом. Трудио се да избрише сваки траг њиховог боравка у Северној Кореји. Забрањено је приказивање свих филмова које је снимио Шин Санг Ока. Редитеља се то више није тицало. Пару је одобрен азил у САД где су живели до 1999. године. Редитељ је и тамо, још даље од домовине, снимио неколико филмова под псеудонимом Сајмон Шин. Повратак у Јужну Кореју донео је нове невоље. Неки су сматрали да је отмица измишљотина и да је редитељ заправо прикривени комуниста. Опет је морао да изнесе доказе како би их уверио у супротно.
   Три године пре смрти глумица је признала новинарима да и даље има ноћне море у којима је јуре отмичари. И поред тога, на изненађење јавности, одбранила је жудњу Ким Џонг Ила да развије филмску индустрију у својој земљи. Наравно, никако није одобрила сурове начине на које је покушао да оствари циљеве. Шин Санф Ок остао је упамћен по томе што је први у Северној Кореји снимио филмски пољубац. И више пута је истакао да је филм „Одбегли” (1984), други који је настао током заточеништва у Северној Кореји, можда и најбољи у његовој каријери.