Како настају хитови

ОПОНАШАЊЕМ ДО УСПЕХА

Научници су покушали да докажу да о популарности одређене песме не одлучује мода, већ хармоније.

Који су то музички чиниоци који пресуђују да ли ће нека песма (музичка композиција) постати хит? О томе углавном размишљају сами музичари и писци текстова покушавајући да нађу кључ успеха. Али, како унапред могу да знају шта ће слушаоци да заволе? Чини се да нису на погрешном трагу они који су мислили да је решење врло једноставно – најшира публика воли оно што је тренутно у моди. Тачније, оно што воле други.
   Такво мишљење, међутим, није имао професор Метју Салганик са Универзитета Колумбија (САД). Наиме, он је веровао да, поред осталог, постоји одређена музичка шифра или сплет хармонија које људима посебно пријају. Оне су можда јаче од моде, односно некаквог општег укуса. Професор Салганик обавио је стога обиман оглед. Чак четрнаест хиљада људи требало је да саслуша одређене музичке нумере (песме) путем интернета и затим обележи ону коју би најрадије „скинули”, односно, снимили. Услов је био да свако то учини по сопственом нахођењу, без присуства других људи.

Учесници у овом истраживању били су подељени у две групе: само чланови једне групе могли су унапред да виде на екрану рачунара које су песме одабрали људи пре њих. Испоставило се да су баш особе из те групе у највећем броју случајева најлепшом песмом сматрале ону коју су пре њих други одабрали да сниме. Другим речима, успеху доприноси највише – сам успех.
   Али, како је уопште настао тај затворени круг? По свој прилици, пуким случајем. Јер, она друга група од седам хиљада људи била је подељена у осам скупина. Свака је могла да види само гласање сопствене (мале) скупине. И у свакој су највише гласали за песму која је прва добила највећи број бодова. Занимљиво је да свака од поменутих осам скупина има свој, сасвим други хит!
   Могло би да се закључи – бар када је о популарној музици реч – како се никаква тајна не крије у нотама, што је врло необично, будући да је ипак реч о музици. Нема ту неког тајанственог хармонског зова, нити музичког склада: реч је, једноставно, о подражавању, закључак је истраживача са Универзитета Колумбија. Подражавање,  односно опонашање, завладало је великим делом нашим животом који се на тај начин „укрупњава” и губи драж појединачног, изворног избора. Све је ствар моде.