ПЕТКОВДАН / 19. јануар 2018.

О ПОКОЈНИКУ СВЕ НАЈЛЕПШЕ

На данашњи дан 1938. године умро је наш комедиограф Бранислав Нушић

Опчињен позориштем од детињства, Нушић је написао „Народног посланика” у деветнаестој години. Текст је скупљао прашину до 1896. године, када је Народно позориште у Београду одлучило да више не може да се бори с чињеницом да та комедија превише личи на свакодневицу. „Сумњиво лице” настало је 1887. године, али је и оно на позорницу стигло тек тридесет година касније. Међутим, сатирична песма о две веома различите сахране у Београду, „Два раба”, одвела га је на робију.
   Краљ Милан помиловао га је следеће године и убрзо је, као правник, примљен у дипломатску службу. У Битољу, Солуну, Серу, Солуну, Приштини, провео је десет година. Радикали му нису опростили издајство, а Скерлић је био нарочито оштар:
   „У доба када је Домановић писао ’Страдију”, г. Нушића смо виђали као сталног уредника правитељствених политичких и књижевних листова и приватног секретара министара председника који су укидали уставе.” Нушић се није променио.
   Оно што је испрва изгледало као уобичајено решење владара за бунтовну интелигенцију, код Нушића је било сазревање и родољубље утемељено у служби народу. Био је управник Народног позоришта, па послат у пензију, па постао секретар за националну пропаганду у председништву владе, управник новосадског позоришта, редовни сарадник „Политике”. Био је добровољац у несрећном Бугарско-српском рату, с војском је 1912. ушао у Битољ, а три године касније с војском се повукао из земље.

У бурним данима анексије Босне и Херцеговине Нушић је био предводник протестних зборова у Београду и унутрашњости Србије. Држао је говоре с балкона Народног позоришта и уписивао добровољце на улици. Приликом извођења његовог „Хаџи-Лоје” у Крагујевцу, представа је постала митинг – кад Хаџи-Лоја у представи смакне српску тробојку и узвикне: „Од ње ћу направити турбан око главе и под њом погинути!”, у сали се зачуло „Хеј трубачу с бојне Дрине!”. Песма није престајала па су јој се придружили и глумци и, тек пошто се цела песма отпевала, комад се наставио.
   Антун Густав Матош овако описује Нушића у предговору његовим „Причама”, објављеним 1912. године у Загребу:
   „Увек у средишту најбурнијег, најактивнијег живота, и остао је у томе центру који је прогутао његове другове и вршњаке, Војислава и Жарка Илића, Јанка Веселиновића, Глишића, Митровића, Матавуља. У томе Београду, што као најопаснији велеград ждере егзистенције и нагло живи, остао је Нушић несаломљив и млад, плодан и неисцрпљив, уређујући ’Звезду’ и ’Трибуну’, запањујући својом јужњачком еластичношћу, непресушном плодношћу, боемском лежерношћу... Он је ћаскало и спадало, ћеретало и чаврљало као стари Атењани и модерни Парижани.”
  Ни тешка операција, годину пре смрти, није га лишила смисла за хумор. Новинари су били знатижељни да чују како је све прошло.
   – Тја, рекао бих вам, али из породичних разлога не бих хтео да се рашчује. Од девојке постао сам сад мушкарац. Ето, то је. Само, немојте објављивати. Породични разлози, знате.
   Кад су хтели и фотографију, писац је намерно запалио цигарету.
   – Молим вас, сликајте ме са цигаретом. Да се бар некако осветим докторима. Пући ће од муке када ме виде да пушим...

Деветнаестог јануара 1938. године фасада Народног позоришта била је увијена у црно платно. Сви наши народни посланици, сумњива лица, госпође министарке и ожалошћене породице и данас могу да се диве нашем највећем комедиографу, добром духу Народног позоришта које чува и погледава из парка. Са штапом у руци, за сваки случај.