Живот пише драме

НЕВИДЉИВИ УБИЦА

Погледао је около по сали. Гости који су дотад играли, сада су се једва држали за столице. Тек тада је приметио да, од оних који седе, већина спава.

Вечери дванаестог децембра 2016. године двадесетседмогодишњи ватрогасац Џејкоб Вимер из Луисвила у Северној Каролини, САД, дуго је ишчекивао. Колега га је позвао на рођенданску журку, у оближње месташце Клемонс. Тридесети рођендан, али не спрема се ништа превише раскошно. Закупио је салу у месном ресторану, биће свега тридесетак људи. Једно пријатно вече, дружење и много хране и пива.
   Џејкоб је једва успео да замени смену у ватрогасној станици. Био је најзад слободан. Око седам часова увече, упутио се ка Клемонсу. Без муке је нашао ресторан у главној улици. Испред ресторана назначено да је славље у сали, улаз украшен балонима.
   Када је ватрогасац стигао, друштванце се већ окупило. Поздравио је слављеника, мало проћаскао с познаницима. Навалили су на иће и пиће. Пиво се готово непрекидно точило из славина. Музика трешти, јужњачки рок. Толико да је газда кафане неколико пута долазио да опомене слављеника. Ови би се утишали, па после неколико минута поново појачали. Газда је после неког времена одустао пошто, по свему судећи, гостима у ресторану није сметала бука. Макар не толико да се буне и напуштају салу. И он се придружио слављу.
    До девет сати увече прилично се појело и попило. Џејкоб се осетио некако необично, као да је лелујао. Приписао је то претеривању у пиву. Сео је за сто, да се одмори и нешто презалогаји.

Погледао је около, по сали. Знатан део гостију седео је за столовима. Они који су нетом раније играли, сада су се једва држали за столице. Џејкоб је и то отписао на превише попијеног пива. Полако, доћи ће себи. Тек тада је приметио да, од оних који седе, већина дрема. Неки с главом на столу, неки су се подупрли рукама. И њему се вид полако мутио. Све теже је разазнавао обрисе људи. Глава му је полако падала. Неколико секунди касније, клонуо је.
   Пробудио га је необичан звук. Гледао је около, није схватао где се налази. Покушао је да устане, ноге га нису слушале. Сетио се рођендана, сале, журке и музике. Али звук који га је пренуо није долазио из звучника.
   Неколико људи је јаукало. Држали су се за стомак. Неко је повраћао. Гласно. Они који су успевали да се суздрже, трчали су ка тоалету. Неки су стизали, неки не. И с врата тоалета су допирали звуци повраћања. Џејкоб је само успео да помисли на тровање храном.
   Погледом је обухватио целу салу. Готово да нико није био на ногама. Гости су дремали за столовима, неки су лежали на поду. Ватрогасац је убрзо склопио очи. Бол у глави био је неиздржив. Као да нешто покушава да пробије пут напоље. Поново је отворио очи и покушао да устане. Зачуо се звук кршења. Скљокао се на под поред стола, пообарао столице.
   Убрзо је и сам осетио јак нагон за повраћањем. Покушао да се осови на ноге, али му никако није успевало. Тетурао се ка тоалету. Успут је заобишао неколико гостију који су се у боловима ваљали по поду. Чуо је како се врата тоалета отварају и затварају. Они који су изашли би брже боље јурцали назад. Џејкобу је остало свега неколико метара до спасоносног места. Свеједно, није успевао да превали ни центиметар. Поново се скљокао на под. Као да га је неко ударао маљем у главу. Вид му се потпуно помутио.

Неколико секунди касније поново је отворио очи. Тресао се. Допузао је до преврнуте столице. Поред тог стола на поду је лежала жена. Деловало је као да спава. Џејкоб ју је продрмао. Ова једва да је отворила очи. Погледала га, потом их поново склопила.
   Ватрогасац је покушао себи да објасни о чему се ради. Да није тровање храном? Или неким алкохолом из кућне радиности? Тешко да би било толико масовно. Никако не би могло да обори све у просторији. Нису сви ни пили алкохол. Видео је чак и нечију децу која наизглед дремају на столицама. Чуо је како се повремено придижу, плачу, жале на главобољу. Џејкоб је и даље покушавао да схвати о чему се ради.
   И сетио се, то су их учили на обуци. Тровање угљен-моноксидом. Сви симптоми су ту: вртоглавица, повраћање, главобоља, малаксалост. Гас нити се види, нити мирише, нити има неки укус. И баш зато је опасан.
   Џејкоб се с муком подигао с пода. Прозори су били на супротном зиду. Мора да их отвори. Није му само било јасно зашто нико не улази у салу за прославе. Онда је угледао газду ресторана. Био је на поду, у несвести. Погледао је ка вратима. И она затворена, да не узнемиравају остале госте.
   Ватрогасац је бауљао од стола до стола. Рушио је столице, падао. Потом се поново дизао, полако ишао ка прозору. Недостајало му је само мало. Свега метар или два. Руком је посегао да отвори прозор. Квака му је деловала предалеко. А не може да направи ниједан корак више. Ноге га нису слушале. Осетио је како се руши.
   У бунилу је гледао ствари са стола испред себе. Није могао да верује да је све готово. Наћи ће их касније, када се неко сети да журка предуго траје. Сви ће бити мртви. Поглед му је поново пао на боце и чаше на столу. Дограбио је једну и завитлао је у прозор. Чинио је то последњим трункама снаге. Чуо је како стакло пуца. Још једна чаша, да прошири рупу на прозору. Осетио је дашак ваздуха. Као да је добио нову снагу. Устао је, кренуо ка прозору. Рукама је рашчистио крхотине стакла. Није осећао посекотине, ништа му није сметало. Само је желео да дубоко удахне.

Свеж ваздух га је колико-толико повратио. Довољно да из џепа извади телефон и позове помоћ.
   Неколико минута касније, паркинг ресторана био је испуњен возилима ватрогасаца и Хитне помоћи. Госте су износили на носилима. Неки су у међувремену дошли себи. Међу њима и Џејкоб. Колеге су га обавестиле да су нашли узрок. Заиста је у питању био угљен-моноксид, а потицао је из неисправног система за грејање. Још неколико минута, и сви би били мртви. Овако, могу да се сматрају срећницима што су журку завршили у болници.