У паклу дроге

ОПАСНА ЗАБЛУДА СИГМУНДА ФРОЈДА

Како је „отац психоанализе” почео да користи кокаин у покушају да помогне пацијентима, али и себи...

Млада Бечлијка Ема Екштајн током 1895. године неколико пута је посетила угледног неуропсихијатра како би му поверила своје муке. Патила је од депресије и стомачних тегоба, без очигледног узрока. Стручњак коме се обратила за помоћ био је Сигмунд Фројд (1856–1939). Оберучке је прихватио њен случај јер је веровао да ће он у великој мери допринети бољем разумевању психичких поремећаја. После разговора и прегледа утврдио је да госпођица Екштајн има симптоме хистерије. У то време хистерија није била неуобичајена дијагноза и психијатри су је лечили на различите начине.
   Фројд се одлучио за сасвим нову терапију „чудесним леком”, како га је неколико година називао, па је тако Еми рекао да је најбоље решење да јој нос напуни кокаином! Последице су биле замало кобне, али то није спречило оца психоанализе да настави да изводи огледе са другим пацијентима.
   Фројдова „кокаинска епизода”, како су је назвали неки његови биографи, почела је у пролеће 1894. године. У то време ова супстанца, данас законом забрањена, лекарима и фармацеутима била је свакодневно доступна. Иако су јужноамерички домороци жвакали листове коке хиљадама годинама уназад, алкалоид кокаина први пут је хемијски изолован 1855. године захваљујући немачком хемичару Фридриху Гедку (1828–1890).
   Доктора Фројда прича о утицају ове супстанце на свест и, уопште, на читаво тело, привукла је неких четврт века касније. Прочитао је чланак о немачком војнику који се под тешком опремом срушио од исцрпљености, али да је, након што су му дали да прогута кокаин, устао и наставио да хода сав весео, скоро не осећајући терет који му је и даље био на леђима. За психоаналитичара који је увек тражио нове и боље начине лечења, вест је била довољна да се заинтересује за ову чудновату супстанцу.

Да буду „срећни”

   Одлучио је да је најпре испроба на себи. У љубавним писмима будућој супрузи Марти Бернајс није пропустио да наведе како редовно користи кокаин када има лоше варење, када је сувише напет, као и да би се боље и дуже усредсредио на посао. Понекад га је узимао из чистог задовољства и делио гостима на свечаностима и забавама по аустријској престоници.
   Када се уверио у многобројна повољна дејства магичне дроге (тврдећи, бар у почетку, да не постоје нежељена дејства), Фројд је решио да срећнијим учини и најближе чланове породице. Разблажени прах давао је сестри, као и вољеној Марти у нади да ће је лек учинити „снажнијом и вратити црвенило у образе”. Једном приликом забележио је да му је кокаин помогао да се избори са блажим знаковима депресије који су се јављали с времена на време.

ТУМАЧ СНОВА

   Сигмунд Фројд рођен је 6. маја 1856. године у граду Фрајбергу у Моравској у породици јеврејског порекла. Када се породица преселила у Беч, уписао је студије медицине. Ту је упознао и сестрину пријатељицу Марту Бернајс, којом ће се касније и оженити. Захваљујући стипендији коју је добио 1885. године одлази на усавршавање у Париз, код чувеног неуролога Жана Мартена Шаркоа. Након четири месеца враћа се у Беч и отвара приватну праксу.
   Написао је велики број научних радова од којих су значајнији „Расправе о хистерији” (1895), „Тумачење снова” (1899), „Уводна предавања из психоанализе (1916–18), „Его и Ид” (1923), „Проблем анксиозности” (1936). Његови сабрани радови објављени су у 24 књиге. Главни је представник психоанализе, једног од најутицајнијих праваца у психологији. Када је нацистичка Немачка присвојила Аустрију 1938. године, Фројд се са породицом преселио у Енглеску, где је остао до смрти.

    Задовољан због овог успеха, Фројд је помислио да је прави тренутак да наркотик испроба на пацијентима са свакојаким душевним тегобама. И не само то, већ је чврсто веровао да кокаин може да помогне у лечењу од зависности другим дрогама. Зато је понудио да управо њиме лечи пријатеља и учитеља Ернста Флајшл фон Марксова (1846–1891), познатог лекара који је већ дуже време покушавао да се ослободи зависности од морфијума. Марксову се кокаин и те како допао, па је почео редовно да га користи уместо морфијума. Фројд је забележио ову вест као велику победу и у том тренутку није му падало на памет да је пријатеља само још више увукао у пакао дроге.
   После пет недеља употребе кокаина, Фројдово одушевљење достигло је врхунац, па је решио да му посвети, како је сам рекао, „хвалоспев” какав заслужује. Тако је 1844. године настао научни текст под називом „О коки”, где је навео већину повољних својстава дроге. Углавном је говорио из личног искуства, али у то време већ је изводио огледе и са пацијентима. Један од Фројдових биографа Хауард Меркел, у књизи „Анатомија зависности”, наводи да је врло вероватно да га је управо кокаин подстакао да користи чувену технику слободних асоцијација у разговору са пацијентима. Она се заснивала на томе да људи причају прво што им падне на памет, у оквиру теме коју психијатар започне. Меркел верује да су неки од пацијената добијали инјекције са кокаином пре него што би разговор почео. Тако су њихови одговори били још спонтанији и искренији.

Борба за живот

   Иако је временом почело да се појављује све више научних радова о нежељеним учинцима његовог омиљеног наркотика, Фројд није био спреман да га се тек тако одрекне. Наставио је да преписује дозе пацијентима, и држао предавања искључиво о његовим позитивним странама. Написао је и три нова текста. Било је и других који су истраживали добра својства дроге, као што је био аустријски офталмолог Карл Колер. Он је у огледима са жабама утврдио да кокаин делује и као средство за умртвљивање бола. Овакви резултати само су охрабривали Фројда, па је наставио обилато да га користи како у лекарској пракси, тако и за сопствене потребе.
   Случај Еме Екштајн с почетка приче ипак га је натерао да мало размисли. Када је утврдио да су тешкоће сексуалне природе изазвале њену хистерију, позвао је у помоћ Вилхелма Флајса. Колега, стручњак за ухо, грло и нос, чврсто је веровао да постоји веза између гениталних органа и носа. Тако су заједно дошли на замисао да јој ноздрве напуне са неколико грама кокаина, и још да их зачепе газом. То би требало да је ослободи тегоба.
 

АМЕРИЧКИ ОГЛЕДИ

Занимљиво је да је још један лекар био опседнут кокаином, готово колико и Фројд, и то у исто времене. Амерички хирург Вилијам Стјуарт Холстед (1852–1922) имао је прилике да прочита извештај поменутог Карла Колера о анестетичком дејству дроге, па је одлучио да се увери у то тако што је одређене дозе испробавао на себи и својим колегама. Током ових, нимало безбедних проба и огледа, утврдили су да кокаин може да се употребљава као локални анестетик. Лоша страна ових истраживања била је та да је Холстед постао озбиљан зависник. Узимао је све веће дозе, а када су пријатељи и колеге схватили да више није способан да ради као хирург, на силу су га послали у Европу на опоравак. По повратку у Сједињене Америчке Државе брзо се вратио старим навикама.

   После неколико дана, знакови хистерије су били исти као и пре, а Ема је следећи пут дошла са готово непрепознатљивим натеченим лицем. Кокаин је нагризао слузокожу у носу, синусе и околна ткива. Око несрећне девојке ширио се мирис сагорелог меса. Урађена је хитна операција и пацијенткиња је послата на кућно лечење. Две недеље касније поново је дошла, овога пута зато што данима није могла да заустави крварење. Када су извадили газу, крв је почела да шикља као из славине, а Ема Екштајн остала је без пулса скоро пола минута. Фројд и његов колега једва су успели да је врате у живот.
   Овај случај толико је утицао на њега да је недуго после ове епизоде и сањао своју пацијенткињу. Касније ће ова прича из Фројдове подсвести постати део обимне књиге „Тумачење снова”. Названа је „Сан о Ирминој инјекцији”, јер је желео да сакрије Емин идентитет.
   Како су се у наредном раздобљу множиле студије и испитивања са неоспорним доказима о штетности кокаина, Фројд је и сам почео да смањује његову употребу. Не постоје подаци који би указивали на то да је имао тешкоћа да се излечи од зависности. У јавности је престао да прича о његовим чаробним лековитим својствима, а верује се и да је уништио поједина писма и документа у којима је величао његов допринос на пољу медицине. Сачувано је, ипак, писмо пријатељу у ком је признао да је ова животна епизода била само покушај одвлачења пажње од озбиљних одговорности којима је требало да се посвети.