За читање и уживање – Гилберт Кит Честертон

О ЛЕЖАЊУ У КРЕВЕТУ

Лежање у кревету било би готово савршен доживљај кад би човек имао и довољно дугачку оловку у боји да њом црта по таваници. Али, најчешће је нема при руци. Лично мислим да може да је замени четка и неколико кофа фарбе.
   Додуше, док бисмо, полетно замахујући четком, наносили боју, она би вероватно обилно цурила по нама налик на чудесну обојену кишу, што би имало и лоше стране. Бојим се да нам преостаје само још цртеж у црно-белој техници. Таваница нам одлично може послужити за то. Узгред, за шта бисмо је друго и користили?

Да није лепог искуства с лежањем у кревету, то вероватно никад не бих открио. Годинама по савременим здањима тражим празна места згодна за цртање. Папир је исувише мали за алегоријске теме. Како би рекао Сирано де Бержерак – Il me faut des géаnts („Потребни су ми џинови”). И нигде, ни у једној одаји ништа нисам нашао.
   Наилазио сам на бескрајне шаблоне и мноштво стварчица које би се испречиле између мене и мојих жеља. Испитивао сам зидове и, на своје разочарање, увек наилазио на тапете, а они су незанимљивих шара и очајно личе један на други. Не схватам зашто је неки произвољни симбол (без икаквог верског или филозофског значења) расут преко свих тих зидова попут богиња. Мора да се у Библији мисли на тапете кад се каже „не говорите много као незнабошци”.
   По мом мишљењу, и оријентални ћилим има мноштво боја без посебног значења, попут саме турске империје или посластице која се зове турски усхит. Не знам тачно шта је турски усхит, али претпостављам да се ради о масакру Македонаца. Јер, куда год бих стизао стежући у руци оловку или пемзлу, видео сам да су ме необјашњиво предухитрили, а зидове, навлаке и завесе покварили накарадним, вулгарним цртежима.

И тако, нисам знао на чему да цртам све док нисам почео да се излежавам у кревету. Тек тада је преда мном пукла белина неба – пространа, чиста, неумрљана рајска чистота и слобода. Али, авај! Као и сва небеса, и ово је било недостижно, а деловало је суровије и удаљеније чак и од небеског плаветнила што се видело кроз прозор. Моја замисао да сликам по њему дугачком четком обесхрабрена је – није важно ко је то учинио, ради се о особи лишеној свих политичких права.
   Спреман на компромис, предложио сам да се дрвено држало четке стави у штедњак и претвори у ћумур, али ни то није услишено. Остајем при уверењу да је управо мојој сабраћи по излежавању пало на памет украшавање таваница двораца и сводова катедрала разлепршаним палим анђелима и победоносним боговима. Сигуран сам да се Микеланђело, упражњавајући тај прастари и часни обичај, досетио да на сводове Сикстинске капеле пренесе божанску драму која се могла одиграти само на небесима.


Гилберт Кит Честертон (1874–1936) био је енглески писац, књижевни критичар, есејиста и новинар. Познат је по романима „Наполеон с Нотинг Хила” (1904) и „Човек који био четвртак” (1908), али су га прославиле десетине кратких хумористичних прича о измишљеном свештенику и детективу Брауну, које су објављиване од 1910. до 1936. године.

   Данас се према лежању у кревету заузима лицемеран и нездрав став. Много је знакова декаденције, али један је најопаснији: бакћемо се ситним и небитним стварима у понашању заборављајући на оне велике и важне, на вечите обавезе и правила трагичног људског морала. Данашње бујање трећестепених забрана далеко је горе од слабљења оних првостепених.
  Тако се, на пример, оптужба за лош укус сматра страшнијом од оптужбе за лоше понашање. Чистунство више није последица праведности – оно је дошло у први план, док праведност више није на цени. Писац позоришних комада може да напада брак колико му воља, само ако не дира у манире високог света. Упознао сам ибзеновске песимисте којима се гадило пиво, али нису имали ништа против цијановодоничне киселине.
   Ово је посебно упадљиво у области помодних хигијенских стремљења, укључујући и боравак у кревету. Уместо да рано устајање сматрају прилагођавањем или личним избором, многи су почели да гледају на то као на ствар врхунског морала. Посреди је пак обична практична мудрост: у раном устајању нема ничег доброг и праведног, баш као што у дугом излежавању нема ничег лошег и грешног.

Тврдице јутром рано устају, а провалници, колико сам обавештен, устају и ноћ раније. У ствари, друштвена начела и идеали треба да буду непроменљиви, чврсти и утврђени, а ситни свакодневни поступци могу бити слободни, гипки и стваралачки.
   Код нас је обрнуто. Наши погледи на свет непрестано се мењају, а доручак нам остаје исти. Више бих волео да људи имају снажне и укорењене замисли. А што се тиче доручка, нека га понекад имају у башти, некад у кревету, па и на крову или на врху дрвета. Нека расправљају о основним принципима, али нека то чине у постељи, у чамцу или балону.
   Узнемирујући пораст лепог васпитања значи да су сувише наглашене врлине које постоје на основу пуког обичаја. У исто време заборављамо на оне које неће увести ни укинути никаква мода, на изненадне и сјајне врлине, као што је право саосећање или дубока искреност. А ако нам управо они изненада устребају, где да их тражимо?
   Човек се може навићи да устаје у пет сати изјутра. Али, тешко да ће се навићи да га спаљују због његових убеђења. Први такав покушај обично је и кобан. Обратимо мало више пажње на то да ли смо спремни на изненадну храброст. Можда ћу, кад устанем из кревета, учинити нешто незамисливо и неразумно лепо?

Морам овде ипак упозорити почетнике у великој уметности лежања у кревету. Они који могу свој посао да обављају лежећи (рецимо, новинари), а још више они чији се посао не може одвијати у кревету (на пример, ловци на китове), не треба да речено узму здраво за готово. Али није у томе ствар.
   Опрез се састоји у следећем: ако заиста лежите у кревету, нека то буде без разлога. Не говорим, наравно, о озбиљно болеснима. Ако здрав човек лежи у кревету, пустите га да то чини без икаквог оправдања – онда ће из постеље и устати као здрав човек. А ако то чини због неког другог хигијенског разлога, ако има неко разумно објашњење, може устати и као хипохондар.

Број: 3615 2021.
Аутор: С енглеског превео Милан Рамадански
Илустратор: Душан Павлић