Непознате страсти Николе Тесле

НЕКА КИБЕЦ ДРЖИ ГУБЕЦ

Као студент велики научник био је мајстор ајнца, дарде, дурака, мунте или белота. Играо је, наравно, за новац, само га је после игре увек враћао онима који би изгубили. Све док једног дана...

Коцка је порок која је кроз историју у своје канџе шчепала многе људе. Чак и највећи умови нису били имуни на шпил карата, точак рулета, коцкице за барбут или данашње начине коцкања доступне и преко мобилних телефона.
   Ово је прича о томе како се наш најблиставији научни ум Никола Тесла (1856–1943) заразио па и излечио од игара на срећу. О Тесли се много зна, много је написано, чете биографа исписале су књиге о његовом научном делу али и обичном, свакодневном животу. Писци фељтона, биографи, новинари и књижевници нису заборавили Тесли грехе ни из ране младости. Американац Џон О'Нил је у својој књизи „Ненадмашни геније: живот и рад Николе Тесле” дословце написао:
    „Док је био у Грацу, на студијама, догодила се велика промена у начину Теслиног живота. Прве године он се понашао као интелектуални несит, а у другој је, да свари духовну храну, дозволио себи више разоноде. У то време Тесла је заволео карте!”
    О'Нил је написао да се Тесла картао у новац. Међутим, то није било баш тако. Напротив. Права прича о Теслиним коцкарским пустоловинама гласи овако...

Нигде фијакера

   Изванредан математичар, са непоновљивим памћењем и смислом за комбинаторику, Никола Тесла је и као млад студент био идеалан и успешан картарош. Њему није требало нимало напрезања да зна напамет које карте у рукама приликом последњег дељења имају његови противници.
   Тесла није играо карте, као ни већина студената у Грацу, за кликере или пољупце, већ у форинте, аустроугарски новац. Међутим, он увек на крају партија ајнца, дарде, дурака, мунте или белота „зарађене” новце враћао онима који су изгубили. Знао је добро колико се одричу његова мајка Ђука и отац Милутин у родном Смиљану да би њега школовали, а тако је било и са већином његових школских другова.
   У јесен 1878. године Тесла одлучује да пре преласка из Граца у Праг, где је требало да настави студирање, оде у родни Смиљан, да обиђе оца и мајку. Мајка му је у претходном писму јавила:
   „Оцу ти, Милутину, и хранитељу твом, није најбоље са здрављем. Грудоболан је и јако кашље. Бог само зна хоће ли предурати из ових јесењи' магли до прољећа и његова сунца...”
    Тесла је возом стигао до Загреба и ту пресео у другу композицију која је ишла за Госпић. Воз је подоста каснио и пред поноћ стигао у Госпић. Напољу је лила ужасна киша. Личка брда су се смркла, облаци надвили и просипали онај досадни, монотони дажд који је обилан и као да никада неће престати. Било је само питање дана, ако не и сата, када ће од кише настати снег. Мало је људи изашло из воза у Госпићу, а од оних који су, као и студент из Граца, стигли на одредиште, никог није било из Смиљана. Фијакера није било. Шта ће, где ће? Никола сврати у железничку биртију.
   Унутра затече неколико људи. Једно мало друштво у ћошку било је заокупљено играњем карата. Играли су ајнц. Никола је наручио ракију, да се мало угреје, и привукао столицу картарошима.

До ране зоре

   Баш као у песми Ђорђа Балашевића, стално друштво коцкара чинили су месни апотекар, општински нотар, управник поште и један професионални коцкар, тачније пробисвет. Никола је дуго гледао и ћутао. Банкар (онај који дели карте) ајнца био је (а ко би други) професионални коцкар, а за велику суму лицитирао је апотекар. Већ је у руци имао десетку пик, краља херц и два пуба: каро и треф... Гомила новца била је испред, а апотекар је у руци држао укупно 18! Како је циљ у ајнцу да се сакупи 21 или збир најближи тој цифри, али никако не сме да се сабере 22, апотекар је размишљао да ли да „купи” још једну карту или каже: доста! Апотекар је био алав на добитак и рекао је: још једну! Био је то краљ, дакле, број 4, што значи укупно 22 и то је била тропа!
   И Никола не издржа:
   „Погрешили сте, господине!”, сасвим је мирно рекао Тесла. „У целом шпилу више није било ниједне даме или пуба. Није било шанси да добијете ову партију...”
   „Нека кибец држи губец”, одбруси апотекар једном загребачком узречицом (онај који кибицује нека ћути, не отвара губицу), а осим тога, просим лепо, ак' се так добро разумете у ајнц, седните си место мене. Ја више немам пенез. Тапирали су ме, просим...”
   Тесла је још једном погледао око себе, па кад се уверио да нема никог ко би препознао Николу, сина проте Милутина из Смиљана, примаче столицу уза сто, маши се руком за џеп и рече:
   „Ко дели?”
   И да се не прича даље: зора их је затекла, а пред Теслом је била гомила пара. Управник поште, нотар и коцкар тупо су зурили у непознатог студента из Граца. У биртију уђе неки кирајџија на јутарњу ракију. Тесла га спази, замоли га за превоз до родне куће у Смиљану. Овај пристаде. Тесла, полазећи, рече забезекнутим картарошима:
   „Господо, то су ионако ваше паре. Поделите између себе, ко је колико изгубио! До скорог виђења.”
   Потом је журно истрчао са торбом. Коцкарско друштво је то одмах схватило за врхунску увреду! Плашили су се да не пукне брука по Госпићу како их је на картама ољуштио неки жутокљунац а онда им, као деци, вратио паре. Тобож да их мајка не бије због губитка.
   Једини се снашао коцкар. Похитао је за Теслом, стигао таман кад је овај стављао ногу на потегу од кирајџијских кола, задржао га руком и просиктао:
    „Слушај, колега, ово не може да се заврши на овоме. Вечерас да се нађеш у биртији, на реванш партији, како знаш. Немој да те ја тражим по Смиљану...”
   Тесла се само насмејао и рекао кирајџији:
   „Крећи, газда Душане...”

Траже те жандари!

   Изљубио се са мајком, обишао оца, извинио се умором од пута и отишао у своју собу да легне. Ко по ноћи лумпује тај по дану спава, тако каже народ, али добра мајка Ђука није сумњала у сина, а о пороку какав је коцка није било ни речи. Заспао је брзо и лако, чим је видео кревет. Као да није прошао ни трен кад га пробуди дрмусање матере:
   „Никола, Никола, буди се, сине. Тражи те жандар. Јој, црној мени, шта си то, сине, починио па те жандари траже.”
   Никола се брзо обуче, изађе у авлију под трем, размени неколико речи са жандаром и врати се у кућу:
   „Не бој се, мати”, рече мајци. „Ево писмом ме зове господин нотар из Госпића да вечерас дођем код њега. Позива ме на вечеру.”
   Мајка задовољно хукну, камен јој је пао са срца. Униформисане људе никад није волела. Носе несрећу и жандари и финанси и општински писари, говорила је Ђука.
    Пред вече болесни прота Милутин позва сина, предаде му подебљу своту форинти коју је држао у марами под јастуком и рече му:
   „Сине, ово ти је све за пола године. Више немамо. Чувај новце и не троши улудо.”
    Увече, кад је пошао у Госпић на „вечеру код господина нотароша”, Никола Тесла је понео све паре. Вратио се без маријаша. У нотаревој кући исто коцкарско друштво је обележило карте, Николи одредило место испред огледала, које он није запазио и било је како је било. Изгубио је школарину за шест месеци још пре поноћи!
    Мајци, која га је будна чекала, одмах је све испричао, а она је јадна само ћутала, ставила дланове између ногу и тако се дуго, дуго љуљала на дрвеној столици. Само понекад је одхукнула. Посрамљен, Никола се повукао у своју собу. Опет је заспао за трен.

Смотуљак форинти

   Мати га и ујутру пробуди. Умотан у мастан кирајџиски папир држала је смотуљак форинти. Спустила је новац поред Николине руке и рекла:
   „Иди и ноћас у Госпић и задовољи се до краја. То је све што сам имала и ја и Душанова Јула, моја пријатељица... Иди и задовољи се, ђаволе!”
   Не чекајући да Никола одбије, Ђука изађе из собе.
   Дуго је Тесла гледао у паре умотане у масну хартију у којој је, можда још јутрос, била сланина и проја, можда и сир. На крају узе новац, смота га у џеп као кривац и измигољи се из куће и запути у Госпић, где је једва чекао да смркне.
   И онда их је видео како улазе у станичну биртију: нотар, па управник поште и коцкар упоредо, а онда и апотекар. Никола за њима.
   „А, ево и нашег младог пријатеља”, дочека га коцкар. „Господин би можда заиграо ајнца? Може, ако има форинти.”
   „Прво ћемо у колонијал да купимо два шпила нових карата”, рече Тесла суморно.
    Купили су два нова шпила и играли целе ноћи. Да ли Теслина генијалност, срећа, или несрећа осталих, тек, Тесла је ујутро имао тачно онолико новаца колико му је отац наменио за шестомесечну школарину и оно што му је мајка позајмила од комшинице Јуле, жене кирајџије Душана.
   Када се вратио кући, смотуљак са форинтама у масној хартији спустио је пред мајку, показао своту за школарину и кренуо да спава. Застао је на прагу собе и, окренувши се ка ћутљивој Ђуки, уверљиво рекао:
    „Мајко, никада више нећу играти карте!”
   И одржао је реч.