С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

НЕБЕСКО ДРУМОВАЊЕ МИЛАНА ШТЕФАНИКА

Национални јунак Словачке у Србији ушао у повест ваздухополовства и медицине

Почетком новембра 1915. године врило је у Призрену. Као да се тих дана у граду одједном нашла цела Србија, што и није било тако далеко од истине. Ту су биле и влада и Врховна команда, избегло чиновништво, надлештва, министарства, војска, цивили. По улицама комешање као у кошници. Хлеба и намирница полако нестаје, сви слободни станови одавно су попуњени. Прете глад, зараза и помор.
   Тих дана у град стиже и Моравска војна болница, под командом капетана др Владимира Станојевића. Он је оставио сведочанство о безизлазном стању у којем се нашао цео  народ. Нема се где из Призрена. А мора се. Читави каравани крећу се преко Љуме и Дебра у Битољ. Вратоломни пут мало је кога одвратио. Бугари су се ускоро појавили пред Дебром, па је и тај правац затворен.

   С бојишта пристижу људи, круже најфантастичнији гласови. Свако је понешто начуо. И то искључиво на „најсигурнијем месту”, „одозго”. Па препричава у пола гласа. Није ни чудо, с обзиром на то да су се нашли у мишоловци. Нигде излаза, све је затворено и закључано, чекало се само да навале Немци и Бугари заробе их. Или побију. Др Станојевић каже да се свет, тражећи излаз, бацао из ћошка у ћошак. Хватали су се за сваки варљиви спас, за сламчицу.
   Ипак, још су постојала два отворена пута. Један преко северне Албаније, а други правцем Ђаковица–Пећ, па на Црну Гору. Оба су се завршавала у Скадру, на јадранском приморју. Оба су била погибељна. Толико, да су их у мирнодопско време избегавали и горштаци на коњима.

Пробушена крила

   У свом том призренском хаосу нашли су се и делови француске ескадриле под командом мајора Витра. Ова јединица стигла је у Србију неколико месеци раније, како би помогла ратним напорима и колико-толико умањила ваздушну премоћ Аустроугарске. Французи су пожртвовано испуњавали задатке, а придружила им се и шака српских пилота. Мирно лето искористили су за обучавање и вежбе, а убрзо је почело оно чега су се сви бојали.
   Већ 5. октобра почео је здружени напад, Немци и Аустроугари грунули су преко Саве и Дунава. Француска ескадрила подељена је још раније у два одељења, по једно за сваки фронт. Главни задатак био им је да извиђају преко Саве и Дунава, да прате покрете непријатеља, гомилање трупа, откривају биваке, коморе, појачан железнички саобраћај и све оно што прати покретање веће операције. То су и уочили. И није било сумње, нешто се спрема. Слично је закључио и пилот француске ескадриле, потпоручник Милан Растислав Штефаник.
   Словак Штефаник затекао се крајем септембра на аеродрому у Смедеревској Паланци. Повремено је прелетао до Ниша, а тамо су му задаци били једноставни, осматрао је  према бугарској граници. Нико није знао на коју ће страну Бугари, а ваљало је утврдити право стање. У ваздуху је умео да се сретне с немачким летелицама. Невоља је што су то били најмодернији „албатроси” Б2, с којима је француски „морис фарман” Ф11 тешко могао да се мери. Ипак, и изнад Дунава и изнад Бугарске обе стране су избегавале борбу. Једноставно би се окренули и свако на своју страну. Ако би и дошло до неког кошкања, један од пилота брзо би окренуо на своју територију, док оном другом није падало на памет да га следи и тако прави од себе мету противавионцима и пешадијском наоружању.
   На једном лету Штефаник је схватио да то неће тако још дуго. Полетео је из Паланке, извиђао, а онда се на њега обрушио „албатрос”. „Фарман” је кренуо ка свом аеродрому, у нади да ће тако да се отресе прогонитеља. Немац никако да одустане. Јурио је, митраљирао, док је Штефаник могао да гледа како му буши крила. Приближавали су се аеродрому, Немац му је и даље био на репу. Штефаник се спустио под кишом метака. Промашио је стазу и зауставио се на оближњој чистини. Немац га је почастио с још неколико бомби. То је изненадило чак и пилоте и послужиоце који су Штефанику похитали у помоћ. Никада раније нису били нападнути изнад матичног аеродрома.
  
Лакнуло им је када се Штефаник неповређен извукао из авиона. Касније се жалио на бол у стомаку, да би лекари утврдили да му је пукао чир. Није било времена за неке веће захвате, па је за неколико дана поново био за командама свог „фармана”.

Опасност за рањенике

   Штефаник је рапортирао. Сви су схватили да се, по свој прилици, спрема напад. Једно одељење пребачено је на бугарску границу за стално. Већ 12. октобра стигао је извештај пешадије да је виђен немачки авион изнад Пирота. Штефаник је полетео у извиђање, које се убрзо претворило у борбу. Неколико митраљеских рафала отерало је уљеза, али више није било сумње. Бугари се спремају да уђу у рат. То се потврдило већ за два дана. Бугарска војска упала је у Србију, а француска ескадрила морала је прво да пребоји ознаке на авионима, пошто Француска и Бугарска званично нису биле у рату. Чак су и пилоти морали да се пресвуку у српске униформе.
   У новим униформама Французи су даноноћно летели и извиђали. Извештаји су били све суморнији. Српској војсци спрема се опкољавање. Почело је одступање ка Косову. Французи су прелетали, док су механичари на колима вукли гориво и резервне делове. Тако су се и затекли у Призрену.
    Нико није знао куда ће даље. Пилоти су обављали своје задатке као да је све у реду. Свакодневно су летели, извиђали, достављали извештаје. На све то, Штефанику је од силне исцрпљености опет пукао чир. Више није могао да стане на ноге, а не да лети. Безнадежно.
   Саво Ј. Микић, пилот, ас из Првог светског рата и историчар авијације, сећао се да је био 21. новембар, тачно девет часова увече. Мајор Витра, заповедник ескадриле, ушао је у собу у којој су већ били окупљени официри. Ту су им били и пољски кревети. У истом стану био је и француски посланик с особљем посланства. С друге стране ходника, из засебне собе, јечао је Штефаник.
   Официри су се већ спремали за спавање, потпуно исцрпљени. Један поглед на мајорово лице и били су потпуно разбуђени. Његов израз одавао је тежину стања. Додуше, нико то није морао да им говори, знали су и сами. Положаји ка југу падају, путеви се затварају. Мораће на пут. Сав материјал који не може да се понесе мора да се уништи на лицу места. Само, шта с болесницима и рањеницима? Како њих да изнесу? Међу њима и Штефаника, као најтежи случај. Ако га оставе, чекају га вешала аустроугарских џелата, пошто је био поданик Двојне монархије који се усудио да дигне оружје на отаџбину.

Лет за Скадар

   Нико није смео ни да помисли на извлачење друмом. Труцкање у аутомобилу преко гудура не би могао да издржи. А и потрајаће. Скадар је далеко. Преко сто километара, и то ваздушном линијом. Онда је некоме од присутних синуло. Авион. Само, како да болесника ставе у летелицу? То никада нико није урадио. Можда да ипак покушају? Решено је да га поручник Полан пребаци на свом „фарману”. Сутрадан.
   Чим се разданило, пола ескадриле стајало је поред Полановог „фармана”. Сви су га загледали. Није им уливао превише поверења. Дотрајао је. Остављан под ведрим небом, изложен ниској температури. Уобичајена пракса била је да авијатичари проваљују платно на крилима да би истекла вода која се скупила током ноћи. Док су се сви мрштили, Полан их је убеђивао да нема опасности. Зна он своју машину у шраф, полетеће. И долетеће у Скадар, без тешкоћа. Утом су донели и Штефаника.

 

ЗЛАТНА МЕДАЉА ЗА ХРАБРОСТ

   Милан Растислав Штефаник рођен је 21. јула 1880. године у Кошариску, тада Аустроугарској, данас Словачкој. Студирао је техничке науке у Прагу и Цириху. Током студија упознао се са Томашом Масариком, чешким политичарем, будућим председником Чехословачке, који га је упознао са чешком и словачком борбом за ослобођење од Аустроугарске. После студија одлази у Париз где се бави астрономијом. Чак се пео на Монблан, како би одатле посматрао Марс и Месец. Убрзо постаје један од најпризнатијих научника на том пољу. Али, не заборавља ни националну борбу, па је активан у удружењима Словака.
   Одмах по избијању рата 1914. године види прилику за ослобођење и уједињење Словака и Чеха, и то тако што ће Аустроугарска да претрпи пораз и распадне се. Пријављује се у француску војску и постаје пилот. Због заслуга у науци нуде му место начелника војне метеорологије. Штефаник одбија и одлази у Србију. Надао се да ће у Србији можда моћи да окупи и Чехословачку легију, састављену од заробљеника српске војске словенског порекла. Легију је намеравао да стави под команду Савезника и тако допринесе слому Аустроугарске.
   Зато се уз летење бавио и дипломатијом. Састајао се са српским званичницима, све до председника владе Николе Пашића. Ипак, одбили су га, уз објашњење да би се тиме кршили договори и правила ратовања.
   Пошто је прездравио у Италији, обрео се у Паризу. Тамо је са Едуардом Бенешом и Томашом Масариком основао Чехословачки национални савет, који је пресудно допринео стварању Чехословачке 1918. године.
   Штефаник је 1917. године путовао и у Русију, где је успео да организује легије. Једну чак и у Француској. Његовом заслугом силе Антанте признале су Чехословачки национални савет као легитимну владу, а Чехословачке легије као савезничку оружану силу.
   Крај рата дочекао је као француски генерал и чехословачки министар војни. Погинуо је 4. маја 1919. године у авионској несрећи код Иванке, на Дунаву. Носилац је великог броја савезничких одликовања, а сам је истицао да му је најдража српска Златна медаља за храброст, коју је завредео као пилот 1915. године.


   Баш тако, донели, пошто једва да је био свестан. Умотан у авијатичарске бунде, прекривен ћебадима. Повремено би бунцао. Сада се поставило питање како да га ставе на авион. Неко је предложио да покушају да га вежу преко крила. Пилот је то одбио. Убиће их обојицу, ако уопште успе да узлети. Можда да покушају некако да га углаве у труп? Заправо, у сплет жица. Тек ово је било сумануто. Сада се и пилот колебао. Постоји само једно решење. Да га ставе на место извиђача, па ће ваљда да преживи. Пилот је то морао да дозволи. Шта ако налете на непријатељске авионе? Нема извиђача, нема ко да распали митраљезом. Ризиковаће. Присутни лекар покушао је да протестује. Како човека коме је пукао чир да поставе у седећи положај? Убрзо је и он видео да другог пута нема. Или тако или да га оставе да чека Аустроугаре.
   Штефаника су подигли на једвите јаде. Испоставило се да се припрема болесника за евакуацију свела само на утопљавање. Нико није водио рачуна о физиолошком понашању тела, о условима којима је изложен током лета у отвореној кабини, хладноћи, притиску. Једва да је неко видео лице Штефаника, пошто је био умотан у шал. Тек повремено би тихо зајечао. Како су га поставили на седиште и још више утоплили, ућутао је. Неко је приметио да се онесвестио. Можда је тако и боље, мање ће да се мучи. Пилот је заузео своје место.
   Док се елиса окретала и мотор загревао, поред се нашао и Штефаников механичар Мишел Бурдон. Молио је да пребаце и њега, како год, макар и касније. Не жели да се растане од саборца. Ко зна шта га тамо чека, тако болесног. Нико није знао шта их чека. И да ли ће уопште стићи у Скадар.

Додирујући планинске врхове

   Неколико минута касније Поланов „фарман” већ се губио из вида. Пилотима на земљи деловало је да стабилно лети, да нема никаквих тешкоћа. Уобичајен лет. Исто је мислио и пилот.
   Прелетео је тик изнад планина. Свако мало бацао би поглед на Штефаника, који се није померао. Држао је правац, али је морао да гледа и постранце. Само да однекуд не налете непријатељски авиони. Од наоружања има само пиштољ. А не помаже ни ускомешани ваздух у планинским пределима. „Фарман” су повремено бацале струје. Полан је на једвите јаде одржавао курс. Штефаник и даље није пуштао глас. Нити се померао. Ваљда је жив. Чуло се само брујање мотора.
   Полану се чинило да лете данима. Скадра нигде. Да није скренуо с курса? Тешко је оријентисати се, а нема извиђача. Горива је све мање. Где је више тај Скадар?
   Већ је почео да тражи пригодну пољану за хитно слетање. Још само један круг и мораће у понирање. Онда је угледао светла. Град. Ваљда је Скадар?
   Испоставило се да није промашио. Слетео је, а лекари су одмах преузели Штефаника. Летели су свега сат и по. Полан је морао да штеди и авион и гориво. Још ће му ваљати.
   Већ сутрадан, наставило се с извлачењем болесника и рањеника ваздушним путем. Пребачено их је више од осамдесет, најтежих случајева. Неки и у Скопље. Остали су кренули преко албанских гудура. Штефаник је преживео, убрзо је пребачен преко Отрантских врата у Италију. Поново авионом. Остаје записано да је био невољни учесник прве медицинске евакуације авионом у историји.

Број: 3489 2018.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Дарко Гркинић