ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

НЕБЕСКИ СУДАР

Падао је нешто брже него што је очекивао. Купола падобрана није се потпуно отворила, па ни команде нису потпуно радиле.

Герхард Милер није могао да поверује да су га прошлог лета коначно позвали из Команде специјалних снага Немачке. Годину дана раније пријавио се за ову најелитнију немачку јединицу, у коју се регрутују само најбољи војници свих родова. Многи су отпали, после ригорозних провера, од безбедносних до физичких. Герхард је добар део од својих двадесет и седам година провео је у војсци, и то као падобранац. Иза њега су биле многе акције, небројени скокови. Сада му је недостајала само та значка на беретки. Мач са храстовим лишћем, ознака Команде.
   Убрзо је схватио да заправо ништа није научио на оним силним обукама. Команда је имала своју обуку према којој је падобранска обука изгледала као извиђачки курс. И то онај за млађу децу. Што је најгоре, никако да се оконча. У неком тренутку добио је значку, али то није значило да је крај. Напротив. Следиле су ноћне узбуне, скокови, боравак усред бестрагија.
   Тако је било и 20. априла ове године. Герхардов вод стајао је на писти у касарни у граду Калв на југу Немачке готово сат времена. Нико није знао шта чекају. Наређено им је да попакују падобране и построје се. Командир им је проверио опрему. Све је било на месту. Тек када су чули звук хеликоптера, схватили су шта их чека. Један од најтежих скокова, с мале висине. И то ноћу.
   Укрцали су се и сместили. Хеликоптер је узлетео. Падобранци су седели у мраку. Понеко је дремао, други су гледали кроз прозоре. Међу њима и Герхард.
    Убрзо се упалило слабо светло. Ускоро ће да се нађу на правој висини. Инструктор је ишао од једног до другог и поново проверавао опрему. Сви су знали процедуре, малтене као „Оче наш”. У по ноћи, у по дана, сваки потез мора да буде тачно онакав какав је прописан правилима. И нема много размишљања.
   Затим се укључило црвено светло. Војници су поустајали. Минут или два касније и зелено. Пилот им је палцем показао да су на правој висини. Један по један прилазили су вратима и искакали. Милер је био међу последњима.

Осетио је ударац по кациги. То је био инструктор. Знак да је све у реду. Герхард је закорачио у таму.
   На тренутак је чуо само звук лопатица ротора. Потом је осетио удар ветра и трзај, као и много пута раније. Сајла из хеликоптера одрадила је посао, повукла ручку и падобран се отворио. Избројао је до три, погледао нагоре. Купола се отварала. Све је деловало како треба.
   Падао је нешто брже него што је очекивао. Купола падобрана није се потпуно отворила, па ни команде нису потпуно функционисале. Нема везе, убрзо ће. Скок тече по плану. Свуда око њега су саборци. Ни њима куполе нису скроз отворене.
   Одједном, приметио је да му се неко приближава. Купола неког од војника била је знатно ближе него што је требало. И све брже је ишао ка њему. Ветар га носи, а не види Герхарда.
   У овим случајевима процедура налаже да обојица падобранаца повуку десну команду. То их одаљава, и судар у ваздуху се лако избегне. Герхард је управо то и урадио. Само, онај други није. Касно је приметио да му је Милер на путу, а и тада је почео као махнит да цима уже, али оно лево. Неколико секунди касније, сударили су се.



   Герхард је немоћно могао да посматра како му се купола претвара у згужвани комад платна. Падао је као камен. Други падобранац некако је успео да оспособи своју куполу и да се удаљи. Милер је видео да га престрављено посматра.
   Док је падао, брзина је расла. Остало му је још десетак секунди од његових двадесет и седам година. После тога ће вероватно да га скупљају с ледине испод.
   Онда је осетио како све успорава. До изражаја је дошло оно што је толико пута учио на обукама. Ум је успорио. Такође и дисање. То је привидно успорило и време. Сваки секунд деловао је као минут. Пролазио је кроз све кораке, све оно што је теоретски учио баш за овакве случајеве. Повуци конопце, цимај их. Можда то омогући да се развије купола. Ништа. Онда је ту помоћни падобран.
   Повуци ручицу. Ударај ранац, да мања купола излети. Избаци га што је могуће јаче и даље, низ ветар. То је једина нада да се отвори на време. Иако је све урадио баш по правилима, Герхард није успео. Све је заказало. Ручица се заглавила, а једва је успео ручно да отвори торбу. Коначно, платно падобрана је излетело. И опет је кренуло по злу. Помоћни је излетео нагоре и још више запетљао велику куполу. Милер је схватио да је готов.

Дубоко је удахнуо. Може само да вуче струне куполе. Да покуша да је силом нагна да се отвори. Макар мало. Још шест секунди до удара у земљу. Тик-так. Ум му је био потпуно чист. Гледао је навише, цимао и вукао ужад. Чекао је било какав резултат. За дивно чудо, није осећао страх. Није паничио. Није био свестан ни прошлости ни садашњости. Постојало је само „сада”. Само тај тренутак. И зато, цимај, вуци. Никако не успева да отпетља ужад. Има утисак да што више покушава, то је купола све запетљанија. Још две или највише три секунде. Насмешио се. Ако мора да гине, макар ће да погине срећан. Ради оно што је највише у животу желео, и шта сад. Увек нешто може да крене по злу.
   Одједном је осетио трзај. Помислио је да му се учинило. Можда га мозак вара, од силне жеље да преживи.
   Погледао је нагоре. Купола као да је била нешто већа. А он пада спорије. Као да је успела да ухвати нешто ваздуха и да се развије. Макар мало. Довољно да га колико-толико успори. А онда је уследио ударац.
   Ударио је о ледину попут тоне цигала која се сручила с неба. Готово је, мртав је. Само, мртваци не осећају бол. Бар не би требало. Можда је ипак успео. Свуда мрак. Отворио је очи. Дубоко је удахнуо, колико да потврди себи да је још жив. Успео је. Чак се мало и придигао. Чуо је гласове. Видео је да му неко притрчава. Били су то његови другови.
   Како су се спуштали, ослобађали су се падобрана и трчали ка месту удеса. Они са земље већ су били у близини. Сви су очекивали да ће да нађу мртваца. Али Герхард је био жив! Чак је успео да се сам осови на ноге. Није помагало ни то што су му говорили да не мрда, да мирује, можда је повредио кичму. А он је отресао прашину с комбинезона и наставио ка зборном месту.
   Чак ни лекари нису могли да верују да је после готово слободног пада остао жив. Прегледи су то и доказали. Ништа поломљено, само неколико модрица и нагњечења. Герхард Милер коначно је заслужио своју значку. Схватио је и значај процедура и сурове обуке.