Живот пише драме

НЕЗНАНАЦ С МАЧЕТОМ

Корачала је полако, ногу пред ногу. Који минут касније схватила је да није сама на улици. Неко је ишао за њом.

Двадесетседмогодишња Лилијен Џермонд једва је дочекала да се заврши смена у ресторану у коме је радила у Сијетлу, САД. Како јој је вереник радио током новогодишње ноћи те 2018. године, то је и она прихватила да одмени колегиницу. Мислила је да је боље и да ради, него да седи сама код куће. А смена се одужила. Изјаловиле су јој се наде да ће бити мања гужва те ноћи. Тек што је прошла поноћ, гости су нагрнули. Због тога је остала у ресторану готово до три часа изјутра.
   Била је толико уморна да је ка дому возила знатно спорије него иначе. Пола сата касније, обрела се испред зграде. Крстарила је по крају све док није нашла слободно место блок даље. Неко је управо излазио, после журке. Осмехнула се. Неће морати много да пешачи до зграде. Једва хода од умора.

   Корачала је полако, ногу пред ногу. Који минут касније схватила је да није сама на улици. Неко је ишао за њом. Сваком секундом смањивао је растојање. Жена је то уочила, али се није забринула. Можда се неки комшија враћа кући са новогодишње забаве.
   Када је дошла до улаза, незнанац јој се нашао тачно иза леђа. Није морала да гледа, осећала је његово присуство. Ништа није говорио. И даље се није освртала. Ништа необично, комшија се враћа кући. Мало је попио, па је и боље да ћути, него да заплиће језиком. Можда избегне и честитање. Није јој до тога. Само да стигне до кревета. Вереник јој је већ био стигао, јавио се док је возила. Откључала је улазна врата зграде и пропустила незнанца. Ушао је испред ње.

Лифт поново није радио. Кренула је степеништем. Незнанац је далеко испредњачио, више га није видела. Стигла је до свог спрата.
   По торби је тражила кључеве стана. Превртала је, вадила друге предмете док их најзад није нашла. Подигла је поглед. Испред ње је стајао онај човек. Тек тада је схватила да није никакав комшија. Познавала би га, макар из виђења. Овај јој је био потпуно непознат. Нешто је држао у руци. Требало јој је секунду или две да схвати о шта се одбија светло. Сечиво. Још секунд да схвати да је у питању сечиво мачете. Једва је успела да разабере шта јој незнанац говори:
   – Не мрдај!
   Лилијен је устукнула. Направила је корак у страну. Мушкарац ју је гледао. Није се померао. Направила је још један корак. Па још један. Готово да је била на вратима свог стана. Нападач је тек тада коракнуо ка њој. И даље је сиктао, све кроз зубе. Наређивао јој да стане, да се не помера. Подигао је мачету. Лилијен се прибила леђима уз зид. На тренутак јој је лакнуло када је схватила да су врата само метар удаљена. Пружила је руку. Онај је полако спуштао мачету. Желео је да јој покаже да се не шали. А не би ваљало ни њој да нешто покушава. Свеједно, Лилијен је стигла до врата. Прибила се, осетила кваку на леђима. Ни секунд га није испуштала из вида. Поглед јој је прелазио од његовог лица до мачете.
   Покушала је да прича с њим, да га одговори. Обећавала је да неће ништа пријавити, само нека оде. Онда јој је синуло. Мора да хоће да је опљачка. Посегла је за торбом. Нападач је направио корак напред. Лилијен се зауставила. Није желела да га изазива. Истурила је торбу испред себе. Рекла му да може да носи све, само да је остави на миру. Незнанац је гледао. Мало торбу, мало њу. Оно што је процедио кроз зубе ју је следило:
   – Не желим твој новац!
   У делићу секунде нашао се пред њом. Зграбио ју је за грло. Подигао мачету. Блесак сечива као да ју је пренуо. До тада је била готово укочена од страха. У том тренутку одлучила је да се брани.

Одгурнула га је. Није знала одакле јој толика снага. Тек, нападач као да се збунио. То јој је дало неколико секунди. Одбацила је торбу. Сада је стајала испред њега, руку дигнутих у гард. Враћало јој се оно што ју је отац, бивши војник и полицајац, учио када је била мала. Ако већ дође до туче, или неке сличне невоље, само немој да оклеваш. Ако си већ кренула, иди до краја, без милости.
   Нападач је био изненађен. Оклевао је. Онда је јурнуо. Видела је како се сечиво мачете спушта. Ка њеној глави, схватила је. Истурила је руку. Ухватила је челик. Зграбила оштрицу. Није осетила бол. Незнанац је повукао мачету. Осетила је нешто топло и лепљиво. Крв, схватила је. Збуњивало ју је то што и даље није осећала бол. Није имала када да мисли о томе. Мачету није пуштала. Гурала је нападача, шутирала га. Урлала је из свег гласа. Дозивала вереника. Има само неколико секунди, док се човек с мачетом не отргне и насрне свом снагом.
   Није престајала да урла. У гушању, леђима је ударала у врата. Ударала, шутирала. Коначно, у магновењу је чула да се брава откључава. Квака се померила.
   То је схватио и нападач. Као да је мало посустао. Лилијен је схватила да је то тренутак који мора да искористи. Пустила је сечиво. Онај је зверао ка вратима. Потом ка њој. Као да није био сигуран шта да уради. Она је била. Још један ударац ногом у главу. Баш онако како ју је отац давних дана учио.

Утом, у ходнику се створио и њен вереник. Требало му је секунд да схвати шта се дешава. Заурлао је и кренуо на нападача. Овај више није био оран за сукоб. Бацио је мачету и стуштио се низ степенице. Лилијен је посматрала како бежи. Онда је одлучила да то није крај. Није намеравала да му дозволи да се тек тако извуче и вероватно нападне неку другу жену. Појурила је за њим.
    Адреналин јој је ударао у главу. Сада је она постала ловац, док је нападач био плен. Стигла га је у неколико корака. Ухватила га за ивицу јакне. Бегунац је изгубио равнотежу и стропоштао се низ степенице. Лилијен је скочила и дочекала се на ноге, одмах поред њега. Дохватила га је у „крагну”. Нападач није могао ни да мрдне. За њом се сјурио и вереник. Позвао је полицију, потом коленом приковао човека за земљу. Овај се батргао, чак и заплакао. Молио их је да га не ударају.
Убрзо је стигла помоћ. Полицајци су га претресли. У џеповима су нашли и нож и лепљиву траку. Тек онда се Лилијен уплашила. Раније за то једноставно није било времена.

Број: 3541 2019.
Аутор: Н. Б.