Живот (ни)је бајка – Луј Фердинанд Селин, писац, лекар, сваштар...

ОКЛОПНИК И ВРЕЋЕ ЗЛА!

Делима „Путовање накрај ноћи” и „Смрт на кредит” француски писац уздрмао је јавност и „ушао у велику књижевност као што људи улазе у сопствену кућу”. Али убрзо затим објавио је отровне расистичке рукописе, уз поруку „спалити после читања”. Све до данас у свету се воде расправе о његовом случају!

Омиљени писац и узор Чарлса Буковског, као и многих других стваралаца, рођен је 1894. године у Курбевоа крај Париза, под именом Луј Фердинанд Огист Детуш. Псеудоним Селин узео је по девојачком презимену своје мајке. Првих неколико година живео је код дојиље, јер су му родитељи трагали за послом – отац Фернанд је (са дипломом из књижевности) постао службеник осигурања, док је мајка Маргерита држала продавницу одеће и рубља. Кроз неколико година окупљена породица преселила се у Париз.
   Пошто је мајка у пасажу Шоазел преузела „дућан куриозитета” са украсима и чипкама, подразумевало се да ће је син јединац наследити. Иако је сањао да постане лекар, мали Луј је већ после основне школе кренуо да шегртује код трговца трикотаже и јувелира. Штедео је на аутобуској карти и никада не би узео новац од пазара. Добро је упамтио наук из куће:
   „Ко украде јаје... украшће и вола, а на крају убије мајку.” (Ране догодовштине, испуњене смехом, сузама, очајем и надом, дочарао је у роману „Смрт на кредит”.)
   Из бунта према строгим и захтевним родитељима 1912. године добровољно се пријавио у војску. Није му се допао нов начин живота, али се некако прилагодио. У Дванаестом оклопном коњичком пуку у Рамбујеу унапређен је до подофицира. Почетком Другог светског рата обрео се на фронту у Лорени и Фландрији. (Искуства је описао у „Војни”, „Белешкама оклопника Детуша”, „Путовању накрај ноћи”.) О храбрости је рекао:
   „Ето, тек четири недеље је рат трајао, а ми смо већ били тако уморни, тако несрећни, да сам ја од толиког умора изгубио уз пут нешто од свог страха.”
   Приликом преношења важне поруке, које је извео под снажим нападом немачке војске, рањен је у десну руку. Уједно је претрпео јак ударац и потрес мозга, што му је изазвало доживотне главобоље и вртоглавице. Отпуштен је из војске, уз одликовање медаљом и ратним крстом.
   „Буџе су најзад дигле руке од мене и могао сам да спасавам кожу, али сам био обележен заувек као слаб у главу. 'Одлази!' рекли су ми. 'Ниси више низашта!”'

Путовање и смрт

   Као љубитељ лепоте, младости и свежине, Селин се оженио барском забављачицом Сузаном Небу. Али чим је заљубљеност избледела, кренуо је својим путем. Преко једног шумарског предузећа упутио се у Африку. Што даље то боље, понављао је. У Камеруну је постао надзорник плантажа каучука и какаоа, али јежио се племена „заблесављених бедом, кошених хиљадама болештина”. Када се и сам разболео од маларије, кукао је да ће „повратити цео свет”.
   Чим је оздравио, укрцао се на брод „Тарква” за Ливерпул, где је током пловидбе на палуби написао новелу „Таласи”. Након летњег предаха у Лондону, вратио се у Француску. Ускоро се венчао са Едитом Фоле, са којом је добио кћерку Колет. Како му је таст радио као директор медицинске школе у Рену, решио је да се образује за вољени позив. Медицину је студирао по убрзаном програму за ислужене војнике, док је приправнички стаж обављао у породилишту у Паризу. Дипломирао је радом „Живот и дело Филипа Игнација Семелвајса” (који многи критичари сматрају његовим првим књижевним делом).
   Затим је отворио ординацију, али је после неког времена оставио све и кренуо у непознато. Уз уговор са Друштвом народа, од 1925. године као лекар боравио је на Куби, у Њујорку, Вашингтону, Канади, западној Африци. У Фордовој фабрици аутомобила у Детроиту проучавао је посао радника за монтажном линијом. Са ужасом је закључио да се човек без занатлијске вештине претвара у део машине!
   По повратку у Европу званично се развео од супруге, јер се заљубио у америчку плесачицу Елизабету Крејг (којој је посветио „Путовање накрај ноћи”). У риђокосој лепотици препознао је „Молијерове црте пренесене у женско” и блистав дух, па је пожелео да им љубавна веза траје вечно.
   Док је радио у својој ординацију на Клишију и у диспанзеру, налазио је времена да под презименом Селин пише свој први роман „Путовање накрај ноћи”. Желео је „природним језиком” да пренесе најдубља осећања, макар га прогласили простаком. Када је 1932. године објавио дело, изазвао је прави земљотрес у књижевним круговима! Ипак, није се могло оспорити да је сировим говором улице допро до срца истине и читалаца. Чула се и критика да је „Путовање накрај ноћи” далеко ближе Хомеровој „Одисеји” од Џојсовог „Уликса”!
   Године 1934. Селин се упутио у САД да тражи Елизабету која га је напустила. Нашао ју је у Лос Анђелесу у Калифорнији, удату за јеврејског адвоката. У бесу је изјавио како му је драгана „потонула у ниски гангстерај и алкохол”. Утеху је нашао крај других привлачних дама: плесачице, пијанисткиње, оперетске певачице. Када је 1936. године објавио „Смрт на кредит” и предложак за балет „Острвске тајне”, слава му је још више порасла. Нервирао се што су му приликом штампања романа, због употребе жаргона, избацили делове текста као „порнографске”.



   У исто време мучила су га и збивања у свету, али није приступио ниједној политичкој партији. Због интервјуа где је говорио о очување беле „аријевске” расе, Хитлеру као „заштитнику радника” и Европи са Европљанима, појединци су га назвали „човеком зрелим за фашизам”. С друге стране, комунисти су у његовој књизи препознали залагање за мир и осуду окрутног капитализма. У јулу и августу 1936. године писац је отпутовао у СССР (Москву и Лењинград) због превода „Путовања” на руски. Тада је због стаљинизма омрзнуо комунизам, што је крајем године изнео у рукопису „Mea Culpa” – моја грешка. Сматрао је да од „човека ћушнутог у материјализам” може испасти само ђавоља работа.
   Селин је затим почео да пише ужасне текстове против Јевреја, уверен да су у питању расисти што кују заверу о владању светом. У „Багателама за један покољ” позвао је на „рат против јеврејске и јудео-бољшевичке опасности”. Као и у „Смрти на кредит”, током писања „подигао је читав тон на ниво делиријума”, али сада је уместо смеха изазвао осећај мучнине! Изјавио је још и да аријевска „чиста раса” треба да се држи фолклора и мужевности, а одбаци заглупљивање маса, „поцрнчену уметност” и клањање новцу као Златном телету. У политичком летку „Школа за лешеве” позвао је на савез Француске и Немачке.

                                                   У сосу

   Док је путовао у САД и Канаду ради превода „Путовања” на енглески језик, у домовини су му „Багателе” и „Школу” повукли из продаје. Када се вратио, више пута је због сукоба са околином морао да даје отказе на послу. Ускоро је добио пензију, јер је као инвалид првог степена (са седамдесет пет посто оштећења) трајно ослобођен војне обавезе.
   И поред тегоба са здрављем, запослио се као лекар на броду „Шели”, који је пловио до Казабланке. После судара брода и принудног искрцавања настанио у Сартрувилу. Када су немачке окупационе трупе ушле у Француску, заједно са осталим болничким службама кренуо је у повлачење. Наставио је да ради у поликлиници и помаже свима.
   После објављивања „Чина вере” са новинарима је започео расправу о узроцима пораза земље, па им је дао низ интервјуа, око тридесет „отворених писама” и политички летак „У сосу”. У марту 1942. године боравио је пет дана у Берлину, а затим се на митингу у Дому француских радника обратио окупљенима. Изјавио је:
   „Радници, Французи, казаћу вам нешто важно... добро вас познајем, и ја сам један од ваших, радник као и ви. Ови овде (Немци) су баш гадни. Кажу да ће добити рат, то не знам. Они други, Руси, нису ништа бољи. Можда су и гори! То вам је ствар избора између колере и куге! Нимало весело!”

СЕЛИНОВА ЗРНЦА МУДРОСТИ

„Ако већ неког треба волети, боље је да то буду деца него одрасли, бар човек има оправдање у нади да ће касније бити мање мрцине од нас.”

„Медицина је незахвалан посао. Кад вас плаћају богати – личите на слугу, а кад плаћају сиромаси, чини вам се да сте лопов.”

„Путовати, корисна је то ствар, то голица машту. Све остало је само разочарање и замор.”

„Искуство је пригушен фењер, који осветљава само оног ко га носи... И не може се пренети на друге.”

„Бити сам значи вежбати за умирање.”

„То је живот – тај зрак светлости који се губи у мраку.”

   Тонуо у све лошије расположење, па је цртаном филму за који је писао сценарио дао наслов „Саблазан у понорима”.
   У исто време нацистима је засметао његов „дивљи, прљави говор”, а комунистима издаја ранијих уверења и расизам. Када је остао сам, Селин је још гласније беснео на читав свет. У новом браку 1943. године скрасио се крај Лисете Алманзор, са којом се неколико година забављао. Објавио је роман „Гињолова дружина” (касније је написао и други део, објављен посмртно под називом „Лондонски мост”).
   Како се рат приближавао крају, знао је да мора да напусти домовину, јер ће ослободиоци тражити да одговара за политичке потезе. Са супругом Лисетом и мачком Бебером кренуо је пут Данске, где је најпре пребацио новац. Неко време задржали су се у Немачкој, у збегу са владом маршала Петена. Већ у априлу 1945. године француски суд наредио је Селиново хапшење због издаје земље!
    Жигосани писац и бегунац приведен је у Копенхагену. Током вођења истражног поступка пред данским судом налазио се у затвору и болници. У својој одбрани изјавио је да је према нацистима одувек осећао само презир, јер их је проценио као „хорду малограђанских провинцијалаца сјаћених око плена.” Додао је и да би га Хитлер сигурно стрељао, као својеглавог противника. „Све што је Хитлер баљезгао мени је одувек изгледало ништавно”, тврдио је. Иначе, и самог Хитлера је крајем рата називао промашеним вођом и Јеврејином!
   Месеца јуна 1947. године Селин је ослобођен због нарушеног здравља, уз услов да живи под надзором и да пет година не напушта земљу. Са супругом се сместио у кућицу за одмор на обали Балтичког мора, коју је добио од свог адвоката. Жестоко је одговорио филозофу Жан Пол Сартру, због тврдње да је од нациста узимао новац: у писму „Распомамљеност” назвао га је пантљичаром која копирањем и „туђом крвљу” покушава да се додвори музама.

Папагај говори!

  Огорчени Селин љутио се што је 1950. године у домовини (у одсуству) осуђен на годину дана затвора, казну од педесет хиљада франака, одузимање пола имовине и губитак грађанских права. Наводио је како му је стан после смрти мајке похаран и како су му нестали неки рукописи. Још се и неумесно жалио да је страдао више од Јевреја. На велико залагање угледних интелектуалаца, који су његове књиге одвојили од памфлета, следеће године помилован је пред војним судом.
   Чим је сазнао радосну вест, Селин се вратио из Данске у Француску. Током лета потписао је уговор са водећом издавачком кућом „Галимар”, јер је његов стари издавач на крају рата убијен. У септембру се настанио у Медону. У оронулој вили отворио је лекарску ординацију, поред Лисетине школе плеса. Наредних година писао је романе „Чаролија за неки други пут”, „Од замка до замка”, „Север”...
   Живео је повучено, окружен псима, мачкама, папагајем, а једино га је медицина спајала са људима. Мада је и даље сматрао да свет чине „гњиде” и „вреће зла”, сиромахе је лечио и бесплатно. У исто време једва је спајао крај са крајем, борећи се са дуговима. Због занемаривања добре хране и одевања изгледао је оронуло, па се причало да уместо на господина доктора личи на „шугавог пса”. Сва оговарања је одбацивао, јер је у аскетском начину живота „без ждрања и пијанчења” видео спас за човечанство.
   Током јутра 1. јула 1961. године Селин је саопштио супрузи да је завршио роман „Ригодон” (реч значи живахност, врсту плеса, погодак куршумом у средиште мете), а затим је писмом обавестио издавача. У шест по подне умро је од срца. Јавност није обавештена о његовој смрти, ни о сахрани на гробљу у Медону. Како је заувек изгубљена прилика за јавним одрицањем од спорних политичких списа, уследиле су расправе да ли је писац био „књижевни геније или расистичко чудовиште”.
   Прича је неочекивано добила додатак 1968. године. Када је избио пожар у Селиновој радној соби, ватра је уништила сав намештај и рукописе, али не и кавез са његовим љубимцем папагајем. Срећно преживели Тото, можда је могао да проговори:
   „Слабашни! Рањиви! Непостојани! А опасни Фердинанд!”