Crnogorska vojska

Сто година битке на Мојковцу

ОРДОНАНС СА КИКАМА

Василија, кћи сердара Јанка Вукотића, била је уз раме оцу све време док су грмели топови и одлучивало се о судбини народа...

Божић, 1916. године. „Земља и небо су у пламену.” Експлозије на све стране. Пуца камен, столетно дрвеће пада као да је исечено огромним бријачем. Мушкарци спремни да једни другима узму живот, што пре, ако је могуће. С једне стране преко двадесет хиљада плавих униформи, добро опремљени, бесни, нахрањени и наоружани – Аустроугари у покушају да пресеку одступницу српској војсци која се повлачи ка Албанији. Насупрот њима, „шака пустињака”, црногорска Санџачка војска. Око 6.500 људи, у одрпаним шињелима, ако су и то имали. Већина се борила у ономе у чему је кренула од куће. А снег велики. Старе пушке, недовољно муниције, највише до 400 метака на једну пушку. Митраљеза мало. Али, сви решени да по сваку цену „својим грудима затворе мојковачка врата и све путеве ка Црној Гори”, макар не претекао ни један једини.
   Сердар Јанко Вукотић, командант Црногораца, осматра ток битке. Перјанику Бећиру Булатовићу, који је стајао до њега, одједном склизне сабља и забоде се у снег. Шрапнел му је пресекао опасач. Командант Доњовасојевићке бригаде Мило Саичић, који у том тренутку прима заповест, остаје без чизме. Рафал му је тако проштепао обућу да су комади лепршали на ветру. Њему ништа. Поред сердара стоји девојка. Шта ће она у тој кланици? Види се да је и она до гуше у бици, доноси извештаје и разноси наредбе. Повремено се прибије уз сердара Јанка и говори му да се мало повије, да га нешто не погоди. Он је склања. Присутни задивљено посматрају сердара и кћерку му, Јанка и деветнаестогодишњу Василију Вукотић.

У бој! У бој!

    Рођена је 1897. године као прво дете у кући Вукотића на Чеву, код Цетиња. Од малена је присуствовала окупљању (народних) главара који су обичавали да заседну у кући чувеног војсковође, братанца црногорске краљице Милене. А где они заседну, одмах се поведе прича о рату. О чему би другом? Јатагани, џефердари, гробља, а обавезно и гусле. Песма како је Милош распорио Мурата. Василија се сећала да би гуслар ту мало застао док јој је слика титрала пред очима.
   Како је потицала из угледне куће, девојчицу су уписали у школу. И то не било коју, већ Руски институт на Цетињу који је основала царица Марија Фјодоровна Романов. Стотинак девојака учило је на српском, руском и француском, спремајући се да буду наставнице и васпитачице. Како на овим просторима не бива да се споји неколико деценија мира, то су несуђене учитељице врло брзо морале да се преквалификују за болничарке. Избио је рат против Турака, 1912. године. А где би младе девојке, па још из угледних кућа, него на бојиште или, макар, у војну болницу?



   Јер, када је из Београда стигао телеграм да је проглашена општа мобилизација, цела Црна Гора је кликтала:
   – У бој! У бој!
   Краљ Никола звао је под ратну заставу, дошло је време да се остваре стихови „Онамо, ’намо”. На Цетињу малтене није остало ниједне мушке главе, осим понеког старца, инвалида или дечачића. Чак су и они хитали на оружје. Мајка Милица била је од првог дана рата у војној болници. За њом је пошла и Василија. Нагледала се тешких рањеника, покушавајући да им како-тако олакша муке. Макар да их саслуша. Један од њих, коме је десна рука висила на комадићу коже, приповедао јој је о чувеном „Батаљону смрти” пуковника Павла Пламенца и јуришу на турска утврђења на Тарабошу, у бици за Скадар, све на нож и бомбу. Од њих шест стотина из батаљона, све добровољаца, претекло је неколико. Међу њима и тај мученик, који је једино жалио што му је страдала десница. Да је бар лева, да може да настави започето.
   Таман што су Турци протерани, дошао је рат с Бугарима, Други балкански. Петнаестак хиљада Црногораца полетело је на Брегалницу, браћи у помоћ. Многи су заувек остали тамо.

Жива гаранција

   Тек што су се вратили кућама, одложили оружје, поново се закувало. Овај пут нико није могао ни да претпостави какав рат се спрема. Светски! Василија је у току прве две ратне године оца видела само четири пута, и то накратко. Коначно је дошао на Цетиње крајем јуна 1915. године. Три месеца непрестаних борби и те како су оставила трага. Човек оронуо, скрхан умором и несаницом. Много његових војника је изгинуло, још више израњављено. Из појединих кућа мањкало је и по три-четири мушке главе. То је била једна од ствари које су мучиле сердара Јанка. Његов син Вукашин имао је само седам година. Зато је мезимици Гагуни, како ју је звао, рекао да се спреми. Иде с оцем, куд он, ту и она.
   Аутомобилом су стигли у Колашин. Око сердара окупили су се командири, команданти и ордонанси. Мало гледају Јанка, мало више Василију. У ваздуху виси питање шта ће женско међу њима, тамо где се гине? Тишину је пресекао сердар, представио је кћерку и рекао да ће од тог дана она бити с њима. Василија је спремила одбрану, у случају да се неко успротиви. Намерила је да присутне подсети на храбре Црногорке које су се од првих дана рата са Турцима нашле иза линије фронта, а онда, и поред забране краља Николе, продрле и у средиште битке, одакле су извлачиле рањенике. Кад их је краљ видео како на шареницама носе синове, мужеве и браћу, заплакао је и дозволио женама да прате војску. Нико од присутних официра није гласно оспорио њено присуство. Заједно с оцем, као његов ордонанс, кренула је према Пљевљима. Успут су затекли војнике Пљеваљске бригаде како граде мост преко реке Ћехотине. Држава није учествовала, направили су га војници и посветили свом сердару. Мост је знатно допринео снабдевању храном и муницијом. А ускоро ће све то баш затребати. Зло се тек спремало.
   Из Пљеваља за Чајниче. Василија је обишла болницу у којој су били рањеници, а у којој су као лекари радили руски добровољци. Чак је помогла при операцији неког дечака, коме су вадили зрно из рамена. Заједно с војницима на коњу је преносила сандуке с муницијом. У Чајничу су оца и кћер затекле и трагичне вести о повлачењу српске војске. Осим Аустроугара и Немаца, напали су и Бугари, пресекли главни правац повлачења, према Нишу и даље на југ. Могло се једино преко Косова према Црној Гори. Сердар Јанко Вукотић добио је драматичну депешу српске Врховне команде:
   „Ако црногорска Санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац-Пријепоље-Сјеничке положаје и Нови Пазар и тиме не дозволи да се јави српској војсци у бок и позадину, она се српству одужила.”
   Сердар је одговорио да Врховна команда не брине бригу, Санџачка војска ће се жртвовати до последњег човека, али неће дозволити непријатељу да братској војсци удари у бок. И одмах наредио покрет. Пред сам полазак на њега су навалили чајнички прваци. Плашили су се да, ако војска оде, остају без заштите, упашће Швабе и домаћи стрводери окупљени у шуцкоре. А онда им нема спаса, поклаће све што ухвате. Чуле су се јадиковке да су жртвовани. Жене кукају, деца вриште, општи метеж. Није вредело убеђивање сердара Јанка да још нема опасности. Бар не ту.  На крају, као последњи аргумент, решио је да у граду остави Василију. Најзад су му поверовали.
   Ордонанс Вукотић добила је наређење да остане у граду све до доласка дивизијара Павла Вујисића са својим штабом. Наређење-извршење, па је Василија остала у граду, са свега неколико војника. Док није стигло појачање, сердарева кћи шетала се сваког јутра посред главне чаршије, да је становници виде и увере се да нема места паници. Али, примицала се грмљавина топова.

Тужна победа

   Убрзо се Василија поново обрела у Пљевљима. Срела је оца, и више се нису раздвајали. Радила је у штабу на шифровању и дешифровању депеша. Цео штаб кренуо је ка Бијелом Пољу, сердар на челу колоне. На путу је толико промрзао да се Василија уплашила да му је дошао крај. Губио је свест, руке и ноге укочене... Кћи није могла да рачуна на помоћ сабораца, и самих у сличним мукама. На крају, у некој кућици, оца је грејала телом. Сутрадан је већ било боље, па су стигли у Бијело Поље. Одатле, после осматрања положаја, поново у Колашин, где је смештен штаб у коме је све врило. Официри и ордонанси сваки час су долазили и одлазили. Василији је било важно да су је прихватили као равноправну, више нико није с чуђењем погледавао у њеном правцу.
   Убрзо је сердар позван на Цетиње, где му је регент Александар Карађорђевић уручио Карађорђеву звезду с мачевима. С њим је била и Василија. Одмах затим вратили су се у Колашин. Непријатељ је груписао до тада невиђене снаге према Црној Гори и српској војсци у повлачењу. Сваког дана сердару су на сто стизали извештаји о кретању српских трупа. Процењено је да непријатељ неће моћи да концентрише знатне снаге преко Рожаја и Пећи због високих планина и јаког мраза. Значи, остаје правац ка Тари и Мојковцу, где су путеви били знатно бољи. Зато је највећи део Санџачке војске груписан око Мојковца, спреман за одлучујући бој. Десетковани, али одлучни да аустроугарска ордија ни по коју цену не сме да прође.
   Уочи битке у Колашину је прослављено Бадње вече. Војници и официри су насекли и наложили бадњаке. Василија је била једино женско чељаде међу њима. Све је подсећало на призоре из „Горског вијенца”. Сви су слутили да ће сутрашњи дан бити обојен крвљу, али је важно да је српска војска измакла. А они и ако изгину, имаће ко да их освети.
   Још у току ноћи, 6. јануара 1915. године, војска је кренула ка Мојковцу. Ледено је, мркли мрак, види се само варница ако потковица удари у камен. Одасвуд се чује хучање Таре. На Божић стижу у Штитарицу, па на положаје Доњег Препрана. Честитање, а од непријатеља дели само река. Ровови се лепо виде. Негде је борба већ у току. Непријатељ прелази у напад, тачно како је сердар и рачунао. На празник, не би ли Црногорце затекао неспремне, док су у цркви. Међутим, сви су били на положајима. Ордонанси долазе и јављају да су сви батаљони прихватили борбу и да су Швабе заустављене.
   Прилике се мењају из часа у час. Ровачки батаљон грудима је искидао неколико редова жице, јуриша на нож и потискује непријатеља. Разбијају их и гоне, ломећи све пред собом. Колашинска бригада сатире Аустријанце у густој шуми, а извиђачки одред удара у бок. Са узвисине, Јанко и Василија гледају разбојиште које се плави од аустрогарских лешева. Предвече у борбу ступају и два регрутска батаљона. Они најмлађи. Убачене су и резерве, да се битка преломи. Проносе рањенике, чују се урлици. Ко зна колико је тек мртвих остало иза дрвећа, да их нико никад не преброји. Треште митраљези. Гдегод је покушао продор, непријатељ је дочекан ватром и на нож. Победа је била потпуна.
   Деветог јануара, док су борбе још трајале, краљ Никола је позвао сердара Јанка на Цетиње. Праћен ордонансима, право кроз снег. Близу Берана сазнали су да се у граду воде уличне борбе, Аустријанци су по цичи зими прегазили Лим и напали. Варош је горела, борило се за сваку кућу. Треште експлозије, Доњовасојевићка бригада јуриша, брани сваку капију. Из града куљају избеглице. Сердар се сјурио у Беране, да осмотри ситуацију. Вратио се неозлеђен, и наредио да артиљерија мало припуца. Ипак, град је убрзо био преплављен аустроугарским униформама. Јанко је Цетињу послао депешу:
   „Пошто је сада цијела Црна Гора Ловћен, борићемо се до последњег”.

Сећања

   Све је почело да се распада. Санџачка војска, после 45 дана одбране положаја, напада и противнапада, није више имала снаге. Била је преполовљена. Тада су сазнали да је српска војска прошла кроз Скадар и да тамо чекају бродове за Крф. Црногорци су задатак извршили. Држали су положаје све до 21. јануара, кад је стигло последње наређење да се разиђу, јер „војска више не постоји”. Црна Гора је капитулирала, први пут у својој историји.
   Сердара Јанка ово је готово уништило. Иако је имао 49 година, изгледао је као старац. Његов ордонанс Василија одвела га је код неких рођака, да макар ту умре у миру, пре него види Аустријанце. Ипак, заробили су га, па је завршио у логору. После ослобођења дочекан је са свим почастима. Умро је 1927. године у Београду.
   Ордонанс Василија Вукотић удала се за доктора Ника Мартиновића, лекара у Никшићу. Међутим, ни тамо јој није било суђено да мирно проведе остатак живота. У то време, непосредно после рата, било је доста побуна присталица династије Петровића. Многе су угушене у крви. Одметници су сесветили, а један од њих, Душан Рогановић, убио је 1926. године, ноћу, усред Никшића, др Ника Мартиновића. Како се знало ко је убица, удовица Василија понудила је награду од 50.000 динара ономе ко га ликвидира, а ако га ухвати живог, добиће 100.000. Породица је обећала још 30.000, а ту је била и државна награда. Душан Рогановић убијен је у заседи 1927. године.
   Неколико година касније Василија се удала за најближег сарадника сердара Јанка, генерала Блажа Врбицу. Неко време живели су у Крагујевцу, где је Василија била председник Женског друштва „Књегиња Зорка”. Како је била образована и знала језике, помагала је у многим другим организацијама, поготово када би радиле с иностранством. Касније су прешли у Београд.
   Генерал Блажо Врбица провео је Други светски рат у заробљеништву, а умро је 1959. године. После његове смрти Василија је живела у Београду, у Улици Мајке Јевросиме 11. Умрла је 20. новембра 1977. године, а сахрањена уз оца. Ордонанс уз сердара. Успела је да среди своје записе о крвавом мојковачком Божићу 1916. године, које је поверила Антонију Ђурићу. Он их је објавио, а посебно се истиче њена тврдња:
   „Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, вероватно не би било ни Васкрса на Кајмакчалану.”

* * *

   Син сердара Јанка, капетан Вукашин, једно време био је ађутант краља Александра Карађорђевића. Сердаров унук, такође Јанко, данас је пословни човек и живи у Подгорици. Има сина Вукашина и кћи Милицу.

Број: 3337 2016.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић